На данашњи дан у нашој светој, саборној и апостолској Цркви прославља се: Свети владика Николај охридски и жички; Преподобни Теодор Трихин; Преподобни Анастасије синајски; Свети Анастасије синаит; Свети Григорије антиохијски; Свети Ветран и Теотим; Преподобни Атанасије метеорит; Преподобни Јоасаф метеорит; и Свети мученик Гаврило.
* * *
Препоручене емисије:
Емисија о богослужбеним особеностима празника Светог Николаја Охридског и Жичког
Свети Владика Николај – проповедник Васкрслог Христа (први део)
Свети Владика Николај – проповедник Васкрслог Христа (други део)
* * *
Тропар празника:
СВЕТИ ВЛАДИКА НИКОЛАЈ ОХРИДСКИ И ЖИЧКИ
Владика Николај Велимировић рођен је на Туциндан 23. децембра, по старом, или 5. јануара 1881. године, по новом календару. Родно место Владике Николаја је малено планинско село Лелић, смештено на северним падинама планине Повлена, недалеко од Ваљева. Родитељи његови, Драгомир и Катарина, прости шумадијски сељаци, имали су деветоро деце. Никола (Владикино световно име) био је прво дете у родитеља. Осталих осморо је поумирало од разних болести, а један од њих - Душан (отац блаженопочившег Владике Јована), погинуо је у рату 1914. године.
Мали Никола је крштен у манастиру Ћелијама, који је тада био парохијска црква села Лелић. Знаменита породица Велимировића потиче од Антонија-Анте Јовановића, који се у ваљевски крај доселио из Сребренице у Босни. И данас тај засеок у Лелићу зову “Бошњаци”. Антоније је био начелник среза подгорског и један од виђенијих људи у тадашњој Србији. Сахрањен је испред северних врата манастира Ћелија. Гроб му је до данас добро очуван са каменом плочом и крстом од црвеног мермера. Јоаким Вујић, у своме “Путешествију по Сербији”, записао је сусрет са начелником среза подгорског Антонијем Јовановићем у Лелићу. По Антонијевом сину Велимиру настало је презиме Велимировић.
Николај је угледао овај Божји свет у зору 23. децембра (по старом календару) 1880. године, на Туциндан и на празник Светог Наума Охридског. Родио се у маленом али "Божјем селу Лелићу", како га је сам називао, недалеко од Ваљева, на падинама планине Повлена. Његови родитељи, Драгомир и Катарина, беху прости земљорадници, али добри и поштени људи и побожни хришћани, нарочито мајка. Ускоро по рођењу они своје прво по реду али слабашно чедо просвећују светим крштењем давши му име Никола. Крштење је обавио познати поп Андрија у манастиру Ћелијама, тадашњем парохијском храму села Лелића.
У дому својих родитеља, у друштву са осталом децом (било их је деветоро, али су остала деца умрла и изгинула у рату, па је на крају остао само Никола), мали Никола јачао је телом и духом, примајући од своје побожне и свете мајке прве појмове о Богу и вери православној. Често га је она водила за ручицу у манастир Ћелије, удаљен од њихове куће 4-5 км на молитву 11 причешће. Ти први утисци о Богу, Божијем храму п молитви, које је он жудно упијао са усана своје мајке, урезали су се неизбрисиво у младу детињу душу.
Своје образовање мали Никола отпочео је у манастиру Ћелијама, где га је отац одвео да се описмени макар толико "да зна читати позиве од власти и на њих одговарати", па да га онда задржи на селу као хранитеља и "школованог" човека. Но Божије Провиђење је имало други и, несумњиво, бољи план о малом Николи. То као да је и Никола пројављивао, показујући још од првих дана своју изузетну даровитост н ревност у учењу. Остало је предање да је Никола за време школског одмора, док су се друга деца играла и предавала несташлуцима, повлачио се у скривени кутак манастирске звонаре и тамо "одмор" проводио у приљежном читању и молитви.
Његову изузетну ревност и даровитост запазио је и његов учитељ Михајло Ступаревић и препоручио му наставак школовања у ваљевској гимназији, где се Никола показао убедљиво најбољи ђак, иако је, да би се школовао, служио у варошким кућама, као и већина ђака у то време.
По завршетку шестог разреда гимназије, Никола је конкурисао у Војну академију, али га је лекарска комисија одбила, јер је био "ситан" и није имао довољан обим груди. Свакако да је и то било дело Промисла Божјег, који је Николу упућивао другим путем – да буде војник Небескога Цара, а не земаљскога. Јер одмах по одбијању ове комисије, Никола подноси документа за београдску Богословију, где буде и примљен, иако опет не без тешкоћа, наводно због слабог слуха за певање.
Као ученик Богословије био је ненадмашан кроз све своје школовање. Његово истицање у наукама било је резултат како од Бога дане му природне интелигенције, тако и његовог истрајног и систематског труда и рада. Знао је колики је грех закопати Божији таленат у земљу, те се неуморно трудио да дати му таленат умножи што је могуће више. У своме школском учењу није се држао само скрипти и уџбеника, него је читао и многа друга дела од опште-образовног и светског културног значаја. До своје 24. године већ је био прочитао дела Његоша, Шекспира, Гетеа, Волтера, Виктора Игоа, Ничеа, Маркса, Пушкина, Толстоја, Достојевског и других. Посебно је у богословији био запажен својим оригиналним мислима о Његошу, кога је као песника и мислиоца волео и још у ваљевској гимназији добро простудирао. Својим говорничким даром млади Никола задивио је и своје колеге ученике и своје професоре у београдској Богословији. Нарочито својим говором на матурском опроштајном ручку у манастиру Раковици 1902. године.
За време школовања у Београду Никола је тешко живео и, због становања у мемљивом стану и слабе исхране, добио је шкрофуле, од којих је годинама патио. По свршетку богословије, учитељевао је краће време у селима Драчићу и Лесковицама, више Ваљева, где је изблиза упознао живот и душевно расположење нашег српског сељака и где се спријатељио са свештеником Савом Поповићем, избеглим из Црне Горе, са којим је ишао по народу и помагао му у парохијским пословима. Летње распусте Никола је, по савету лекара, проводио на мору, тако да је тада упознао и са љубављу описао живот Бокеља, Црногораца и Далматинаца. Већ у богословији помагао је познатом проти Алекси Илићу у уређивању листа "Хришћански весник", у коме је и неколико година објављивао своје прве дописе и радове.
После тога, Никола буде изабран од стране Цркве да са другим питомцима, државним стипендистима, пође на даље школовање у Русију или Европу. Он изабере тада рађе студирање у Европи, на старокатоличком факултету у Берну, а затим је прошао студирајући и Немачку, Енглеску и Швајцарску, а нешто касније и Русију. Свуда је жедно сабирао знање и тако стекао најшире и најбоље образовање свога времена. Духом својим он се надносио и над тајанственом мудрошћу далеког Истока, урањао у свештене и философске књиге древне Индије. Све сабрано знање из многих извора сажео је и прерадио у себи, у својој дубокој и мисаоној души и онда, са својственом му оригиналношћу, износио на јавност и предавао другима. Отуда, и најмањи његов спис, свака његова усмена и писана реч, открива необично ретку ерудицију и мисаоност. Такву богату ризницу знања и мудрости могао је да сабере и оригинално изрази само један заиста генијални ум и памћење.
Своје студије у Берну Николај је, у својој 28. години, крунисао докторатом из теологије, одбранивши дисертацију под насловом "Вера у Васкрсење Христово као основна догма Апостолске Цркве". Може се рећи да је и сав његов потоњи живот пролазио у знаку Крста и Васкрсења Христовог. Следећу 1909. г. Никола је провео у Оксфорду, где је припремио докторат из философије и затим га у Женеви, на француском, и одбранио ("философија Берклија").
Вративши се из Европе Николај се, у јесен 1909, тешко разболи од дизентерије. У болници је лежао око 6 недеља, али је тада говорио: "Ако је моја служба Господу потребна, Он ће ме спасти". Тада је себи дао реч да, ако оздрави, замонашиће се и тако служити Богу и своме народу у Цркви. Као већ познати доктор теологије и философије, он се заиста ускоро и монаши у манастиру Раковици и постаје јеромонах Николај (20. 12 1909), стављајући све-целог себе, сво своје знање и способности у службу Богу и своме Српском народу.
