ПИТАЊЕ: Како треба вршити Чин изобразитељне кад он, по нужди, замењује Свету Литургију? Које јектеније треба додати томе чину у тим приликама? Неки свештеници га врше по редоследу Свете Литургије, али без проскомидије, канона евхаристије и причешћа. Где се налази упутство за служење Изобразитељне у тој форми?
ОДГОВОР: О потреби и разлозима који су изазвали појаву Чина изобразитељне, као и о њеним називима (обједница, изобразитељна, „типика“), међу литургичким писцима има више разних мишљења. Као што је изнето у једном ранијем одговору, биће да је најприхватљивије мишљење проф. М. Скабалановича, по коме је чин Изобразитељне настао код пустињских, отшелничких монаха на Истоку. Као и сви хришћани у то старо доба, и они су имали живу потребу да се што чешће причешћују. Како су редовно били без свештеничког чина, а удаљени од насеља и храмова, били су принуђени да се сами причешћују раније донетим освећеним даровима из које оближње цркве, у коју су повремено одлазили на Литургију. Разуме се, причешћу они нису приступали просто, без молитвене припреме, јер то нису чинили ни они, ни прости хришћани, приступајући свакодневној храни, а камоли „небеском хлебу“, Светом Причешћу, него су се за то припремали чином који се временом уобличио у садашњи чин Изобразитељне. У најстаријим текстовима овај чин има натпис „На причешће“ (Ис тин металипсин). Тако у рукопису „Часослов по уставу лавре Светог оца нашега Саве“, у Палестини, из VII-IV века, чин „На причешће“ има овај садржај: Еванђелске стихове блаженстава са стихом „Помјани нас Господи јегда придеши…“; „Лик небесниј…“; Символ вере; „Оче наш“; „Господи, помилуј“ (трипут); „Једин свјат…“; „Вкусите и видите“; псалам 33: Благословљу Господа; молитве после причешћа; „Буди имја Господње“. Из тога се јасно види да је чин „На причешће“ у ствари чин Изобразитељне у њеном почетном облику. Он још нема изобразитељних псалама, ни химне „Јединородниј Сине“, ни кондака.
У општежитељним манастирима потребе за самопричешћивањем монаха није било, јер су у време Светог Пахомија долазили свештеници из околних насеља и служили Свету Литургију, а доцније су већ поједини монаси примали свештенички чин за вршење Литургије у манастиру. Али се Изобразитељна и ту вршила, изгубивши најпре назив „На причешће“, као и молитву пред причешће и стих „Вкусите и видите“. Тада добија назив „Обедница“, јер се вршила пред обед у манастирима а затим Изобразитељна (грчки: Та типика).[6] У IX веку додата је Изобразитељни химна „Јединородниј Сине“, у ХIII веку изобразитељни псалми, 102. и 145, а још доцније кондаци.
У овом облику ушла је Изобразитељна у општу употребу у Цркви и чита се самостално у дане кад се врши Литургија која почиње вечерњем, или Пређеосвећена, као и онда кад се због каквих разлога не врши пуна Литургија. Кад се служи пуна Литургија, онда се Изобразитељна не држи, јер се њен први, по превасходству изобразитељни део – псалми 102. и 145, химна „Јединородниј Сине“ и блажена – додају пуној Литургији. Тако о Изобразитељни говори Свети Симеон Солунски: „А Чин изобразитељне (Та типика) има вид сличан Светој Литургији кад се пева изван Свете Литургије. Ако ли се врши на Литургији, говори се у (њеном) почетку. Најпре се певају два псалма која садрже славословљење Бога и помињу Његова добра дела према нама, особито она због очовечења Речи: „Благосиљај душо моја Господа“ и „Хвали душо моја Господа“. Онда химна оваплоћења: „Јединородниј Сине“.“ Остали делови Изобразитељне, кад се врши самостално, и данас су: Символ веле, „Ослаби, остави“, „Оче наш“, псалам 33: Благословљу Господа, „Буди имја Господње“ и „Достојно“.
Но Типик зна и за један опширнији Чин изобразитељне. Тај чин он предвиђа за полијелејне празнике уз Часни пост: „Ашче ли којеја великија ради нужди, в памјат свјатих великих имушчих полијелеј, не случитсја бити преждеосвјашчењеј литургији“, тј. на I и II обретење главе Светог Јована Крститеља (24. фебр.) и Севастијске мученике (Младенце, 9. марта). Изобразитељна која тако треба да замени Пређеосвећену Литургију, поред изобразитељних псалама, химне „Јединородниј Сине“, стиха „Во Царствији Твојем“ (који се тада не пева, него чита), има ту особитост да се уз стихове Блаженстава, као и на пуној Литургији, додају тропари из Ш и VI песме канона Светих. Још се предвиђа да се прочита Апостол и Еванђење Светих. Даље следи остали чин Изобразитељне – кондак храма, слава Светих, и ниње храма Богородице или „Предстатељство“, „Буди имја Господње“, псалам 33, „Достојно“ и отпуст.
