Старац је био савршени зналац свесног дела моје душе. Како је, међутим, пролазило време, откривења те врсте су се понављала и, на неки начин, постала су ми навика. На мене је нарочит утисак остављала чињеница да ми је Старац, са истом лакоћом, откривао истине о мени самоме које ни мени нису биле познате. Било је очигледно да се, попут гњурца, спуштао у несвесни простор моје душе и тамо, својим благодатним даровима, као муња усред ноћи начас осветљавао дотад невидљиве делове моје душе – невидљиве, али толико значајне за формирање мог живота.
Једном приликом посетио сам Старца док је био у гостима у стану једне своје духовне кћери. Трудио се, наиме, да остане скривен од многих посетилаца јер је био веома болестан после опасне блокаде срчаног мишића.
Шта хоћеш да ми кажеш? – упита ме.
Почех да му причам о својим разним личним проблемима које сам имао прибележене на хартији, и очекивао сам његов одговор. При крају свог говора, покушавајући да превазиђем сам себе, држао сам монолог уверавајући га да у дубини душе свесно желим да потиснем у страну све своје егоцентричне проблеме како бих живео узвишенијим животом самоприношења Христу и ближњима. Величао сам предности живота у божанској љубави.
За све време мог реторичког заноса Старац је погнут ћутао. Имао сам утисак као да сам ја сам створио проблеме, и да сам сам изнашао њихово решење. Но, као да то није било довољно, Старац ме уз осмех погледа и рече:
– Добро; пођи сада у здрављу.
Док сам чекао лифт, на степеништу се појави власница стана. Чим ме угледа, упита ме да ли сам послужен кафом. Захвалих јој се и рекох како није потребно, па отворих врата лифта. У том трену иза себе зачујем Старчев глас, који ми је говорио: “Врати се да попијеш кафу”. Мене није требало много молити да будем поред Старца, те оберучке прихватих позив на кафу и вратих се.
Недуго затим, седећи на столици уз шољицу кафе, слушао сам Старца како ми говори:
– Све време док си овде седео и говорио ми о својим “светим” жељама (и све ми их наброја), знаш ли шта сам ја иза њих видео?
– Шта сте видели, Старче? – упитах обузет радозналошћу.
– Управо супротно – одговори он. – Видео сам и нешто друго, али нећу ти рећи шта.
Ја поцрвенех и погледах га збуњено, као глумац који тумачи улогу цара, а неко му изненада стргне царску порфиру.
– Опрости ми – настави он – што сам ти ово рекао тако нагло, али помисли мало дубље, сагни се мало више и завири у своју душу – зар није истина то што сам ти рекао?
Помолих се ћутке; покушао сам да будем искренији према себи, према Старцу и према Богу; запитао сам се ко сам ја заправо, а не ко бих хтео да јесам, и признадох:
– Имате право, Старче. Оно што сам рекао да желим, то се налази на сјајној површини моје душе; но, оно што осећам да израња из њене дубине, то је мрачно и грешно – и плашим се тога.
Старац додаде:
– Све сам то јасно видео, али нисам био вољан да ти кажем да те не бих ожалостио. Но, кад си у одласку срео нашу домаћицу и кад си се вратио на кафу, помислих да је то Бог учинио како бих ти све рекао. И ја ти рекох све по реду.
Кад ме виде намрштеног, он заврши:
Немој бити тужан; но, потребно је много труда.
