На данашњи дан у нашој светој, саборној и апостолској Цркви прославља се: Света мученица Матрона солунска; Преподобни Јован ликопољски; Преподобни Пафнутије; и Свети мученици Кодрат, Мануил и Теодосије.
* * *
Тропар празника:
СПОМЕН СВЕТЕ МУЧЕНИЦЕ МАТРОНЕ СОЛУНСКЕ
СВЕТА Матрона, као сирота девојка, беше служавка у кући једнога Јеврејина у Солуну, чија се жена зваше Паутила. Ова госпођа њена често се ругаше Матрони због њене вере у Христа, много је злостављаше, а често и бијаше, приморавајући је на јеврејску веру. Но Матрона све то трпљаше кротко Христа ради, и тајно иђаше у цркву. Једном дозна Паутила да је Матрона кришом од ње ишла у цркву, па је сва гневна упита: Зашто ниси ишла у синагогу него у хришћанску цркву? На то јој блажена Матрона смело одговори: Зато што у хришћанској Цркви живи Бог, а од синагоге јеврејске Он одступи. То је разлог што не идем у синагогу него у цркву.
Бесна због таквог одговора, Јеврејка је немилосрдно истуче и затвори у једну мрачну одају, где је поврх тога још и веза. Но сутрадан нађе је одвезану силом Божјом како клечи на молитви и хвали Бога. И опет је госпођа изби сировим жилама намртво, затим је још чвршће веза, па понова затвори у одају, и запечати врата, да јој не би ко улазио и нашао јој се у невољи. И остаде светитељка у том затвору четири дана без хране и пића, Богом крепљена. Онда Паутила скиде печате са врата, и кад их отвори она опет угледа Матрону одвезану где стоји на молитви. То је страховито разјари, и она дебелим моткама силно изби блажену, па је једва живу опет затвори, где светитељка сконча предавши дух свој Богу. Тада узе опака жена тело свете девојке и баци са висине своје куће на земљу. Хришћани узеше многонапаћено тело свете мученице Матроне и чесно сахранише. Потом епископ солунски Александар, сазнавши за многа учињена чудеса од свете мученице, подиже цркву у њено име, и у њој положи чесне мошти њене. А злу мучитељку Паутилу ускоро постиже праведна казна Божја: са оног истог места на кући, са кога је бацила доле тело Матронино, она се омакне, падне на калдрму и разбије се на мртво. И тако зло изврже бедну душу своју.
Света Матрона пострадала у трећем или четвртом столећу.
* * *
ЖИТИЈЕ ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ ЈОВАНА ЛИКОПОЉСКОГ
У ЕГИПАТСКОМ граду Ликопољу живљаше неки Јован који од детињства изучи дрводељски занат. Доцније, када му беше двадесет и пет година, он се одрече света, и пошто по разним манастирима проведе пет година, повуче се у гору Лико, на чијем највишем врху начини себи келију са три одељења, и зазида себе у њима. У једном се је одељењу молио, у другом радио и јео, а треће му је било за остале животне потребе. Пошто је тако затворен провео тридесет година, а за све то време кроз прозор примао од послушника све животне намирнице, он би удостојен пророчког дара, и тим даром пророштва постаде свима познат по самим догађајима. Између осталога, он посла различита претсказања блаженом цару Теодосију. Тако, он му унапред откри устанак побуњеника и њихов брзи пораз; претсказа му о Максиму тиранину, да ће се цар вратити одневши победу над њим у Галији; претсказа и о тиранину Евгенију, да ће Теодосије и њега победити, и да ће сам тамо окончати дане своје и оставити царство сину своме. О светости овога човека пронесе се велика слава свуда, зато га и цар Теодосије поштоваше као пророка.
Један војсковођа дође к њему да дозна, да ли ће победити Етиопљане, који у то време беху продрли у Сијену, у горњој Тиваиди, и пустошаху њене крајеве. Свети отац му рече: „Ако пођеш на непријатеље, савладаћеш их, и победити, и покорити, и бићеш веома славан у цара“. Тако и би; догађаји потврдише пророштво. Он исто тако претсказа, да ће благочестиви цар Теодосије умрети природном смрћу. Уопште, он је у необичној мери имао пророчки дар, како смо о томе слушали од Отаца који су живели с њим, чији славни живот бејаше познат свима тамошњим житељима; они ништа пристрасно не говораху о овом човеку, него пре казиваху о њему у умањеном облику.
