Старчева прва болест
Старац је поседовао изузетно развијен благодатни дар излечења, који му је дарован свише. Кад сам се први пут са њим срео, једно питање је кружило мојим умом: “Како то да се један Светогорац обрео у Атини?” Знајући моје помисли, он ми једног дана рече: “Можда би ме питао како то да се ја, светогорски монах, налазим у Атини? Знаш, кад сам био млад монашки послушник, моји старци су ме слали да извршавам разне послове изван нашег скита. Један од тих послова био је и сакупљање пужева. Стављао сам их у једну врећу и њу пртио на леђа. Пужеви, међутим, имају особину да испуштају некакву слуз, која је пробијала кроз врећу и кроз расу и доспевала до мог тела. Пошто би обично дувала бура, прехладио сам се и веома разболео. Старци су ме послали у свет да се излечим, али кад сам се вратио на Свету Гору, опет сам се разболео. Тада они рекоше: ,Можда Бог од нас тражи да га пошаљемо у свет?’ И стварно, благодатно су осетили и од Господа дознали да је управо то било по среди. Тако сам се обрео у свету”.
Његове последње болести
Старчеве болести су се временом веома умножиле и постале бојиште његових врлина. Једног дана затекох га како се на кревету превија од болова. Ја се сажалих на њега, те започесмо овакав разговор:
Боли ли Вас, Старче? – Много ме боли. Где Вас боли? – Свугде. – Шта Вам је? – А шта ми није; имам много бољки, ни сам не знам шта ми је. Мој живот виси о концу.
Тај конац држи Бог, и он се већ десетлећима није прекинуо не само кад је у питању Старац, него и ми, који смо због свог немара потпуно неспремни, и Његова помоћ нам је неопходна.
Знао је то Старац и због тога се за опстанак у животу борио молитвом и пажњом која је била праћена непрекидном негом од стране манастирских сестара, као и молитвама његове духовне деце, којих је било на стотине. Једном приликом је рекао: “Много пута сам кретао ка небу, али су ме ваше молитве враћале назад”.
Кад је последњи пут имао велике тегобе са оком, лекари га већ беху отписали; имао је обилно крволиптање, тако да је данима био без икакве хране, а његово измучено тело претворило се у скелет прекривен кожом. Да му се не би отвориле ране од лежања, држали су га усправно на кревету као распетог, а он је трпео страховите болове.
Молитва за рак
Кад се на једвите јаде повратио и полако почео да прима посетиоце, и ја сам му дошао у посету. Запањено сам слушао како ми болесничким гласом говори: “Кад сам био, што се каже, млад, молио сам се Богу да ми некад допусти да се разболим, да добијем рак. Знаш, рак је најбоља болест. Јер, уз друге болести не схваташ ствари озбиљно, надаш се да ћеш оздравити и обично се не промениш. Но, кад је у питању рак, онда кажеш: што је било, било је; готово је са лажима, сад одлазим. Људи нису у стању да ти помогну и налазиш се сам пред Богом. Једина нада која ти преостаје јесте Бог – држиш се грчевито за ту наду, и биваш спасен.
При операцији ока коју су ми извршили, са инјекцијама које сам добио, чинило ми се као да је била некаква експлозија у мојој глави и да се она распрсла у парампарчад – толико ме је болело. Мислио сам како је Бог услишио моју некадашњу молитву и да сам добио рак; но, није било тако. Знаш, престао сам да се молим за рак кад сам то, једном приликом, поменуо једном владици, а он ме изгрдио; јер, како ми је рекао, таква молитва крије у себи егоизам. И тако, како ти кажем, јако ме је болело. Било је врло лепо”. Ако је читава ова прича код мене изазвала бојазан, на последње речи “јако ме је болело; било је врло лепо” – потпуно сам занемео.
Искрена молитва исцељује
При једном нашем другом сусрету, Старац ми је помогао да га донекле разумем. Причао ми је:
Кад си болестан, знаш ли шта треба да чиниш? Да се молиш Богу да ти опрости грехе. Пошто Га молиш скрушено и смирено, Бог ће ти опростити грехе и учиниће да и телесно будеш добро. Али, пази: немој се молити неискрено. Немој говорити: Боже мој, опрости ми грехе, а да твој ум истовремено буде привезан уз телесну слабост. Таква молитва неће донети плода. Но, кад се молиш, заборави своју телесну болест; прихвати је као правило, као нешто пожељно за остављење твојих грехова. За остало не брини – препусти све Богу, а Он зна Свој посао.
Болест као подвиг
Иако телесно болестан, Старац је, у суштини, био здрав јер му је душа била здрава. То његово душевно здравље удостојило га је да, из своје болесничке постеље, окрепи стотине телесно здравих људи који су осећали да их мучи душевна болест греха. Удостојило га је не само могућности да своје телесне слабости поднесе молећи се за отпуштење грехова и прослављајући Бога, него да их користи као средство делатног подвига. Једном приликом, док је био у великим боловима, упитао сам га: “Како сте, Старче?” Одговорио ми је: “Борим се са својим телом”. Попут светих подвижника, невољну телесну слабост је, благодаћу Божијом, претварао у вољни духовни подвиг.
