У Посљедњих тридесетак година свједоци смо многих историјских дешавања која су преобликовала свијет у којем смо се родили. Нису само нестајале велике државе и из њих настао већи број малих државица, већ су и тридесет година на дјелу бројни (не)успјешни покушаји да се Православна црква фрагментира на што већи број помјесних цркава, која би, свака за себе, служила држави а не Богу и вјернима. Кад се у тој намјери не постигне оно што се жели, онда се посеже за формирањем неканонских цркава да би се разбило јединство православног свијета.
Оно што се данас дешава Русима и њиховој Руској Православној Цркви, нама, Србима, није ништа ново и непознато. На јединство Српске Православне Цркве покушани су многи удари, почевши од оних у Македонији, па до оних у Црној Гори, гдје је једна политичка партија у заласку, заједно са њеним вјечним предсједником, покушала протјерати Српску Православну Цркву са подручја државе Црне Горе, заборављајући да је у манастирским конацима те исте Цркве настала та иста држава.
На Косову и Метохији имамо на дјелу безбројне покушаје отимања српског духовно-историјског насљеђа, покушаје присвајања српске православне баштине и њено стављање у оквире непостојећег косовско-албанског средњевјековног насљеђа. Речено језиком данашњице, жели се се туђи садржај ставити у сопствени омот.
Исто се сада дешава и на руском духовном тлу, у престоници данашње Украјине. Рецепт је исти, divide et impera – завади па владај! На том пројекту се ради годинама, па чак и деценијама. Циљ је одвојити, раздвојити и посвађати једновјерну браћу, раздијелити Цркву Христову и заувијек распарчати народ од чије снаге зависи и судба цјелокупног човјечанства.
Они, који се увијек позивају на слободу и демократију, данас ћуте над прогоном православног монаштва у Кијево-Печерској лаври, које је било и остало уз једину канонску цркву на тлу државе Украјине – Украјинску Православну Цркву Московског Патријархата. Запад нијемо ћути на прогон митрополита Павла, намјесника Кијево-Печерске лавре, и његово неустрашиво монаштво. То ћутање није плод њихове немоћи, већ јасно признање да иза свега стоје исти они који су васељенског патријарха Вартоломеја наговорили да неканонској црквеној структури својим потписом да легитимитет за који не постоји еклисиолошки и канонски основ.
Лицемјерни Запад подло је погнуо главу над оним што су сами осмислили, већ су истурили остарјелог патријарха Вартоломеја да, у њихово име, забоде нож у срце руског православља – у „Свето Кијево“, како га велики Његош својевремено назва.
Молитве православних Срба данас су уз митрополита кијевског Онуфрија, чији су свештеници прогнаници у сопственој земљи, које се хапси без основа, удара без милости, кажњава без кривице и суда. За њих нема слободе у духовно отрованој земљи, поробљеној од стране властитог режима који крвљу браће црта међе које никад постојале нису.
Кијево-Печерска лавра данас је Голгота православног свијета. Они који су у њој данас распети прогоном, сутра ће васкрснути слободом, јер васкрсења не бива без смрти! У то нека не сумња нико! Оно што су Студеница, Жича и Пећка Патријаршија за Србе, то је Кијево-Печерска лавра за Кијевску – Рус.
Епископ бихаћко-петровачки Сергије
Извор: Епархија бихаћко-петровачка