Неки трибун дође к преподобном Јовану и мољаше га за дозволу да му доведе своју жену која одавна тешко болује, и сада, пошто се спрема да отпутује у Сијену, жели да види светитеља: да се он помоли за њу, и отпусти је с благословом. Али светитељ одби да види жену, пошто он, деведесетогодишњи старац, живи безизлазно у својој пештери већ четрдесет година, и никада није допуштао да му на очи излазе жене; чак ниједан човек никада не уђе код њега, јер је он кроз прозор благосиљао долазнике, разговарајући са сваким о његовим невољама. Иако трибун упорно мољаше аву за допуштење да му доведе жену своју, али светитељ не пристаде, говорећи: „То је немогуће“, – и отпусти га тужна. Међутим жена свакодневно досађиваше мужу и заклињаше му се говорећи да нипошто неће отпутовати из града док не види пророка. Када муж извести блаженог Јована о заклетви своје жене, светитељ видевши веру њену, рече трибуну: „Ове ноћи јавићу јој се у сну, само да не би више тражила да види лице моје у телу“. Муж саопшти жени својој речи блаженога Оца. И стварно, жена виде у сну пророка где приђе њој и рече: „Шта је теби до мене, жено? зашто желиш да видиш лице моје? зар сам ја пророк, или праведник? ја сам човек грешан и слаб као и ви. Уосталом ја сам се помолио за тебе и за твога мужа, да вам све буде по вери вашој. Идите дакле с миром“. И пошто ово рече, удаљи се. Пробудивши се, жена исприча мужу шта јој пророк рече, описа његов изглед, и посла к њему мужа да му захвали. Када га блажени Јован угледа, предухитри га рекавши му: „Ето, ја испуних твоју молбу: видех твоју жену и убедих је да више не тражи да ме види, него јој рекох: идите с миром“.
Жени једнога чиновника дође време да роди, када овај не беше код куће. Онога дана када се она породи, њен муж беше у оца Јована, и она се од туге тешко разболе. Светитељ му саопшти радосну вест, говорећи: „Када би ти знао дар Божји, и да ти се данас роди син, ти би прославио Бога. Само мајка његова беше у опасности. Када отидеш дома, дете ће већ напунити седам дана; дај му име Јован; васпитај га брижљиво до седме године, и онда га пошаљи монасима у пустињу“.
Таква је чудеса чинио Јован за долазнике са стране; а својим суграћанима, који су му стално долазили због својих невоља, он претсказиваше будућност, и откриваше свачија тајна дела, претсказиваше и о надолажењу Нила, и да ли ће оно бити плодотворно. Исто тако он унапред објављиваше и о понекој казни Божјој која им је претила, и изобличаваше виновнике. Сам блажени Јован није јавно вршио исцељења, него је давао јелеј, којим је исцељивао врло многе болеснике. Тако жена једнога сенатора ослепе од беле павлаке на оку, и мољаше мужа да је одведе к Јовану. Он је увераваше да Јован никада не прима жене; и она га замоли да отиде ави, да се овај помоли Богу за њу. Светитељ се помоли за њу и посла јој јелеј; жена три пута дневно мазаше њиме очи, и за три дана прогледа, и јавно захвали Богу.
Нас је било седморо браће у Нитријској гори, сви дошљаци: ја, блажени Евагрије, Албин, Амоније и други. Ми смо се старали да тачно сазнамо у чему се састојала врлина блаженога Јована. И Евагрије рече: , Да бих рад био да од некога, који је вичан у оцењивању духа и речи, дознам какав је он човек. Ако дознам, ја ћу се задржати код њега; не дознам ли како он живи, ја нећу отићи к њему у гору“. Пошто чух то, ја никоме не рекох ни речи, и проведох у миру један дан, али другог дана ја закључах своју келију и, поверивши себе Богу, упутих се у Тиваиду. И стигох тамо после осамнаест дана, пошто сам путовао делимице пешке а делимице на чамцу реком. Али то беше доба поплаве, када многи болују; разболех се и ја. Стигавши Јовану, ја нађох двориште његове келије затворено јер братија касније беше направила пред светитељевом келијом велико двориште, у коме се могло сместити око стотину људи). Ово двориште они затвараху кључем, а отвараху га само у суботне и недељне дане. И када дознадох зашто је двориште затворено, ја сачеках суботу, и у осам сати пре подне посетих праведнога човека. Затекох га где седи крај прозора, кроз који је, изгледа, разговарао са посетиоцима. Пошто ме поздрави, он ме преко тумача упита: „Откуда си, и зашто си дошао? Изгледа ми да си из Евагријевог братства“. И док ми разговарасмо, уђе управитељ те области, по имену Алипије. Када овај уђе, Велики остави разговор са мном; и ја се повукох мало устрану, да им не бих сметао. Пошто се њихов разговор протеже много, мене спопаде досада, и у тој досади почех да ропћем на доброга старца што презре мене а указа поштовање ономе. У таквом расположењу духа ја већ намислих да напустим старца с презрењем. Али слуга Христов дозва к себи тумача, по имену Теодора, и рече му: „Иди, реци ономе брату: не падај духом, ја ћу одмах отпустити управитеља и разговараћу с тобом“. Тако ја тачно сазнадох да је он духован човек, и да унапред зна све. Ободрен тиме, ја причеках.
Када управитељ изађе, светитељ ме дозва к себи и рече ми: „Зашто си се наљутио на ме? шта си нашао у мени што заслужује љутњу, те си помислио оно што није својствено мени, нити доликује теби? Зар не знаш шта је речено у Светом Писму: не требају здрави лекара него болесни (Мт. 9, 12). Ја ћу тебе наћи кад год зажелим, и ти мене. Ако ти ја и не дам поуке, даће ти друга братија и други Оци. Али овај човек, предат ђаволу због световних дела свбјих, једва је улучио слободни тренутак, као роб који је умакао од суровога господара, и дошао к мени да што корисно добије. Стога би неумесно било да оставим њега а посветим пажњу теби, човеку који се непрестано стараш о своме спасењу“.