По повратку са студија требао је, по тадашњем закону, нострифицирати своје дипломе, али како није имао пуну свршену гимназију, морао је полагати седми и осми разред н велику матуру, да би тек онда могао предавати у Богословији. Комисија пред којом је полагао, по речима једног њеног члана, "слушајући његово излагање о Христу, остала је запањена, и нико га ни једне речи више није упитао". Ипак, пре но што је постао суплент у Богословији, упућен је од митрополита Србије Димитрија у Русију, где је провео годину дана, највише путујући по широкој Русији и упознајући њен црквени живот, душу руског човека и његове светиње. За то време написао је и своје прво веће дело – студију "Религија Његошева".
Као суплент Богословије Св. Саве у Београду Николај је предавао философију, логику, психологију, историју и стране језике. Но он није могао сав стати и остати у оквирима Богословије. Зидови учионице били су тесни за њега. Он зато почиње да пише, говори и објављује. Млади и учени јеромонах почиње са сјајним беседама по београдским и другим црквама широм Србије, па онда држи и предавања на Коларчевом универзитету н другим местима. Говорио је углавном на теме из живота, али на начин невиђен до тада и зато потресајући за интелигенцију ондашње Србије. Истовремено, Николај објављује у црквеним и књижевним часописима своје чланке, беседе и студије: о Његошу, о Ничеу и Достојевском и на друге философско-теолошке теме.
Својим снажним религиозно-црквеним и националним иступима у јавном животу ондашње демократске и слободарске Србије, Николај је изазвао дивљење и поштовање код многих, али није већ тада био ни без непријатеља и завидника. Не само цела Србија и Београд, него и остали југословенски крајеви говорили су тада о младом јеромонаху и ученом беседнику Николају. Тако је године 1912. позван у Сарајево на прославу листа "Просвета", где је одушевио босанско-херцеговачку омладину и упознао се са највиђенијим представницима тамошњих поробљених Срба: Ћоровићем, Дучићем, Шантићем, Грђићем, Љубибратићем и другима. Познате су тадашње његове речи да су "својом великом љубављу и великим срцем Срби Босанци анектирали Србију Босни", што је у ери аустријске анексије било изазовно, па је при повратку у Београд скинут са воза у Земуну и задржан неколико дана. Исте аустријске власти нису му дозволиле да следеће године отпутује у Загреб и говори на тамошњој прослави Његоша, но његова је беседа ипак у Загреб доспела и била прочитана. Како тврди Дедијер (у делу "Сарајевски атентат"), на Николајевим "Беседама под Гором" младобосанци су се заклињали као над Јеванђељем.
Народни рад Николајев наставља се још више кад ускоро малена Србија ступи на голготски пут ратова за ослобођење и уједињење Српског и осталих Југословенских народа. У судбоносним данима ратова, од 1912. до 1918. године, Николај живо и активно учествује. Он не само да будним оком и душом прати развој догађаја, на бојишту и у позадини, држи одговарајуће беседе и крепи и теши народ у надчовечанским борбама и ратним страдањима, него и сам лично у свему томе учествује као добровољац и помоћник пострадалима у рату, у болестима и сиромаштини (своју је плату уступио држави све док рат траје). Његови тадашњи говори (Беседе "Изнад греха и смрти") могу се поредити са Перикловим говорима у древној Хелади, говореним у славу палих за отаџбину.
Николај је живо и активно учествовао и у тадашњем црквеном животу, мада је имао не мало критичких примедби на рад и понашање извесних црквених људи. Његова је, међутим, критика била позитивна (он се убрзо разишао са протом Алексом из "Хришћанског весника" због негативних погледа овога на стање у Српској Цркви) и таква је остала до краја живота. Пророчки дух овог апостола и пастира надилазио је високо своје противнике и завидљивце, без којих, истина, није био до краја живота, па ни данас. Међутим, Николај је увек радо и лако праштао.
Априла месеца 1915. године Српска влада је упутила Николаја из Ниша у Америку и Енглеску (где је остао до априла 1919) у циљу рада на националној ствари српској и југословенској. Са својственом му мудрошћу и речитошћу, користећи и своје знање језика и популарност, Николај је западни^ савезницима приказао Голготу Србије, говорећи и о манама Српског народа, које је аустроугарска пропаганда преувеличавала, али и о врлинама српске душе, које су непријатељи прикривали. Он је по Америци, и затим Енглеској, држао бројна предавања: у црквама, универзитетима, хотелима и по другим установама, борећи се на тај начин за спас и уједињење Срба и Јужнословенских народа. Већ августа 1915. г. он је на великом збору у Чикагу објединио и придобио за југословенску ствар (програм Југословенског одбора) велики број народа и свештенства, и то не само православног, него и римокатоличког, унијатског и протестантског, који су тада јавно изразили жељу за ослобођењем и уједињењем са Србијом. Велики број добровољаца из Америке отишао је тада на Солунски фронт, тако да заиста није неосновано оно изнето мишљење (од енглеског Начелника армије) да је "отац Николај био трећа армија" за српску и југословенску ствар, јер је његов допринос тада заиста био велики. Николај је у ово време износио и идеју о уједињењу свих Хришћанских цркава. и од тада се он посебно спријатељио са Англиканском и Епископалном црквом. Такође је у то време помагао и групу наших студената у Оксфорду, где је једно време и предавао.
По завршетку рата, док је још био у Енглеској, изабран је (12/25. марта 1919) за епископа Жичког, одакле је убрзо, крајем 1920, премештен на Охридску епископију. Тих година слан је у многе црквене и народне мисије: у Атину и Цариград, у Свету Гору, у Енглеску и Америку, где је свуда имао веома плодну делатност, о чему постоје и безбројни документи и сведоци. Николај је учествовао и на конференцијама за мир, на екуменским црквеним сусретима и скуповима, на конференцијама Хришћанске заједнице младих у свету, на Свеправославним консултацијама.
Но нарочито треба истаћи Николајев пастирски и духовни рад у Охриду и Битољу, а затим и у Жичи где ће бити враћен 1934. године, по жељи Архијерејског Сабора и народа. Тек као епископ Охридски и Жички, Николај развија своју пуну и праву делатност у свим правцима црквеног и народног живота, не занемарујући при том ни свој богословско-књижевни рад. Он је такође много допринео и уједињењу наших помесних црквених јединица на територији новостворене државе (од које често није имао ни разумевања ни нарочите подршке).
Посебно је на Владику Николаја деловао древни Охрид, колевка словенске писмености и културе на Балкану – "овај свештени град, са својом великом плодотворном прошлошћу и доста скученом садашњошћу", како је сам Владика говорио. На Николаја је већ била извршила добар утицај православна Русија са својим светињама и светим подвижницима. Сада је тај утицај наставио и употпунио побожни Охрид и суседна му Света Гора, коју је Деда-Владика сваког лета редовно посећивао. Света Гора и дела Светих Отаца, која је у ово време Николај нарочито много читао и проучавао, извршили су на њега последњи и трајни православни утицај. Може се с правом рећи да се управо овде и сада у Николају десила дубока и коренита унутрашња промена, која се од тада изражавала и видљиво и била је непосредно запажена од простих и побожних људи. Овај се духовни прелом огледао и споља у свему: у Николајевом говору, понашању, чак и одевању. Ранији млади јеромонах др Николај Велимировић настојао је да око себе све импресионира, привуче и очара. Обучен у блиставу мантију, неговане косе и понашања, речит и раскошан у говорништву, то је био Николај из "преохридског" периода. Таквога га видимо у "Речима о Свечовеку", једној од ретко умних и дубоких књига новијег Српства, али махом само мисаоној и философској, но још увек не довољно духовној и православној, каква су његова дела од Охрида и Жиче па надаље (Омилије, Охридски пролог, Мисионарска писма). Такав је и сав његов даљи пастирски п духовни рад са православним народом, богомољцима и монаштвом.
