Причао нам је старац Порфирије...
Једног дана дође нека жена старцу Порфирију да је он посаветује у вези са њеном децом. Причала му је о свој својој деци и о разним проблемима које је имала са њима. Са најмањим дететом, како му је рекла, није имала баш никаквих проблема. Било је толико добро дете да су сви у селу говорили да треба да постане свештеник.
Кад је жена завршила са причом, Старац јој рече да не треба да буде толико сигурна у своје најмлађе дете, и да он сам види да ће све истинске и велике проблеме стварати управо оно, њено најмлађе дете.
Жена је била изван себе од беса; поче да виче на Старца, да га оптужује да је он све друго само не оно што су јој описали – једном речју, понела се на врло ружан начин. (Нека нам буде дозвољено да не наводимо – уосталом, то није ни потребно изразе којима је Старца описивала, а које нам је он сам испричао.)
Прошло је доста времена. Једног дана чује он како испред његове келије нека жена виче, скоро вришти: “Пустите ме да видим Старца! Пустите да му целивам ноге, можда ће ми тако опростити! Нека ми опрости и Бог за ужасан грех који сам према њему починила”.
Старац тада каже једној монахињи да доведе жену к њему. Чим је ушла у Старчеву келију, жена се баци пред његове ноге и плачући горко, упорно је тражила да јој опрости.
Кад се некако повратила, она му исприча да је управо оно њено дете о коме јој је он говорио, изненада почело да се мења из дана у дан и да је постало непрепознатљиво. Од вредног ученика какав је био, почео је да не учи, уплео се у рђаво друштво и све више је изостајао из куће. И једног дана, кад га је отац прекорио, дошао је чак дотле да је бацио неки тежак предмет гађајући оца у главу. Од тог тренутка напустио је кућу; тражили су га данима и нигде нису могли да га нађу.
Несрећна мајка је клечећи молила Старца да јој опрости, преклињући га да се помоли Богу да Он просветли њено дете како би се вратило својој кући.
Ову причу испричао нам је старац Порфирије у наставку разговора о односима између родитеља и деце; тим односима он је придавао велики значај.
* * *
Следећа Старчева прича представља одговор на питање које смо му поставили, а које заокупља већину хришћана нашег времена: како можемо срести Бога ми који живимо у свету, усред немира и схизофреније савременог начина живота?
Старац нам је, дакле, испричао следећу причу коју ми овде износимо само укратко:
Првих дана кад је постављен за пароха у храму Светог Герасима у Атинској поликлиници, покрај трга Омоније, имао је велики проблем у време свете Литургије: управо преко пута била је продавница грамофона и грамофонских плоча. Да би привукао купце, власник продавнице је пуштао музику са плоча. Но, пуштао ју је толико гласно да старац Порфирије то није могао да поднесе. Чак је помишљао и на то да се повуче са тог места, које је иначе толико желео.
Ни у овом случају, као ни током читавог свог живота, старац Порфирије није следио своју вољу, него је смирено и са много молитве тражио од Бога да му покаже шта је Његова воља у овој ствари.
И тако, после три дана поста и молитве, у једном углу цркве он нађе неку остављену свеску која је припадала сину једног од чланова Црквеног одбора, а који је био студент. Била је то свеска са белешкама из физике, која је – Господе, дивимо се Твојим делима – старцу Порфирију понудила решење његовог проблема.
Наиме, листајући свеску, наишао је на неке белешке у вези са звучним таласима. Изучавајући их, Старац се досети следеће: кад у неко језеро бациш камичак, вода се набира и образују се кругови. Но, ако на друго место у језеру бациш мало већи камен, створиће се нови, већи кругови, који ће поништити оне прве.
То је био одговор који је старац Порфирије очекивао од Бога. Следећег дана трудио се да све своје духовне и душевне снаге усредсреди на молитве и чинове свете Литургије. И тако су кругови које је – по узору на таласе на површини језера – сам образовао у свом уму и у свом срцу, неутралисали оне кругове које су образовали грамофони и плоче, те га они више нису узнемиравали нити су му одвлачили пажњу од свете Литургије.