Ја га онда замолих да се помоли за мене, и потпуно се уверих да је он стварно духован човек. Тада, благога лика он ме кротко помилова својом десном руком по левом образу, и рече ми: „Тебе очекују многе невоље; ти си много пута био у искушењу да напустиш пустињу; бивао си страшљив, и побеђивао си. Али демон те подбада под видом побожних и паметних разлога, јер он ти подмеће жељу да се видшп са оцем својим и да наговориш свога брата и своју сестру да ступе у монаштво. Ево дакле, ја ти јављам благу вест: обоје су спасени, јер су се одрекли света. А отац твој живеће још седам година. Ти дакле, остани у пустињи и немој желети да због њих идеш у своју постојбину, јер је писано: Ни један није приправан за царство Божје који метне руку своју на плуг па се обзире натраг (Лк. 9, 62). Тако, добивши од речи богонадахнутога човека довољно поуке и прекора, ја захвалих Богу што разлози, који су ме побуђивали да оставим пустињу, беху уклоњени предвиђањем светога човека.
Затим ми он опет благо рече: „Желиш ли да будеш епископ?“ Ја му одговорих: „Да већ јесам“. Он ме упита: „Где“? Одговорих му: „Да надзиравам (επισκοπώ) кујне, радионице, столове, посуће; и ако је вино кисело, ја га стављам устрану, а ако је добро, ја га пијем. Исто тако ја надзиравам лонце, и ако је у њима мало соли или других зачина, ја метнем у њих, и затим једем. Ето, то је моје епископство, а рукоположило ме је чревоугодије“. Блажени ми са осмехом рече: „Остави шалу. Ти ћеш бити рукоположен за епископа, многе ћеш муке и туге поднети. Ако пак желиш да их избегнеш, не излази из пустиње, јер те у пустињи нико не може рукоположити за епископа“.
Отишавши од њега, ја се вратих у пустињу, у своје драго место, и све ово испричах светим Оцима о чудесном и духовном Јовану. После два месеца они отпловише и посетише овог блаженог човека. А ја, несрећник, заборавих његове речи. После три године ја се разболех од слезине и стомака, и братија ме посла из пустиње у Александрију, јер је моја болест претила да се претвори у водену. Лекари ме посаветоваше да ради промене ваздуха отпутујем из Александрије у Палестину, јер је тамо ваздух мекши него ли у нашим крајевима. Из Палестине дођох у Витинију, и ту, не знам како да објасним, да ли по људској ревности или по благовољењу Јачега, – једини Бог зна -, ја бих удостојен рукоположења које је изнад мене. Пошто узех учешћа у делу блаженога Јована Златоуста, ја бих приморан да се једанаест месепи скривам у мрачној келији, и ту се сетих да ми онај чудесни и блажени човек претсказа ово што сада подносим.
Овај велики подвижник Христов причаше ми још и ово, желећи тиме да ме учврсти у одлуци да никако не напуштам пустињу: „Четрдесет и осам година ја сам провео у овој келији; и за то време не видех женско лице, нити новац; нити икога видех где једе, нити ико мене виде где једем или пијем“.
Ја већ поменух да су два месеца после мене оци наше пустиње ишли у посету овоме светитељу. О томе су они причали ово: „Када стигосмо к њему, он нас све поздрави, обраћајући се свакоме веселим лицем. И ми га одмах замолисмо да се најпре помоли за нас (јер је такав обичај код свих египатских отаца). Затим он упита, да ли нема неког клирика међу нама. А када ми сви рекосмо да нема, он нас све прелете погледом и откри да међу нама има клирик који се скрива. (Стварно, са нама је био један ђакон, али о томе није знао нико осим његовог брата, коме је он, по своме смирењу, забранио да никоме не говори о томе, сматрајући себе, у сравњењу са таквим светитељима, недостојним и имена хришћанског а камоли чина). Показавши на њега руком, он рече: „Ето ђакона“. А када овај, желећи да сакрије свој чин, стаде одрицати, светитељ га узе за руку, загрли га са прозора, и саветујући га благо рече му: „Чедо, не одбацуј благодати Божје, нити лажи одричући се дара самога Христа. Јер је лаж туђа Христу и хришћанима, па макар била изречена за малу или за велику ствар. Ако чак и ради доброг циља говоре лаж, и то није похвално, јер је лаж, по Спаситељевој речи, од ђавола (Јн. 8, 44)“. Изобличени ћуташе и прими кротки приговор старчев. А када ми завршисмо молитву, један од наше братије, који је већ три дана страшно патио од грознице, стаде молити аву да га исцели. А блажени отац му рече, да ће му ова болест послужити на корист, и да га је постигла због маловерја, али му даде јелеја и нареди му да се њиме маже. А када се намаза јелејем, он поврати све што му беше у стомаку, и грозница му сасвим прође, те он на својим ногама отиде у манастирску гостопримницу.