У овом другом периоду свога живота, Николај отура од себе и свог народа разне облике туђинштине и површног западњаштва. Њега у целини обузимају и прожимају топле струје Православља, одушевљава га и плени прекрсни и спасоносни лик Христов и црквено-народна делатност Светога Саве. Светска слава му постаје ништавна, Људске похвале отужне, претерано негован књижевни израз личи му на празнословље, а светско мудровање на духовно убоштво н просјаштво. Ово не значи да се Владика "упростачио", него да се продуховио и поједноставио. За њега Христове речи: "Ја сам Пут, Истина и Живот" постају све и сва. Он се од свега окреће себи и своме богожедном народу. У њему се збива истински унутрашњи препорођај, ново рођење и зачетак светог житија. Христос је онај који њега и душе око њега изнова препорађа. Од Николаја генија започиње Николај светитељ. И управо је то било оно што је људе њему привлачило и око њега окупљало и држало. На жалост, ни тада Николај није био без честих непријатеља, клеветника и подметача. Но он је и тада, као и касније, све то превазилазио својим отвореним и јасним живљењем и делањем пред лицем Божијем и лицем свога народа.
Можда би, без овог охридског и жичког прелома Николај остао само велики и усамљени геније у нашем народу, као бор у планини, без премца и такмаца. Ни никада не би постао народни "Деда Владика", "Свети Дека" – Нови Српски Златоуст. Златоуст не само по речи и беседништву, него и по делању н пастирствовању, по апостолском и мартирском сведочењу Христа ради. Николај је, као некада Свети Сава, полако постајао светла и свега савест читавог Српског народа, п за своје и за будућа покољења. Јер, Српски верујући народ је несумњиво примио и усвојио Владику Николаја као свога духовног вођу, као Божјег пророка и светитеља, и нико га из верујуће народне душе и срца неће истиснути ни избрисати. А што се тиче извесних старијих и новијих напада на њега, сам Владика је једном показао како на то треба гледати, Наиме, после напада и тешких увреда нанетих му од стране једног епископа, Николаја је у Жичи посетио један новинар "Политике" и замолио га да нешто каже тим поводом. "Епископ Николај ме је дуго гледао, не говорећи ништа. Тај поглед и го ћутање били су ми јаснији одговор него било која реченица". ("Политика" бр. 11344; 29. 12 1939).
Из овог периода потичу многа капитална дела Владике Николаја, о којима ћемо проговорити касније. Овде треба макар споменути и она друга не мање значајна пастирска, добротворна и општенародна дела Владике Охридског и Жичког, као што су: његов рад са побожним нашим народом и посебно са богомољцима, његово обнављање многих порушених, запуштених или полупразних манастира у Охридско-Битољској и Жичкој епархији, његово обнављање и подизање гробаља, споменика, чесама и других добротворних народних установа и задужбина. Нарочито треба истаћи његов рад са сиромашном децом и ђацима. Остало је и до данас познато њиме основано и до рата подржавано склониште и хранилиште за сиромашну и сироту децу, без разлике нација и вера, у Битољу – познати Декин "Богдај", који је успешно водила социјална радница Нада Аџић, потоња игуманија у манастиру Враћевшници мати Ана. (Позната је Владичина дечја песма из "Богдаја": "Ми смо мали Битољчани /малишани сиротани/ кућа нам је баш на крају /у Богдају ка' у Рају/, у Богдају"). Николај је слична дечја хранилишта отворио и у Краљеву, Чачку, Горњем Милановцу и Крагујевцу, у којима је било смештено пред рат око 600 сироте деце.
Николај је из Охрида и Жиче развио и многострану свеправославну и међуцрквену делатност. Тако је учествовао 1930. године на Предсаборној конференцији Православних Цркава у манастиру Ватопеду. Затим је радио на обнови општежитељног начина живота у манастиру Хиландару. Бивао је често на међународним сусретима младих хришћана у свету и на више екуменских сусрета и конференција у свету. Такође је настојао да одржава добре односе са православном браћом Бугарима и Грцима, као и добре међухришћанске и међуверске односе у предратној Југославији. На жалост, због антиправославне и антисрпске политике Стојадиновићеве владе у старој Југославији, Николај је морао бити умешан и у познату "Конкордатску борбу", наметнуту Српском верујућем народу и Цркви од владе и полиције Стојадиновић и Корошеца. Победа у тој борби и рушење Конкордата углавном је било дело Владике Николаја а то је имало широког одјека у масама нашег верујућег народа. Николај је, уз Патријарха Гаврила, имао свој удео и у обарању антинародног пакта владе Цветковић-Мачек, због чега је од народа био поздрављен, а од окупатора Немаца посебно омражен.
Николајеву делатност, његову усмену и писмену реч Српски народ пратио је пажљиво и са љубављу; његова су дела читана и умножавана, препричавана и дуго памћена. И данас, можете чути у народу мноштво изрека Николајевих, мноштво поучних речи и анегдота о њему. Како рече отац Рафаило из Овчара: "Свака му је за Псалтир била". Богатство у Богу то је оно што је освајало душу српског човека код Владике. Зато је он и могао да изврши онако грандиозни утицај на наш народ, јеванђелски утицај, који је организму Српске Цркве помогао да издржи тешка времена страдања која су затим дошла. Николајев значај се осетио нарочито после Другог светског рата, па све до данас, а вероватно ће га бити што даље све више.
Вишеструки плодни рад и утицај Владике Николаја на добробит Српског народа и његове Светосавске Цркве прекинуо је пожар ИИ светског рата, који је међу првима захватио и нашу Отаџбину, и чији смо сведоци многи од нас, па и ми као деца. Капитулација старе Југославије затекла је Николаја у манастиру Жичи. Од првих дана окупације Владика је, као и његова Света Жича, делио тешку судбину свога народа, раскомаданог н немилосрдно уништаваног.
Николај је од Немаца ухапшен већ на Петровдан 1941. године и одмах конфиниран у манастир Љубостињу, а затим је пребачен у строжији затвор у манастир Војловицу код Панчева и заточен тамо заједно са Патријархом Српским Гаврилом Дожићем, строго контролисани оружаном немачком стражом. У условима заточеништва Владика Николај је страдао више душом него ли телом, проводећи дане и ноћи у сузним и вапајним молитвама Богу за спас свога народа и читавог рода људског. (Сачуван је из тих дана, у једној свесци, Николајев "Молбени канон и Молитва" Пресветој Богородици Војловачкој, као и касније написане, у Бечу јануара 1945. већ познате "Три молитве у сенци немачких бајонета", забележене на корицама Јеванђеља у Српској цркви у Бечу).
14. септембра 1944. године Немци су Владику Николаја и Патријарха Гаврила спровели из Војловице у злогласни концентрациони логор Дахау, где су они остали до пред сам крај рата. У Дахау су доживели све страхоте овога пакла на земљи, а о њиховом тамошњем страдању и патњама, о трајном нарушењу њиховог здравља сведоче и многи очевици, а и они сами у својим потоњим казивањима, усменим и писменим. Обојица су коначно ослобођени тек 8. маја 1945. године од стране савезничке 36. Америчке дивизије. Неко време после тога потуцали су се по западним земљама, а затим се Патријарх вратио у земљу, на кормило Српске Цркве, док је Николај кренуо тешком и трновитом стазом емиграције, потуцајући се од немила до недрага по белом свету. У срцу и души носио је топлу љубав према своме народу и отаџбини, распињан дубоком носталгијом и жељом да у својој земљи буде сахрањен.
Скоро скрхан душевним и телесним болом, Николај је дошао у Америку током 1946. године, где је од тада чешће побољевао и врло се често жалио на болове у ногама и по леђима, што су биле последице логорских патњи и мучења (о чему нам је лично сведочио и један руски јеромонах, који је прислуживао оболелог Владику).