Сматрам да овако исто могу вршити Изобразитељну они свештеници чије парохије обухватају више села или места са црквама, нпр. у иностранству, или опслужују више парохија, на велике празнике: Божић, Васкрс, Преображење, Велику Госпођу итд., кад су већ одслужили једну Литургију, те по правилу не могу служити истог дана и другу, а треба да служе и у цркви другог места. Правило да један свештеник, једног дана, на једној Часној трапези не може служити више од једне Литургије, остало је у важности у Православној цркви до данас. У Западној цркви свештеник, после само неколико сати, може служити другу, трећу и више. Почело је то изузетним правом римског епископа да на Божић, Васкрс и Педесетницу може служити три Литургије, али не на истој Трапези. За решење савремених пастирских потреба (служења и причешћа верних истог дана, истог свештеника, у разним местима) проф. П. Трембелас сматра да се може постићи Литургијом Пређеосвећених Дарова да би верни онде имали молитву на те празничне дневи.
Свештеници са више парохија, или више места у парохији са црквама, још се оштрије суочавају са питањем како поступити у случајевима кад истог недељног, или празничног дана, треба да причесте верне у два места или две цркве. У новије време и у иностранству и у земљи, све више се јавља верних који чешће, особито на велике празнике: Божић, Богојављење, Васкрс, итд. желе да се причесте, и тако преко евхаристијског јединства са Господом истовремено дођу до јединства са целом, војинствујућом и торжествујућом Црквом, достижући тиме пуну радост и смисао празника. Шта учинити у том случају кад је свештеник већ одслужио једну Литургију?
Налазимо се, дакле, у сличној потреби у каквој се Црква нашла у доба кад је требало решити проблем причешћа отшелника, што је изазвало настанак чина Изобразитељне. Исто тако у потреби причешћивања, у Великом посту, верних којима је било дуго да не приступе Светом Причешћу од недеље до идуће суботе, што је условило настанак Литургије Пређеосвећених Дарова, у ствари опет чина причешћивања ван пуне Литургије. Верујем да суочавање с овим проблемима и нагони свештеника да додавањем јектенија Изобразитељну још више приближе сличности са Светом Литургијом, и да је и постављено питање потекло из истих побуда.
Свакако да Црква не може затварати очи пред овим стварним потребама савременог пастирства. Но, док она о томе не донесе решење, сматрам да нам, без потребе измишљања нечег новог, аналогно чину Литургије Пређеосвећених Дарова, али присподобљеном времену ван Великог поста, може послужити ова проширена Изобразитељна онако како је већ врше неки свештеници. Наиме, може се узети цео први део Литургије Златоустове или Василијеве, Литургије оглашених, са изобразитељним псалмима, химном „Благослови душе моја Господа“ и „Јединородниј Сине“, са великом и малим јектенијама, као и све остало до иза Еванђеља и сугубе јектеније. Иза тога Символ вере и прозбена јектенија. „Оче наш“ и даље причасни део са узгласом „Вонмем!“. „Преждеосвјашченаја свјатаја свјатим“, причешће верних са причасном. На крају псалам 33. са „Достојно“ и отпуст.
Причешће верних, у том другом месту и другој цркви, сматрам да на сваки начин треба извршити честицама припремљеним за болне, а не да се доноси део Агнеца, или цео Агнец освећен (као за Литургију Пређеосвећених Дарова) на Литургији коју је свештеник служио у првом месту тога дана, то због опасности које се при путовању могу десити. Само у великој нужди и са благословом надлежног епископа то би се могло опрезно учинити.
Велики вход на овој Изобразитељни не би требало вршити преко солеје, због тога што би то било изношење већ освећених честица Светог Агнеца, при чему би верни, у знак адорације, указивања поштовања телу Христовом, требало да клече, као на Литургији Пређеосвећених Дарова, а то недељом и празником, кад се ово причешће предвиђа, не би било канонски и литургички дозвољено. Свештеник зато треба да у путир улије колико треба вина и воде у проскомидији, путир пренесе на Часну трапезу и стави у њега довољан број честица за причешће, за време причасна. Разуме се да ће у то време улити топлоте колико треба.
По причешћу верних, свештеник ће испрати путир, и воду којом га је испрао сам потребити, ако после одслужене Литургије и потребљена остатка Светог Причешћа у првој цркви није ништа јео. Исто ће тако поступити ако је ставио коју честицу Светог Хлеба више, па преостане. Ако ли је после одслужене пуне Литургије узимао нешто хране, онда воду од испраног путира или преосталу честицу треба да даде неком од причешћених верних, разуме се пре но што овај употреби нафору.
На крају напомињем да вршење овакве Изобразитељне треба чинити само у стварној нужди и изузетно, због опасности да се верни на то привикну те доспеју до схватања да се ова замена може вршити свагда, и да је исто Света Литургија или Изобразитељна. Још би духовно и литургички било погубније кад би и код свештеника постепено отупело осећање ове разлике и не би верним објашњавали, да и они знају, да је Света Литургија највећа и најузвишенија Тајна наше вере, а Литургија Пређеосвећених Дарова, и по нужди Изобразитељна, само Чин причешћа даровима који се могу осветити само на пуној Литургији. Стога, ово подвлачим и са своје душе мичем сваку одговорност ако неко, позивајући се на оно што напред изнесох, доспе до схватања да је исто служити Свету Литургију или опширнији чин Изобразитељне, пошто она „има вид сличан Литургији“.
Гласник, април 1983.