Свети Јован имађаше већ деведесет година, и тело му се беше тако сасушило од подвижништва, да му ни брада не растијаше на лицу. Он ништа друго није јео осим воћа, и то по сунчевом заласку. У тако дубокој старости, после толиких подвига, он није јео ни хлеба нити ишта друго што се на ватри спрема. Када нам он нареди да седнемо, ми захвалисмо Богу за сусрет са њим. Он нас прими као своје рођене, и радосна лица упита нас: „Откуда сте, децо, и из које земље дођосте ништавном човеку?“ А када му казасмо своју постојбину, и да смо из Јерусалима дошли к њему ради душевне користи, да бисмо очима видели оно што чусмо, блажени нам одговори: „Шта ћете необично видети, љубљена децо, те сте толико превалили и толику муку поднели? Зажелели сте да видите људе смирене и ништавне, који нису достојни гледања, нити имају ишта необично. Достојни дивљења и хвале налазе се свуда, где се у црквама читају Божји Пророци и Апостоли, које треба подражавати. Ја се веома дивим вама и вашој ревности, што сте, презревши толике опасности, допутовали к нама ради поуке, док ми, због лењости, не желимо да изађемо из своје пештере. Али и сада, ма да сте учинили похвално и добро дело, немојте мислити да је оно довољно; него подражавајте врлине ваших Отаца. Ако сте чак и све њихове врлине стекли (што ретко бива), ни онда се не ослањајте на себе. Јер су неки, који су се били успели на сам врх врлина, напослетку падали због самопоуздања. Обратите пажњу, да ли се добро држите у својим молитвама; не помрачује ли се чистота вашега разума; не блуди ли ваш ум када стојите на молитви Богу; нека друга мисао, када уђе у вашу душу, не скреће ли вашу пажњу на нешто друго; не узбуђује ли вашу душу сећање на какве било неумесне жеље. Обратите пажњу, да ли сте се истински одрекли света; да нисте овамо дошли да уходите нашу слободу; не тражите ли у својим врлинама сујетну славу, да бисте се само показали пред људима као подражаваоци наших дела. Обратите пажњу, не узнемирава ли вас каква страст, почаст, слава и похвала људска, или притворна побожност и самољубље. Не сматрајте себе за праведне; не хвалите се праведношћу. За време молитве не подајте се ни сећању на сроднике, ни сећању на саучешће; не подајте се мисли ни о чему другом, па ни о самом свету. Иначе, узалуд је дело ваше, када се ви за време разговора с Богом подајете мислима које вас свлаче доле. Такво склизнуће ума сналази свакога који се није потпуно одрекао света, него још се стара да му угађа. Телесне и земаљске бриге развлаче душу његову мноштвом замисли; и душа, опхрвана страстима, не може Бога видети. Но такав човек и не треба да се ревносно стара да дође до познања Бога, да не би, будући недостојан такве тековине а удостојен њене частице, помислио за себе да је све постигао, – и на тај начин сасвим пропао. Богу се увек треба приближавати постепено и бојажљиво, онолико колико сваки може умом ићи напред, и колико је то уопште доступно човеку. Они који Бога траже, треба да душу своју одврате од свега другог, по речи Светога Писма: Видите и познајте да сам ја Бог (Пс. 46, 11). Ко се пак удостоји делимичног познања Бога, (јер нико не може потпуно познати Бога), он уједно с тим добија познање и о свима осталим стварима: види тајне, јер му их Бог показује; провиди будућност, созерцава откривења као и светитељи, чини чудеса, постаје пријатељ Божји и добија од Бога све што тражи“.
У једном граду, причао је ава Јован, живљаше неки младић, који бејаше многа зла починио и тешко грешио. Али по тајанственом дејству Божјем, он се сакруши у срцу свом због многих грехова својих, настани се међ гробовима, и стаде оплакивати пређашњи свој живот. Падајући лицем на земљу, он се није усуђивао да пусти глас, нити да изговори име Божје, нити да моли, јер је сматрао да је недостојан живота. Он пре смрти затвори себе у гробницама и, одрекавши се живота, он само јецаше из дубине срца. Пошто тако проведе недељу дана, ноћу устадоше на њега демони, виновници његовог пређашњег рђавог живота, вичући и говорећи: „Где је онај покварењак, пресићен телесним уживањима? Он је сада незгодан за нас, јавио се целомудрен и добар, и хоће да постане уредан хришћанин када већ нема снаге за то. Испуњен нашим злом, какво добро ти још очекујеш себи? Зар нећеш скоро поћи са нама на обична дела своја? Очекују те блуднице и крчмари; зар нећеш поћи да се наслађујеш сладострашћем, пошто је свака друга нада изгубљена за тебе? Тебе ће свакако убрзо постићи суд када тако убијаш себе. И што хиташ на своју казну, јадниче? Што се напрежеш да убрзаш своју осуду?“ И много друго говораху му, као: „Наш си, сјединио си се с нама; творећ^ сваку неправду, ти си нам постао дужан за све, а сада се усуђујеш да нам умакнеш? Што не одговараш? Зар нећеш поћи заједно с нама?“ Али он, јецајући непрестано, не слушаше их, нити им одговори иједну реч, ма да демони веома наваљиваху на њега. Када ништа не успеше, иако су много пута понављали ове ствари, зли и гадни демони га шчепаше, и почеше тешко тући и мрцварити тело његово, и пошто га измучише страшно, оставише га полумртва. Лежећи непомичан онде где га оставише демони, он ипак одмах поче јецати чим се освести. Међутим рођаци који су га тражили, када га нађоше и сазнадоше од чега је његово тело тако изранављено, хтедоше да га одведу дома, али он не пристаде, иако су га они дуто наговарали. Идуће ноћи демони опет нападоше на њега са још већом жестином него ли прошле. И опет га рођаци не могоше наговорити да напусти ово место. Боље је умрети, говораше он, него ли живети у греховним нечистотама. Треће ноћи демони га тако.немилосрдно истукоше, да га умало не убише. Пошто видеше да он не уступа, отидоше, оставивши га без даха. Одлазећи они викаху: „Победио си, победио си“.