Ипак, и у Америци је Николај снашао снаге за свој мисионарски и црквени рад, па је и путовао по пространствима Америке и Канаде, храбрећи малаксале, мирећи завађене и поучавајући јеванђелској вери и животу многе богоискатељне душе. И православни и други хришћани у Америци веома су високо оценили његов мисионарски рад, тако да је с правом увршћен у апостоле и мисионаре Новог Континента. Николај је и у Америци наставио своју списатељску и богословску делатност, како на српском тако и на енглеском језику. Из овога времена потичу његова дела "Касијана", "Земља Недођија", "Жетве Господње", "Диван" и његово последње, недовршено дело "Једини Човекољубац". Из Америке је стизао да колико може помогне и нашим манастирима и појединцима у Старом крају, шаљући скромне пакете и прилоге, нарочито у црквеним стварима и потребама.
Владика Николај је у Америци и повремено предавао: у привременој српској богословији у манастиру Св. Саве у Либертвилу, у њујоршкој Академији Св. Владимира и у руским богословијама Свете Тројице у Џорданвилу и Св. Тихона у Саут Канану, у Пенсилванији. У овој последњој га је и смрт затекла. Упокојио се мирно у Господу, рано у недељу, на покладе 18/5. марта 1956. године. Био је устао са постеље и спремао се молитвом за служење Свете Литургије и тако на молитви је и преминуо, прешавши из земаљске у Небеску Цркву да тамо Богу служи вечну Небеску Литургију. Из манастира Св. Тихона пренет је затим у манастир Светог Саве у Либертвил и сахрањен крај олтара цркве, на јужној страни 27. марта, уз присуство великог броја православних Срба и других верника широм Америке. У нашој пак земљи, на вест о "Декиној" смрти, звонила су звона по многим црквама и манастирима и служени су четрдесетодневни парастоси и помени. Помињем овде, на крају, и јавно изражену жељу Владике Николаја да буде пренет у своју вољену "Домају" и сахрањен "тамо где је и прво буквар учио", то јест у манастиру Ћелијама у своме вољеном Лелићу.
* * *
СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ ТЕОДОРА ТРИХИНА
Преподобни Теодор Трихин беше цариграђанин, и син богатих родитеља. Као младић Бога ради остави своје родитеље, и дом, и богатство, и славу, оде у један пустињски манастир у Тракији, и замонаши се. Ту себе предаде најтежим подвизима, и толико испосни тело своје, да је у лицу изгледао као мртвац. Све ноћи проводио је стојећи на молитви и борећи се са мразом и ледом; вазда је ишао гологлав, и одевао се само у једну хаљину од кострети, због чега је и прозван Трихин или Кострет. После њега и манастир у коме се подвизавао би прозван Трихин. Због свог великог самомучења ради спасења душе, Бог га обдари великим даром чудотворства и за живота и по смрти. Мирно је скончао око 400. године. Из његових светих моштију потече миомирисно целебно миро, којим се верни исцељиваху од сваковрсних болести и демони се прогоњаху, у слави Христа Бога нашег.
* * *
СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ АНАСТАСИЈА СИНАЈСКОГ
Богоносни отац наш Анастасије би рођен половином шестога века. Из малена би васпитан у побожности. О томе он сам сведочи пишући; о себи овако: Они који видеше Христа у телу, држали су Га за пророка; а ми, иако Га не видесмо телесним очима, још у детињству сазнасмо да је Бог, и научисмо се исповедати Га као Господа свемоћног и Творца векова и Блистање славе Очеве. Свето Еванђеље Његово са таквом вером слушамо као да Њега самог видимо где нам говори, и примајући беспрекорни бисер пречистог Тела Његовог ми верујемо да самог Христа примамо. А када само видимо изображење божанског лика Његовог на икони, ми као да видимо Њега самог како гледа с неба на нас, почитујемо Га, клањамо Му се и падамо ничице пред Њим.
Ово неколико речи јасно показују како је преподобни Анастасије још у раном детињству научен да зна Христа истинитог Бога, и да верује у Њега, и да Га се боји, и да Га љуби свим срцем, и да Му на светим иконама одаје богодолично молитвено поклоњење.
У младости он изучи све светске и духовне науке, и беше веома даровит говорник и мудар философ. А када би пунолетан, Анастасије остави свет и све што је у свету и, узевши крст, свим срцем пође за Христом. Јер, отишавши у манастир, он постаде монах. Но желећи да буде упућен у велике подвиге и да подражава најсавршеније у врлинама људе, он оде у Јерусалим. И пошто се тамо поклони чесним и светим местима, отпутова на Синајску Гору. Нашавши тамо многе свете људе, искусне у иночким врлинама, он поче живети међу њима, покоравајући им се и служећи им усрдно, под славним игуманом светим Јованом Лествичником. Због свог великог смиреноумља он доби од Бога дар духовнога знања и велике мудрости, те састави многе поучне књиге и написа житија неких светих Отаца, и би удостојен презвитерског сана. Затим, после светог Јована Лествичника и његовог брата Георгија би игуман Синајске Горе. Водио је жестоку борбу против јеретика акефалита, тојест безглавника, који су порицали Четврти Васељенски Сабор и учили да Христос нема истиниту и потпуну људску природу (монофизитство). Много је писао против њих, водио спорове с њима, изобличавао их, побеђивао и посрамљивао.
Та јерес монофизитска се појави за царовања Зинонова у Александрији међу непријатељима и противницима Четвртог Васељенског Сабора. Тада у Александрији беше лажни патријарх јеретик Петар, звани Монгос Овој акефалитској јереси приступи Север, који се за царовања Анастасијева дочепа патријаршиског престола антиохијског. Борећи се против ових јеретика не само списима него и живом речју, блажени Анастасије пропутова сву Сирију, и Арабију, и Египат, свуда искорењујући ову јерес а утврђујући у правоверју Цркву Христову.
Пошто угоди Богу више од других Отаца, он у дубокој старости отиде ка Господу, почетком седмог века. А иза себе остави дивну духовну и богословску књигу звану Одигос (Вођа, Руководиоц), списе против јеретика Монофизита и дивне беседе препуне духовне и спасоносне мудрости.
* * *
СПОМЕН БЛАЖЕНОГ ОЦА НАШЕГ АНАСТАСИЈА СИНАИТА, патријарха Антиохијског
Када тридесетпете године царовања Јустинијанова сконча патријарх антиохијски Домн III (546-561), за патријарха би изабран (561. године) монах Синајске Горе блажени Анастасије. Он би пореклом из Палестине и рођен би око 520. године. На овај положај патријарха уздигла га је његова врлина, чистота живота, велика духовна мудрост и тврда вера. У то време појави се у Цркви неко непобожно умовање о божанском телу Христовом. По њему, пре голготског страдања тело Христово је било нестрадално и неподложно природним потребама као што су глад, жеђ и друге, и Господ Христос је пре свог страдања и васкрсења примао храну и пиће на исти начин као што је то чинио после васкрсења када се јављао својим Апостолима.
Ово злочестиво умовање појави се најпре у Цариграду. Заведен од јеретика, уз ово умовање пристаде и цар Јустинијан. И док не дође до сазнања истине он хоћаше да се то учење прогласи за догмат вере. И настаде велика пометња у Цркви. Патријарх цариградски свети Евтихије би прогнан са свога престола зато што се супротстављао овој јереси (види 6. април). И многи су били склони да се преласте овим учењем, но сви упираху очи своје на свјатјејшег патријарха антиохијског, Анастасија Синаита, да он каже истину: јер Анастасије беше човек врло искусан у Светом Писму, и тврд у догматима праве вере, и свет по животу. Разним лукавствима јеретици покушаваху да њега придобију за своје учење, јер су се надали да 6е, придобивши њега, лако придобити све онамошње покрајине. И наговараху цара против њега, али без успеха. Јер блажени Анастасије отписа цару благоразумно, изобличавајући га смело због заблуде. Исто тако разасла по целој Сирији посланице свештенству и мирјанима, учећи их да се чувају од ове јереси. А у Антиохији проповедајући сваки дан у цркви, понављаше ову апостолску реч: Ако вам ко јави Еванђеље друкчије него што примисте, па макар био анђео с неба, проклет да буде! (Гал. 1, 8).