После тога му се ништа страшно није дешавало, него је он без страха живео у гробовима све до краја свога живота, подвизавајући се у чистој врлини. И Бог га тако прослави знамењима и чудесима, да је многе потстакао на дивљење и ревност према добру. Штавише, врло многи од оних који се беху предали очајању, стадоше чинити добра дела и подвиге. И зби се на њима реч Светога Писма: Који се сам понижује, подигнуће се (Лк. 18, 14). Стога се, децо, подвизавајмо нарочито у смиреноумљу; оно је темељ свију врлина. За ово подвижништво веома нам је корисна и пустиња што удаљенија од насеља.
Бејаше још, казивао је ава Јован, и други монах који живљаше дубоко у пустињи, и много се година подвизаваше у врлинама. И догоди му се у старости да га демони страшно нападну искушењем. Подвижник је веома волео безмолвије – молитвено тиховање, и проводећи дане у молитвама, песмама и многим созерцањима, он је имао неколико божанских виђења, нека на јави а нека у сну. Он готово беше достигао бестелесни живот: није обрађивао земљу, није се бринуо о исхрани, није међ растињем тражио потребну храну телу, није ловио ни птице, нити друге какве животиње, него испуњен уздањем у Бога, откако остави свет и пређе у пустињу, он никада није мислио како ће . прехранити своје тело. Пошто је драговољно предао себе забораву, он је, савршеном љубављу устремљен Богу, очекивао час када ће бити позван из овога света, а хранио се највише радошћу виђења и нада. Међутим, нити тело његово ослаби од напрезања, нити душа његова беше тужна, него у неком узвишеном расположењу он имађаше чврсту навику.
Ценећи га, Бог му је у одређено време слао хлеб на трпезу на два или три дана; и он се њиме хранио. Кад год би осетио потребу за храном, он је улазио у своју пештеру, и тамо налазио храну. Пошто би узнео молитву Богу, он би се поткрепио храном, па би се затим наслађивао славословљима. Молитва и созерцање – погруженост у свете тајне Божије – беху његово стално занимање. Тако је он напредовао из дана у дан и, предајући се садашњости, стално се приближавао благој будућности, и био скоро уверен у свој бољи удео, као да га је већ имао у рукама, што је и учинило да он умало није пао када га је затим спопало искушење.
Када он дође до такве уверености, у њега се неприметно увуче мисао, да је он виши од других, и да зна и има нешто више него други људи. При таквим мислима он се већ стаде ослањати на себе. Убрзо затим у њему се појави немарност, спочетка мала, тако да је човек не би ни сматрао немарношћу; потом се разви већи немар, да се већ и осећаше његово постојање. Подвижник већ стаде немарније устајати од сна за славословље, постаде млитавији према молитви, и његово славословље не беше онако дуго; душа се прохте да се одмара, ум паде доле, и мисли почеше да блуде; а тамо у дубинама душе, немар већ, постао мио, и само пређашња навика, као неки браник, донекле задржаваше подвижника у овом његовом стремљењу, и чуваше га за неко време. И понекад, улазећи у пештеру увече после уобичајених молитава, он је налазио на трпези хлеб који му је слат од Бога, и хранио се њиме, али није изгонио из ума оне одвратне мисли, нити је помишљао да немар убија ревност, нити се трудио да зло одврати од себе. Удаљити се мало од дужности, њему је изгледала безначајна ствар. И тако, похотљива љубав, пошто овлада његовим мислима, вуцијаше га у свет. Али се ипак тада уздржа. Идући дан проведе у обичним подвизима; и после молитве и славословља уђе у пештеру и нађе постављен хлеб, али овога пута не онако марљиво спремљен и чист него прљав. Он се зачуди и ожалости, али га ипак узе и поткрепи се. Настаде трећа ноћ, и зло се утростручи. Ум његов се још брже предаваше сладострасним помислима. Његова му уобразиља тако живо престављаше сладострасне призоре, као да их он стварно доживљаваше. Али без обзира на то, он и трећег дана настави своје подвиге: мољаше се и појаше псалме, али овога пута не са чистим расположењем, него се често осврташе и луташе погледом на разне стране. Његово добро дело прекидаху разне мисли. Увече, осетивши потребу за храном, он уђе у пештеру и нађе на трпези хлеб, али као да су га мишеви или пси гризли, а ван пештере – суве мрве. Тада он стаде јецати и сузе лити, али не онолико колико је било потребно да се угуши похотљивост. Ипак, пошто поједе не онолико колико је желео, он беше готов да се одмара. Ту га помисли наједанпут стадоше нападати са свих страна, савладаше му разум, и одмах заробљеника повукоше у свет. Уставши, он пође у насељене крајеве, идући ноћу кроз пустињу. Дан свану, а он још беше далеко од насеља. Мучен жегом он сустаде, и стаде се освртати не би ли угледао неки манастир у коме би могао одахнути. И стварно, у близини угледа један манастир. Богобојажљива и благочестива братија примише га као рођеног оца: умише му лице и ноге, и по молитви одведоше га за трпезу молећи га да са љубављу прими што је дао Бог. Пошто се поткрепи, замолише га братија да им каже реч спасења, и каквим се средствима могу спасавати ђаволских замки, и како могу побеђивати нечисте мисли. Саветујући их као отац децу, он им препоручиваше да буду истрајни у трудовима, и увераваше их да ће се они брзо претворити за њих у велику насладу. И много других веома корисних ствари он им говораше о подвижништву. Пошто заврши поуку, он невољно помисли на себе, и стаде размишљати како то он друге уразумљује а сам је остао неуразумљен. И поставши свестан свога пораза, он се одмах журно поврати у пустињу, оплакујући себе и говорећи: да ми Господ није помогао, брзо би се душа моја преселила у ад (Пс. 93, 17;) и умало не огрезох сав у злу; и умало ме не убише на земљи (Пс. 118, 87). И зби се на њему реч Светога Писма: Брат помаган од брата јесте као тврд град (Прич. Сол. 18, 19), и као тврђава неосвојива. Од тога доба он је целог живота јадиковао; није више добијао храну од Бога, и својим је трудом зарађивао себи хлеб. Закључавши се у пештери, и простревши врећу на поду, он је све дотле лежао на земљи и плакао, док није чуо глас Анђела који му у сну рече: „Бог прими твоје покајање и смилова се на тебе; само пази, не обмањуј себе. Доћи ће ти у посету братија коју си поучио, и донеће ти на благослов хлебове; прими их, раздели са њима, и свагда благодари Бога“.
Ово сам вам испричао, децо, да би се ви више свега упражњавали у смиреноумљу, ма како вам велики изгледали ваши подвизи. Јер је то прва заповест Спаситељева; Он говори: Блажени сиромашни духом, јер је њихово царство небеско (Мт.5, 3). Пазите да вас помоћу неких сањарења не преваре демони. А када вам ко дође, било брат, или пријатељ, или жена, или отац, или мајка, или учитељ, или дете, или слуга, ви најпре пружите руке своје на молитву, и ако је привиђење, побећи ће од вас. Ако вас пак демони или људи прелашћују ласкајући вам и хвалећи вас, не обраћајте пажњу на њих и не надимајте се умом. И мене су често ноћу прелашћивали демони разним призрацима, те ми сву ноћ нису давали ни да се молим, нити да се одморим; а изјутра би ми се с потсмехом клањали и говорили: „Опрости нам, ава, што смо ти сву ноћ задавали посао“. А ја сам им одговарао: Отступите од мене сви који чините безакоње (Пс. 5, 9); нећете искушати слугу Господњег.
Тако и ви, посветивши се безмолвију, – молитвеном тиховању, вежбајте се увек у созерцању – светом богоразмишљању, да бисте у молитви имали чист ум. Добар је и онај подвижник који, живећи у свету, стално се бави добрим делима, указује братољубље и гостољубље и љубав, чини милостињу, добротвори онима који му долазе, помаже болесне, чувајући себе од саблазни. То је добар, истински добар подвижник: он делом и трудом испуњује заповести, иако се бави земаљским стварима. Бољи је од овога и већи онај созерцатељ који, узишавши од житејских ствари духовнима, оставља другима да се брину о њима, а сам, одрекавши се себе и заборавивши себе, бави се небеским стварима. Ослободивши се свега, он предстоји Богу, и никаква га друга брига не одвлачи од тога. Такав се сједињује са Богом, живи са Богом, свагда славећи Бога непрекидним славословљима.