Због тога цар Јустинијан беше љут на свјатјејшег патријарха Анастасија , и хтеде га отерати с престола као што то учини са цариградским патријархом светим Евтихијем, али се цару приближи крај. Умирући, цар се покаја због јереси, и написа завештање, да свјатјејши патријарх Евтихије буде враћен из прогонства на свој престо. И умре Јустинијан у покајању, и придружи се благочестивим царевима, и у Цркви настаде мир.
После Јустинијана дође за цара његов нећак Јустин Млађи. Непријатељи блаженог Анастасија успеше код цара клеветама, те овај протера с антиохијског престола невиног архијереја Божјег Анастасија Синаита. Протера га не због вере, већ због других измишљених кривица. Прва кривица: немилице расипа црквено благо; друга кривица: грдио је цара, јер, упитан од неких, зашто не штеди црквено благо, он је одговорио: да га грабљивица Јустин не би отео.
Но неки су казивали и ово: Када Анастасије дође на антиохијски престо, Јустин у то време беше високи царски достојанственик код свога рођака цара Јустинијана. Пошто бејаше веома златољубив, он хоћаше да му Анастасије да поклон у злату. Али Анастасије му ништа не даде, изјављујући да је злочин давати злато за духовни чин, јер се он не продаје за злато већ се даје благодаћу Светога Духа. И од тога доба Јустин беше љут на Анастасија. И кад постаде цар, он тражаше кривицу невином светитељу Анастасију. И нашавши лажне кривице, он га протера с престола.
По изгнанству светог Анастасија, на патријаршиски престо би, и против своје воље, узведен игуман Фаранске лавре блажени Григорије, човек такође украшен речитошћу, побожношћу и светим животом. Њега спомиње у Лимонару патријарх јерусалимски свети Софроније. А кад блажени Григорије оде из овог живота, блажени Анастасије Синаит би поново враћен на престо антиохијски за време цара Маврикија, пошто проведе двадесет и три године у прогонству.
У то време беше у Риму папа свети Григорије Двојеслов. Између њега и блаженог патријарха Анастасија постојаше велика духовна љубав, и они се дописиваху. Када свети Григорије чу да се патријарх Анастасије вратио на свој престо, одмах му посла писмо, радосно поздрављајући његов повратак. У писму је писао: Слава на висини Богу, и на земљи мир, међу људима добра воља, јер она велика река, која некада остави антиохијско поприште сувим, сада се опет вратила и натапа своје долине. А у једном другом писму каже: Твоја премила светост желела би да са мном разговара усмено, а не преко хартије и пера, и тугује што нам то спречава велика раздаљина између Истока и Запада. Но истину говорим: мисао твоја и на хартији говори ми као без хартије, јер је у речима твоје светости очигледна љубав твоја према мени, и места нас не раздељују пошто смо помоћу благодати свемоћног Бога сједињени везом љубави. Зашто онда тражиш позлаћена крила голубија, када их већ имаш? Јер та су крила – љубав према Богу и ближњему. На њима света Црква узлеће; на њима она све земаљско надлеће; да та крила твоја светост није имала, не би с таквом љубављу преко писма к мени долетела. Молим те дакле, моли се за мене слабог, да ме твојим молитвама Господ убрзо избави од толиких бура и невоља, и да приведе у пристаниште вечнога покоја. С благодарношћу примих твоје обилне благослове, које си ми ти, човече Божји, сиромашан духом, послао, а за које се каже: Шта ће дати убоги осим оно што је убогога? Но да ниси себе учинио сиромашним духом, зар би благослови твоји били тако обилни? Свемоћни Бог нека те својим штитом заштити од свакога зла. И пошто је живот твој веома потребан свима добрима, то нека те Господ после много година пресели у вечне радости небеске отаџбине.
Овакво писање светог Григорија Двојеслова блаженом Анастасију сведочи о њиховој међусобној љубави у Духу Светом, и о необичној светости овог светог мужа Анастасија.
По повратку свом на патријаршијски престо антиохијски блажени Анастасије управљаше Црквом Божјом још неколико година и сконча земно путовање своје око 599. године. Иза себе је оставио неколико богомудрих књига против јеретика и о православним догматима.
* * *
СПОМЕН БЛАЖЕНОГ ОЦА НАШЕГ ГРИГОРИЈА, патријарха Антиохијског
Овај преподобни отац Григорије бејаше игуман Фарана, који се налазио између Синајске Горе и Раите. За патријаршиски положај он би предназначен од Бога раније, као што о томе пише у Лимонару свети Софроније: Ава Георгије, Јерменин по народности, ученик аве Сергија, казиваше нам ово: Много ме тераше ава Григорије, који беше игуман лавре Фаран, да га одведем к ави Сергију. И ја одох с њим к старцу, који се у то време подвизавао у пустињи крај Мртвог Мора. Видевши га, старац га целива и дочека врло љубазно; и доневши воду, уми му ноге. И цео дан проведе у разговору с њим о душекорисним стварима, и сутрадан га отпусти. И кад ава Григорије оде од аве Сергија, ја рекох старцу: Знаш ли, оче, да се саблазних? Јер ја сам ти доводио многе епископе, и свештенике, и друге оце, и ти никоме од њих не уми ноге осим ави Григорију. И одговори ми старац: Не знам ко је Григорије; само знам, да у пештеру моју примих патријарха, јер видех да носи омофор и у руци држи Еванђеље. – То ава Сергије рече пророчким духом о ави Григорију, јер након пет година, по промислу Божјем, ава Григорије би постављен за патријарха у Божјем граду Антиохији (Патријарховао од 571. до 596. године).
Неки од стараца говораху за аву Григорија, патријарха антиохијског, да се нарочито одликовао овим врлинама: милосрђем, незлопамтљивошћу, сузама. И имађаше велико милосрђе према грешницима. А стече и многе друге врлине. Он и за патријарха би постављен преко своје воље. И проживе свети живот у Христу Исусу Господу нашем, и упокоји се у Господу 596. године.
* * *
СПОМЕН СВЕТИХ ОТАЦА НАШИХ ВЕТРАНА и ТЕОТИМА
Свети Ветран бејаше епископ Скитски у граду Томи, на обали Црнога мора, за царовања Валента (364-378. г.). Цар Валент, ревносан аријанац, допутова у град Томи. Дошавши у цркву, он по своме обичају стаде убеђивати епископа Ветрана да ступи у општење са аријанцима. Свети Ветран мушки и смело изјасни се пред царем за православну веру светих Никејских отаца Првог Васељенског Сабора, па остави цара и оде у другу цркву. За светим епископом оде и сав народ. Оставши сам са својом свитом, Валент се силно разјари, јер то сматраше као намерну увреду. И нареди Валент те ухапсише епископа Ветрана, па га потом посла на заточење. Но сазнавши касније да Скити негодују због прогонства свога епископа, и бојећи се њихове побуне, цар Валент убрзо дозволи епископу Ветрану да се врати на свој престо.
Свети Ветран је богомудро управљао својом паством, јер се одликовао светошћу живота, и сијао свима врлинама, и био пламени ревнитељ вере Христове. Свети Ветран, који је и у епископском чину носио словенско име, упокојио се око 377. године. Свети Теотим бејаше епископ Скитије крајем четвртог и почетком петог века. По рођењу Скит, Словен, он беше муж велике учености и светог живота. Зато га Бог обдари благодатном силом чудотворства. Његовој светости и чудотворству дивили су се чак и придунавски варвари, Хуни. Видећи његова чудеса, они су га називали „римским богом“. Свети Теотим је простирао силу своје вере и љубави и на дивља племена. Путовао је по њиховој земљи, с леве стране Дунава, где су Хуни као скитачки народ били покорили себи тамошње Словене. И проповеђу Еванђеља и молитвом он је побеђивао дивљаштво њихово. Навикнуте на пљачку варваре, он је умекшавао добротворном љубављу. Сила чудеса, која је међу њима чинио именом Господа Исуса, толико је поражавала та сурова племена, да су га они називали „богом римским“.
Једном када свети Теотим путоваше по земљи придунавских варвара Хуна, на путу га сретоше неколико тих мештана који иђаху у град Томи. Пратиоци светог Теотима стадоше плакати, држећи да ће их варвари побити. Али свети епископ сиђе с коња и стаде се молити Богу, и варвари прођоше мимо њих, не приметивши ни њега, ни његове сапутнике, ни њихове коње са којих беху сјахали.