Знам човека у пустињи, који десет година није узимао никакву земаљску храну, него му је Анђео сваког трећег дана доносио небеску храну и хранио га њоме, и то му је служило место јела и пића. И знам да томе човеку дођоше демони у призрацима, показујући се као анђелска војска, са огњеним колима, и многобројним копљоношама, као да прате неког цара, и рекоше му: „Човече који си све испунио, поклони ми се, и ја ћу те узнети на небо као Илију“. А монах помисли у себи: ја се свакодневно клањам своме Цару и Спаситељу, и када би ово био Он, не би то захтевао од мене. Чим он само рече у себи: ја имам свога Цара – Бога, коме се свагда клањам, а ти ниси мој цар, – одмах све ишчезе. А ово говорећи као о другом, он жељаше да сакрије своје подвиге. Опи пак који заједно живљаху са њим говораху да је он то сам видео.
Причајући нам такве и многе друге ствари у току три дана, до три сата после подне свакога дана, блажени Јован лечаше душе наше. Затим нас благослови и наложи нам да идемо у миру; још нам и пророштво изрече: да је данас стигла вест у Александрију о победи благочестивог цара Теодосија и поразу тиранина Евгенија, и да ће цар умрети природном смрћу. Све се тако заиста и десило.
Пошто посетисмо и многе друге Оце, дођоше братија и јавише нам да се блажени Јован упокојио на чудесан начин: био је наредио да никога не пуштају к њему у току три дана, – и преклонивши колена на молитву, престави се у својој деведесетој години у отиде Богу, коме нека је слава вавек, амин.
* * *
СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ ПАФНУТИЈА
УЧЕНИК Св. Антонија Великог. Светошћу свога живота обратио је многе грешнике на пут покајања (као св. Таи ра). Више је личио на бестелесног ангела него на телесног човека. Основао је манастир у Доњој Тиваиди, у Ираклејском крају, и био игуман. Уважаван је и поштован био од свих. Упокојио се крајем четвртог века. О њему Паладије у Лавсаику (гл. 57) пише ово: Ми видесмо и друго место, где је живео отшелник Пафнутије, човек велики и добродетељан, који се недавно преставио у околини Ираклије Тиваидске. О њему су многи причали много. После дугог подвизавања Пафнутије замоли Бога да му открије коме је он од светих подвижника сличан. Јави му се Анђео и рече му: Ти си сличан том и том фрулашу који живи у граду. – Пафнутије похита томе фрулашу и распитиваше га о његовом начину живота и о делима. Фрулаш му рече (што и беше истина) да је он човек грешан, и пијаница, и блудник, и да је недавно престао бити разбојник и постао фрулаш. А када га Пафнутије стаде подробно испитивати какво је уопште добро учинио, он му одговори, да он не зна никакво своје добро осим што је једном, док је још био разбојник, једне ноћи спасао једну хришћанску девојку од разбојника који су хтели да је обешчасте, и вратио је у село. Другом једном приликом, продужи фрулаш, сретох једну лепу жену где лута у пустињи, бежећи од градоначелникових слугу и судија због државних дугова свога мужа, и оплакује своју судбу. Ја је упитах, зашто плаче. – Ништа ме не питај, господине, рече она, нити распитуј о мојој невољи, него ме узми као слушкињу своју и води куда хоћеш. Јер пошто су мога мужа у току две године много пута тукли због државног дуга од триста златника, и затворили у тамницу, и три моја премила детета продали, ја се спасавам бегством, прелазећи из места у место. И пошто су ме често хватали и сваки пут немилосрдно тукли, ја сада лутам по пустињи, и већ је трећи дан како ништа окусила нисам. – Ја се сажалих на њу, доведох је у пећину, дадох јој триста златника и испратих до града. Тако ослободих њу са децом и мужем.
Пафнутије му рече: Ја не знам да сам ишта слично учинио у своме животу; али си ти, свакако, слушао за мене да сам чувен подвижништвом, јер нисам у лењости провео свој живот. И Бог ми откри о теби да ти ништа ниси мањи од мене по добрим делима. Када се Бог тако брине о теби, брате, ти немој занемарити душу своју. – Фрулаш тог часа баци фрулу из руку и, заменивши складност музичке песме духовном мелодијом, пође за овим човеком у пустињу. И ту се према својим моћима подвизаваше три године, проводећи време свога живота у славословљима, и молитвама, и тако пређе на небо и упокоји се убројан у ликове светитеља и редове праведника.
Пошто посла Богу овог усрдног подвижника врлине, ава Пафнутије стаде водити још савршенији живот од пређашњег, и опет замоли Бога да му открије, коме је од светитеља сличан. И опет њему би глас од Бога: Ти си сличан старешини суседног села. – Пафнутије се хитно упути к њему. Када закуца на врата његова, овај изиђе и, по обичају, прими госта. Умивши му ноге, он спреми трпезу и понуди га да једе. Али Пафнутије га стаде распитивати за дела његова, и говораше: Човече, испричај ми како проводиш живот, јер ми је Бог објавио да си ти многе монахе превазишао. – А овај му одговори, да је он човек грешан и недостојан и самог имена монашког. Али пошто Пафнутије упорно настојаваше, овај човек му одговори: Ја нисам имао потребе да ти причам о својим делима, али пошто си дошао по вољи Божјој, то ћу ти причати о себи. Ево, већ је тридесета година како сам се одвојио од жене, пошто сам са њом проживео само три године и добио са њом три сина који служе мојим потребама. До данашњег дана нисам напуштао гостопримство. Нико се од сељака не може похвалити да је пре мене угостио странце. Сиромах или странац не излазе из мога дома празних руку, него добију што им је потребно за пут. Нисам пропустио да пружим потребну утеху ојађеном сиромашку; нисам био пристрасан на суду према сину свом; туђи плодови нису ушли у моју кућу; није било непријатељства где се нисам јављао као миротворац: нико није корио моје синове за недоличне поступке; стада моја нису дирала туђе плодове; нисам први засејавао своје њиве, него сам их предостављао другима, а сам сам се користио само оним што би преостало; нисам допуштао да богаташ тлачи сиромаха; целог живота свог нисам никога увредио, нити сам против икога произнео рђав суд. Ето што сам, уколико се сећам, учинио по вољи Божјој.