Један варварин, претпостављајући да је свети Теотим богат, реши се да га на вешт начин ухвати и одведе у ропство. Са тим циљем он спреми замку – омчу. И ослоњен на штит, он згодном приликом разговараше са светим епископом. У току разговора он подиже десну руку, желећи да баци омчу на епиокопа и одвуче га међу своје саплеменике, али му се одједном испружена рука укочи у ваздуху. И не ослободи се невидљивих уза све док се свети Теотим, на молбу других, не помоли Богу за њега.
Свети Теотим је водио прост начин живота, узимао је храну не у одређено и исто време него када би осетио глад или жеђ. Пун духовне мудрости и знања, свети Теотим је писао разна дела. Писао је: „О учењу Спаситеља“, „Против идола“, тумачења на извесна места Светога Писма, и многе „кратке и дивне саставе“, како то вели блажени Јероним.
Свети Теотим се у миру упокојио око 412. године.
* * *
ЖИТИЈЕ ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ АТАНАСИЈА МЕТЕОРИТА
Многи људи, немарљиви и лењиви на тегобном путу врлине, имају обичај да говоре: да смо ми живели у дане отаца наших, који су заблистали у подвизима, и ми би се подвизавали као и они- Таквима, међутим, лако се може доказати да узрок доброг живота и врлинског подвизавања није време, него једино чврста вера и намера која воли добро. Ово је очигледно код многих потоњих подвижника, који су пројавили живот раван ранијим оцима и ниучем нису изостали иза њихових подвига и врлина. Такав беше и овај преподобни отац наш Атанасије, чије житије желимо овде да изложимо.
Преподобни и богоносни отац наш Атанасије беше родом из места Новог Патраса у Фтиотидском крају Јеладе (Грчке). Родио се 1305. године од родитеља угледних и богатих. Мајка његова, чим га роди, одмах издахну, а отац га крсти и на крштењу му даде име Андроник. После мало времена и отац му се пресели у други живот, а дете остави рођеном брату на старање. Овај се стараше о њему као о свом рођеном сину и настојаше да се дете научи писмености.
У то време Нови Патрас 6и заузет од Франака и многи од православних житеља бише одведени у ропство. Заробљен беше и млади Андроник и доведен пред франачког старешину. Видећи дете лепо у лицу, паметно умом. и благородно, од одлучи да га пошаље своме дому као живи победнички плен. Млади Андроник то чу, и зато се првом приликом даде у бекство, и успе да се спасе. Ослободивши се на тај начин, он отиде своме стрицу, који беше прогнан у неки далеки крај. Са њим он отплови у Солун, где стриц ускоро умре од болести артритис у манастиру Акапнијевом. Младог Андроника тада прихвати у свој дом неки човек, који беше подписник царских одредби. Пошто проживе неко време у његовој кући, младићу се јави жеља за учење световних наука и философије. Немајући за то довољно новаца да би плаћао учитеље, он је одлазио у школе где су се други ученици учили и стојећи напољу слушао оно што су учитељи говорили. Видећи такву његову вољу за учење, неки од учитеља философије учаху га бесплатно. Пошто се тако прилично научи наукама које је желео, јер беше по природи бистар и оштроуман, он реши да пропутује разна места.
Кренувши на пут из Солуна, он стиже најпре у Свету Гору. Тамо срете неке од преподобних отаца и разговараше са њима, просећи и њихов свети благослов. Они га благословише, али му не дозволише да остане у Светој Гори због тога што беше још врло млад. Зато напусти Свету Гору и дође у Цариград. У Цариграду се поклони црквама и осталим светињама; и живљаше заједно са два монаха. Видећи га, иако младог, али племенитог, монаси тражаху од њега да их он руководи. Младић не хтеде ни да чује за то, и говораше им: Како ја, мирјанин и још млад, да заповедам вама монасима и старцима?
За време свог боравка у Светој Гори и Цариграду преподобни се виђаше и разговараше са многим врлинским оцима и ученим људима, као што су: Преподобни Григорије Синаит, Данил Исихаст, Исидор, који касније би и патријарх Цариградски, Акиндин, који касније учаше неправославно, и још многи други. Од свих њих он, као нека мудра и неуморна пчелица, марљиво сабираше добре и корисне ствари, потребне за врлински живот.
Затим он седе на лађу и дође на острво Крит. Дошавши тамо, он се заустави код једног доброг хришћанина. Видевши врлине и гостопримство и сиротољубље свог домаћина, преподобни га замоли да га прими као помоћника у послу којим се бављаше, што овај човек радо и учини. Јер домаћин овај рачунаше да ће му од тога бити једна од двеју могућих користи: ако овај млади човек буде делатељ врлине, онда ће и он добити за то плату од Бога; а ако се окрене светском животу, онда ће се оженити његовом ћерком. Ово друго он већма жељаше, јер виде младића веома разумна и озбиљна, коме тек што брада беше почела да избија на лицу. Но блажени Андроник се повуче у једно усамљено место и тамо молитвено самоваше, примајући храну од овог човека. Овај пак човек све га више вољаше, и мољаше га да му што чешће долази кући ради виђења и разговора. Преподобни, схвативши да је то само замка ђавоља да би га на тај начин вратио на љубав према свету, напусти то место и отиде поново у Свету Гору.
Дошавши у Свету Гору, он отиде у скит звани Магула, близу манастира Ивирона. Тамо чу од неког јеромонаха Калиста да у месту званом Милеа живе два савршена монаха, који беху достигли до врхунца врлине. Преподобни оде к њима и замоли их да га приме код себе. Они га дуго одбијаху; али видећи његову добру и упорну вољу и његова преклињања, најзад га приме. Једноме од тих монаха беше име Григорије, а другоме Мојсије. Григорије постриже преподобнога у монашки чин и даде му име Антоније. Њему тада беше око тридесет година. После тога он прими од њих и свету схиму монашку и би назван Атанасије. Његово се срце тада веома загреја љубављу и потпуним поверењем и послушношћу према овим преподобним оцима, и он им се потчињаваше у свему и извршиваше сва послушања. А на месту где се они подвизаваху беше не мало тегоба. Јер то место беше под самим врхом Атоса и доста хладно; воћака није било већ само шума борова и кедрова. Зато преподобни Атанасије, као неко разумно и послушно магаре, ношаше на леђима велику корпу, и обилажаше манастире сакупљајући најнужније ствари за живот, и доношаше их овим оцима. А због висине и хладноће, на том месту падаше често велики и висок снег. Због овога се често дешавало да је преподобни, захваћен снегом на путу, остајао да преноћи крај неке стене или испод жила неке јеле, док се време мало не побољша.
Једнога дана, када зима и снег беху врло велики, преподобни се враћаше у келију својим оцима. На путу га захвати тако велики снег, да он не могаше даље ићи, него се заустави под једним дрветом. Мало после, снег се следи и беше по врху сав као кристал. Видећи преподобни да ће тако ту и остати, он се реши на један подвиг. Поверивши се молитвама својих отаца, и осенивши себе знаком часнога Крста, он умота ноге своје одећом својом и пусти се низ замрзнути снег као неким чамцем по води. Вођен божанским промислом, он падином упаде у једну келију у којој обитаваху три брата. Изненађени његовим таквим доласком, они га примише, огрејаше и нахранише. А када се време мало пролепша, блажени Атанасије крену ка својим оцима, који га дочекаше са великом радошћу, јер се беху уплашили да није уз пут пропао од велике зиме. Таквим и сличним подвизима подвизаваше се преподобни Атанасије, сежући се увек за оним што је напред, а заборављајући оно што је позади (ср. Фил. 3, 13-15).
У то време Агарјани, обично звани Турци, не престајаху да често досађују Светој Гори, нападајући је с мора и пљачкајући је. Једнога дана они доспеше и до њихове келије, и нашавши у њој старца Мојсија поведоше га са собом везана. Пролазећи успут покрај једне црквице Светог Николаја, Мојсије подиже очи к светоме храму и рече вапајно: Свети Николаје, доста нам је довде овога ропства. И истога часа онај Измаилћанин што га је водио, остави га, те се старац врати у келију. Нашавши у келији свог саподвижника Григорија, он му рече: Бог ми је сада учинио милост и спасао ме молитвама Великог Николаја. Али ја више нећу да кушам Бога, него ћу отићи у манастир и проживети тамо преостало ми време живота. А ти, додаде он, ако хоћеш остани овде, а ако нећеш, пресели се где хоћеш. Тако се братство из ове келије раздвоји. И Мојсије узе једнога од послушника, по имену Стефана, и отиде у манастир Ивирон, у коме потом и сконча. А преподобни Григорије, узевши Атанасија и Гаврила, одлучише да иду у Солун. Из Солуна продужише у град Верију. Многи од богатих грађана хтедоше их примити у свој дом и угостити, али старац то одбијаше, знајући да Атанасију као правом љубитељу самоће нису драга светска дружења и угошћавања.
Старац, дознавши од епископа Сервије Јакова да код места званог Стаге, на граници између Влахије (западна Тесалија) и Јањине, постоје неке велике и врло високе стене, које тако постоје од самог стварања света , рече Атанасију: Ако желиш да обитаваш у месту суровом и неузнемираваном, онда иди тамо. Ако пак хоћеш, узми и свог брата са собом. Тако они пођоше и дођоше на речено место, на коме заиста нађоше те велике стене. На њима нико не обитаваше, осим гавранова и других птица. Једино на једној од тих стена, која беше ближе граду, говораху, живљаше раније неки чобанин, који на тој стени беше уклесао храм у име Светих Арханђела, и стену назвао Столпом, У том дакле храму они се зауставише и проведоше неко време. У овом храму они нађоше и једног монаха званог Триферос, који беше веома стар и живљаше ту неко време хранећи се просјачењем.
Видећи превелику дивљину и суровост ових стена, старац Григорије хтеде да се врати натраг. Али Атанасије, знајући вољу Божју на овом месту, и желећи да охрабри старца, узе на се улогу јемца, и рече му: Ако желиш, оче, да останеш на овом месту, немој да те узнемирује то што овде недостаје и оно што је најнужније за живот. Јер, надајући се у Бога и у твоје молитве, обећавам ти да никада нећеш бити лишен хлеба, вина и јелеја. На те речи Атанасијеве, старац се одлучи да остане. А Атанасије се стараше да покаже сву своју ревност у служењу своме старцу. Бог пак, који толике хиљаде незахвалног Јеврејског народа храњаше у пустињи четрдесет година, не остави гладне ове Своје благодарне слуте. Он покрену становнике околних места, који чим чуше за долазак преподобних отаца на Метеоре, одмах им почеше доносити потребну храну, и окупљаху се код њих да се наслађују духовним поукама и благословом.
Ускоро затим њима дође и друга братија, коју старац радо прими и ослободи блаженог Атанасија од даљег служења њему. И даде му благослов да може пет дана у седмици проводити у молитвеној усамљености. Атанасије се повуче у једну пећину у оним стенама и провођаше у молитвеном тиховању тих пет дана у недељи. Да би избегао униније, мрзовољу и беспосленост, он се бављаше рукоделијем и певаше: Душо, бди и снажи се, да се спасеш; тело, ради да се храниш! Док се тако Атанасије усамљено подвизавао у рупи једне стене, виде старац једне ноћи многе демоне како су опколили пећину Атанасијеву и упињу се да га сруше одозго у бездану провалију испод стене. Дошавши себи од тог виђења, старац отиде к Атанасију и, изгрдивши га мало, не дозволи му више да самује у тој пећини, него му рече да обитава на другој страни њиховог Столпа. Но та страна стене беше окренута према насељу, откуда долажаше галама и Атанасије због тога не би задовољан тим местом. Зато замоли старца да сиђе са стене и настани се на неком пустијем крају њеном. Старац то благослови, и они пођоше заједно и нађоше једно такво место, где га старац остави да молитвено тихује шест дана у седмици, а да долази уочи недеље за бденије на Столпу. Тако је овај блажени певао и бдио заједно са братијом; па пошто би се причестио Божанским Тајнама враћао се у своју усамљену доњу келију.
Пошто проведе тако неко време, једне ноћи га силно узнемирише лопови, који беху дошли да га покраду мислећи да он има новаца. Међутим они код њега ништа не нађоше, осим мало сувих хлебова у котарици. Преподобни схвативши да таква и слична искушења од врага неће престати, реши се да узиђе на једну високу и пусту стену да би на њој безбрижно проводио своје молитвено самовање. Та стена беше највиша међу стенама Метеорским, и на врху беше широка. Уз то, она с једне стране беше изложена ветровима, док друга страна беше у заклону и имађаше дрвеће и растиње. На њој нико не живљаше, осим што је некада неки светогорски монах, проживевши мало на њој, сишао доле и ту се ускоро упокојио. Видећи ову високу стену, свети Атанасије нађе да је веома погодна за подвиге, па отиде своме старцу и саопшти му своју жељу. Старац с почетка одбијаше, јер имађаше намеру да Атанасија остави за свог наследника на Столпу, али на многе молбе преподобнога он попусти, под условом да Атанасије узме са собом и још неке од братије. Тако и би. Преподобни отиде на ону стену са још некима од братије, и настанише се у једној пећини те стене. Одатле Атанасије посла једнога од сабраће, по имену Јакова, да га архијереј рукоположи за презвитера, да би могли служити свету литургију. Јер у међувремену беху већ подигли цркву у пећини коју посветише Богоматери.
А старац Атанасијев, пошто проведе десет година на оном првом Столпу, би због узнемиравања од неког од тамошњих властодржаца принуђен да напусти то место, и он крену тамо одакле беше и дошао. Када за то дознаде Атанасије, одмах пожури за својим старцем. И стигавши га у Солуну, паде пред ноге његове молећи га да и он пође за њим. Али му старац то не благослови, него му нареди да се врати у свој камени град, то јест на своју стену коју је толико волео. Још му нареди да на оном Столпу постави за старешину јеромонаха Анастасија, а да са собом узме два рођена брата јеромонаха, који дотле беху са старцем, и да се стара о њиховом спасењу. Старац га затим благослови, и они се растадоше са плачем и многим сузама.
Преподобни Атанасије, вративши се на своју стену звану Платилитос (Широка Стена), коју он назва Метеор (то јест Велики Метеор), к њему стадоше долазити многи послушници, молећи га да их прими. Но он, волећи усамљеност и тишину, прими само неколицину, којима прописа монашка правила и упутства како да живе и како да се снабдевају најнужнијим стварима. Свима, и старцима и младима, он прописа како да се подвизавају, и уопште прописа правило општежића и правилног монашког живљења.
У то време он у братство манастира прими и блаженог царевића Јована Уроша (који се такође данас слави, са којим заједно он подиже на Метеору храмове Спаситељу Христу (тј. Преображењу Његовом) и Богоматери. Они украсише ове свете храмове и снабдеше их свим потребним стварима. И свети царевић Јован, у монаштву назван Јоасаф, остаде да се подвизава уз свог духовног оца, преподобног Атанасија, као што то већ пише у његовом Житију. А преподобни Атанасије стече подвизима велике благодатне дарове од Бога: дар прозорљивости и дар чудотворства, као што о томе опширно пише у његовом Житију.
Поживевши тако богоугодним животом и показавши велико старање за монашко живљење своје братије, преподобни се у својој седамдесетој години тешко разболе, и ускоро отиде ка Господу, Кога толико за живота љубљаше и свим срцем служаше.
Упокоји се на својој стени Метеору у свом манастиру, где и данас почивају његове свете мошти, заједно са моштима његовог ученика и заједничког ктитора Метеорског, преподобног цара Јоасафа Србина. А по успењу свом преподобни Атанасије учини многа чуда преко својих светих моштију, док се душом наслађује у царству Христа Бога, коме слава и хвала са Оцем и Светим Духом, сада и увек и кроза све векове. Амин.