Чувши за врлине овога човека, Пафнутије га загрли и рече: Нека те благослови Господ од Сиона, и видећеш добра јерусалимска. Теби недостаје главна врлина: премудро знање о Богу, које не можеш без напора стећи, ако се не одречеш света, и не узмеш крст и не идеш за Спаситељем. – Када то чу, овај се човек не осврну на своје имање него сместа пође за авом у гору. А када дођоше до реке и не нађоше чамац, Пафнутије му нареди да прегази реку коју нико никада није газио на том месту, пошто је дубока. Они пређоше тако да им вода беше само до појаса. Тада Пафнутије остави овога човека на једном месту, а сам, удаљивши се од њега, мољаше Бога да постане бољи од оваквих људи. После неког времена Пафнутије виде где Анђели узеше душу овога човека, славећи Бога и говорећи: блажен је онај кога си изабрао и примио; настаниће се у дворима твојим (Пс. 64, 5). А светитељи одговараху и клицаху: велики мир имају они који љубе закон твој (Пс. 118, 165). Тада Пафнутије дознаде да се овај човек упокојио.
Продужујући да се неуморно моли Богу и да још више пости, Пафнутије опет замоли Бога да му открије, коме је он сличан. И опет му рече глас Божји: Ти си сличан трговцу који тражи добра бисера; него устани и не оклевај: с тобом ће се срести човек коме си ти сличан. – Спустивши се са горе, он виде једнога трговца, александријца, човека благочестива и христољубива, који је трговао са двадесет хиљада златника, имао сто лаћа, и сада се враћао из Горње Тиваиде. Он је све своје имање и све приходе од трговине раздавао сиромасима и монасима; и овога пута, са својим синовима, ношаше Пафнутију десет врећа поврћа. – Шта је то, пријатељу? упита га Пафнутије. – А он му одговори: То су плодови трговине који се приносе Богу ради окрепљења праведних. – Шта дакле, рече му Пафнутије, зар нећеш примити наше звање? – А када овај признаде да то веома жели, Пафнутије му рече; .Докле ћеш се ти бавити земаљском трговином, не преузимајући небеску трговину? Остави то другима, а сам, док је време тако благопријатно, поћи за Спаситељем, крме ћеш после кратког времена стићи. – Трговац, нимало не оклевајући, нареди својим синовима да све што је у њега остало, раздаду сиромасима; а сам отиде у гору, затвори се у оном месту где су се пре њега подвизавали двојица, и непрестано се мољаше Богу. После мало времена он остави тело и постаде небожитељ (ούρανοπολίτη).
Пошто и овог човека посла на небо, Пафнутије најзад и сам, немајући више снаге да се подвизава, стаде одлазити душом. И предстаде му Анђео и рече му: Хајде најзад и ти, блажени, у вечна насеља, јер Пророци дођоше да те приме у своју средину. То ти раније није било откривено, да се ти не би погордио, и тако лишио својих заслуга. – Пошто проживе још један дан и исприча све неким презвитерима који, по откривењу, беху дошли к њему, Пафнутије предаде душу. Презвитери јасно видеше како га примише ликови Праведника и Анђела који слављаху Бога.
* * *
СПОМЕН СВЕТИХ МУЧЕНИКА КОДРАТА, МАНУИЛА, ТЕОДОСИЈА и осталих четрдесет
ОВИ свети мученици беху родом са Истока. Гледајући како идолопоклоници сваки дан предају хришћане на смрт, они се договорише да неустрашиво исповеде веру у Христа, да би постали наследници небеског царства. Са таквом одлуком они се непозвани упутише кнезу своје земље, који у то време истјазаваше и на смрт предаваше многе хришћане. Ступивши пред кнеза, они смело из јавише да су хришћани. Кнез нареди те их бацише у тамницу. После неколико дана кнез их изведе из тамнице, и стаде их наговарати да принесу жртву идолима. Но они га не само не послушаше, него му саветоваху да се он сам одрекне поштовања идола. Тада кнез нареди те их најпре обесише наге о дрво и стругоше им ребра, затим их положише на изоштрене гребене, па им напослетку отсекоше главе. Тако блажени мученици примише венце мучеништва.