* * *
СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ ЈОАСАФА МЕТЕОРИТА
Када српски цар Душан , Силни Немањић (1331. до : 1355. г.) освоји Албанију и грчку покрајину Епир, а његов војсковођа Прељуб освоји област Тесалију (1348. г.). Душан се тада прогласи за „цара Срба. Грка и Албанаца“ и за „деспота Арте (Епир) и комита Влахије (Тесалије)“. Затим управу над тим крајевима он подели овако: Тесалију даде војсковођи Пре-љубу, а Албанију своме шураку, брату царице Јелене, деспоту Јовану Комнену Асену, који беше ожењен епирском деспотицом Аном. Област пак Епирску он даде своме брату Симеону – Синиши, који се ожени ћерком епирске деспотице Ане (из првог брака) Томаидом, а сестром дотадашњег деспота епирског Никифора II (1335-1340. г.). Синишина мајка беше гркиња Марија, из византијске царске породице Палеолога, због чега се он стаде по мајци и жени називати Палеолог. Симеон – Синиша и Томаида имађаху од Бога двоје деце, Јована и Марију, звану Ангелину.
Када изненада умре цар Душан (1355. г.) тад у владарској кући Немањића остадоше две мушке главе: млади двадесетогодишњи цар Урош и његов стриц Симеон – Синиша. Стриц се не хтеде потчинити младоме цару, него се одвоји од њега и у граду епирском Костуру (Касторија), где је до тада управљао, прогласи се за за „цара и самодршца Грка, Срба и Албанаца“.
Назове се цар Симеон Урош Палеолог (1355-1369. г.). Пошто ускоро за Душаном умре и његов војсковођа и управитељ Тесалије Прељуб, цар Симеон Урош преузме власт и над Тесалијом и своју престоницу премести у град Трикалу у центру Тесалије. За Прељубовог сина Тому он удаде своју ћерку Марију – Ангелину, и њима двома предаде Епирску област на управу. А када цар Симеон Урош умре (око 1369. г) он предаде своје царство сину своме Јовану Урошу Немањићу – Палеологу, то јест овом преподобном чије житије желимо овде да изнесемо.
Преподобни и богоносни отац наш Јован, у монаштву назван Јоасаф, роди се, као што рекосмо, од оца Симеона-Синише и мајке Томаиде око 1350. године. Отац му беше побожан владар епирски и тесалијски, што се види и по томе што је, по угледу на своје претке свете Немањиће, и он подизао цркве и помагао многе манастире. Тако у својој новој престоници, граду Трикали у Тесалији, он подиже цркву Светом Симеону, за време митрополита Лариског Нила. А манастире на оближњим Метеорима, који за његово време почеше да се умножавају, он богато помагаше и све потребе им испуњаваше. Растући у тако побожној кући, блажени Јован, чије име значи благодат Божја, и сам од детињства нагињаше духовном животу и одвраћању од света и светске вреве. Умом својим он жуђаше за Богом и вечним и непролазним добрима на небесима. Зато најчешће посећиваше црквена богослужења и свете манастире, у којима провођаше не мали део свога времена. Особито он посећиваше Свету Гору и тамошње подвижнике, а касније поче похађати и манастире и подвижнике на стенама Метеорским код Каламбаке. Посећујући свете манастире и велике подвижнике у њима, преподобни као мудра пчелица од свих њих сабираше духовне користи за своју душу.
Око године 1369. умре цар Симеон-Синиша а свој престо и власт он предаде овом блаженом Јовану Урошу. Када му дође вест да је постао цар, преподобни беше тада у Светој Гори Он дође у Трикалу. престоницу свога царства, али више гледаше како да се ослободи царске порфире и брига овога света, него што га занимаше сама та царска власт и слава. У то време он се већ беше упознао са преподобним Атанасијем Метеорским, кога је био изабрао за свог духовног оца и вођу на путу спасења Зато сада предаде владавину над својом земљом своме сроднику Алексију Анђелу Филантропину1), а сам се повуче у манастир на Платилитосу (= Широка Стена), то јест на Великом Метеору код преподобног Атанасија и одену се у бедну монашку ризу, добивши на монашењу име Јоасаф.
Иако беше још увек цар, преподобни се у свему смирено и кротко потчињаваше преподобном Атанасију и свој манастирској братији, проводећи строги киновијски (општежитељни) живот, какав беше установио игуман Атанасије. Он се у монашком живљењу и богоугодним подвизима и врлинама толико усаврши, да је преподобни Атанасије умирући њега оставио за свог наследника и игумана у манастиру. Преподобни Јоасаф са светим Атанасијем подиже и украси храмове Спаса Христа и Пресвете Богоматере. Јер свети Атанасије беше подигао једну малу цркву посвећену Преображењу Спасовом (1382. г.), коју сада преподобни Јоасаф веома увећа и прошири и даде да се украси светим иконама и потребним сасудама. Преподобни толико помагаше светом манастиру Метеору својим даровима, прилозима и свим разноврсним служењима да са светим Атанасијем би заједно убројан у ктиторе тога светог манастира, као што се види у манастирским повељама и на светим иконома и фрескама. Осим свога манастира, преподобни помагаше и све друге Метеорске манастире, које штитећи њихова права својим царским повељама, које помажући даровима и разноврсним мудрим старањима о њима. Уопште речено, Метеорски су манастири у време светог Јоасафа процветали већма него икада, јер по смрти преподобног Атанасија (1382. г.), он би мудри игуман Метеорски и велики добротвор њихов. У даривању и снабдевању манастира њему доста помагаше његова сестра Марија Ангелина, деспотица епирска, која добар део свог имања беше ставила своме брату на управљање и располагање. Од тога он подиже многе келије у манастиру, затим манастирску болницу, цистерне за воду и остале потребне грађевине. На тај начин он земаљским добрима куповаше Царство Небеско.
Када Турци заузеше Тесалију, преподобни би принуђен да бежи за неко време у Свету Гору (1394. г.), где проведе неколико година живећи у манастиру Ватопеду. После тих година (око 1401. г) он се поново врати на високе Метеоре, одакле се затим и пресели ка Господу своме Кога толико љубљаше и жељаше. Упокоји се живећи у молитвама и подвизима у једној малој келији на Метеору, 1422-3. године. Мошти му свете почивају и до данас у његовом светом манастиру Преображења Спасовог, заједно са моштима преподобног Атанасија Метеорског. На овој светој двојици, светом духовном оцу и светом духовном сину, испуни се Спасово Еванђеље да у Христу Исусу нема Јеврејина ни Јелина, нема Грка ни Србина, него су све верне слуге Божје једно у Христу Исусу (ср. Гал. 3, 28).
* * *
СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ АЛЕКСАНДРА ОШЕВЕНСКОГ
Сељачко дете. Од детињства волео књигу и одликовао се побожношћу. Одбио да се жени, и у својих осамнаест година замонашио се у Кирило-Бјелоозерском манастиру. Усавршивши се у духовном животу, преподобни Александар оде на реку Чурјагу, и тамо основа Ошевенски манастир, у Ољенецкој епархији. Много се трудио, и многе на трудољубље одушевљавао. После двадесет седмогодишњих подвижничких трудова, преподобни Александар се мирно преставио 1479. године. Након неколико година његове свете мошти обретене нетљене. Оне почивају у његовом манастиру, у Успенској цркви, и чине многа чудеса.
* * *
СПОМЕН СВЕТОГ МУЧЕНИКА ГАВРИЛА, шестогодишњег детета
Рођен 1684. године у селу Звјерки, у Гродњенској губернији, од побожних православних родитеља. Пострадао као шестогодишње дете од фанатика – Јевреја. Арендатор села Звјерке, Јеврејин Шчутко, украде дете Гаврила у одсуству његових родитеља, и одведе га у месташце Бјели Сток. Ту фанатици Јевреји распеше светог Гаврила и бодоше га разним справама све док му сву крв не испустише, и дете умре. Мртво тело би бачено у поље, али убрзо би пронађено. Након тридесет година мошти светог Гаврила показаше се нетљене, и налазе се у Слуцком манастиру.