Срчани удар
Било је августовско предвечерје 1978. године. Чекали смо у манастирском дворишту да се Старац појави. Од нас четворице, двојица су први пут дошли код Старца и били су врло узбуђени. Осим нас чекало је мноштво других људи, а време је пролазило. Но, одлучили смо да останемо са светом који је чекао. Старац је непрекидно примао посете. Касно увече дође ред и на нас.
Кад сам ушао у његову келију, веома се зачудих. Очекивао сам да ћу га видети исцрпљеног, а он је био одморан и добро расположен. Лице му је било румено као у детета које се тек пробудило после дуготрајног сна. Никад га дотад нисам видео таквог. Оно, међутим, што ме је највише изненадило, била је некаква необична светлост која га је обавијала читавог, а нарочито главу. Келија једва да беше осветљена једном свећом, и све је било обавијено сенкама које су играле како је пламичак на свећи треперио. Само је Старац био окупан светлошћу. Први пут сам угледао такву светлост, која би се могла назвати невештаственом и несазданом; наиме, није личила ни на једну природну или вештачку светлост, и није се потчињавала физичком закону светлости и сенке. Ова светлост није, попут светлости свеће, обасјавала Старца споља, него се разливала изнутра ка споља. Нисам му ништа рекао за ову светлост јер бејах обузет “страхом и трепетом”. Старац је опет био препун брижне љубави и, по ко зна који пут, надахну моју душу својим утешним саветима. После мене уђоше и остали моји пријатељи, али нико ми не помену ону чудесну и небеску светлост. После посете Старцу, моји пријатељи и ја се вратимо путем који је водио кроз шуму и врло касно стигнемо својим кућама.
Ујутру као гром из ведра неба стиже вест: те ноћи Старац је претрпео инфаркт. Та вест на мене остави дубок утисак. Нисам био у стању да чиним ништа друго него да се упорно молим Христу да помилује Старца и све нас, и да нам га дарује за још много година.
Увече уочи Старчеве болести, из унутрашњости у Атину беше дошао један човек, његово духовно дете. Следећег јутра, како ми је причао, он се врло рано пробуди, са чудним осећањем и са изразитом жељом да види Старца. Пре но што је свануло, он се колима упути у Калисију. Тек што је пришао шуми, угледа како на једном магарцу преносе Старца, који беше у врло лошем стању. Он га сместа узе у ауто и повезе у болницу. Христос се сажалио на нас, и даровао нам Старца још тринаест година.
После неког времена, посетио сам га у кући његових пријатеља, где се, скривен од света, опорављао. Прво што сам учинио било је да га замолим за опроштај што сам га оне ноћи и ја, макар и ненамерно, замарао; затим сам га упитао зашто је тада, пошто му није било добро, непрекидно примао посетиоце иако му је био неопходан одмор. Старац ми одговори: “Судије, кад се заморе, прекидају у подне свој посао. То што ми се десило, свакако је било и од премора, али било ми је жао толиког света који је напољу чекао”. Пошто је видео да сам се веома ожалостио и да ме мучи осећање кривице, он стаде да ме теши говорећи: “Не брини. Морало је тако бити. Обрати пажњу: велика туга и брига нису од Бога – то је ђавоља замка”.
Неколико месеци касније, имао сам прилику да опет накратко посетим Старца. Он се све више опорављао. Између осталог, рекао ми је: “Морам да се чувам јер ова проклета болест може сваког часа да ме усмрти на месту”. Одмах се исправио: “Заправо, и не постоје проклете болести јер су све оне по допуштењу Божијем”. Наш кратки разговор завршио је речима: “Заморила ме је ова болест. Месецима сам затворен у једној соби. Јако сам се зажелео природе и дрвећа”.
После неког времена, сазнао сам да је Старац рекао једном свом духовном детету: “Оно вече сам доживео срчани удар – нисам могао поднети онолику светлост”.
Катаракта
Неколико година раније, Старац је имао велике перипетије са операцијом катаракте, која није успела; постоперативне компликације су веома ослабиле његов организам.
Кад је касније почела да му се враћа снага и кад је полако почео да прима посетиоце, имао сам прилику да накратко разговарам са њим. Између осталог, изложио сам му своју недоумицу: “Зашто сте пристали, Старче, да Вас подвргну тој операцији, која се показала тако опасна?” Одговорио ми је својим познатим непосредним начином: “Ма, знаш, ни ја нисам схватао зашто сам пристао. Био сам тих дана у јако лошем стању, те рекох, да учиним по вољи лекару, кад већ хоће да мом болесном оку поврати вид. Доста су криве и оне инјекције кортизона које су ми дали”.
Рекох му да би било боље да се лечи у Атинској болници јер ће тамо бити под стручним надзором и брже ће оздравити. Слушајући моје речи, Старац жустро узврати: “Не спомињи ми Атину! Кад бих прихватио да пођем одавде, умро бих успут; не бих издржао. Овде, у овој клими, са режимом исхране којег се придржавам, и без лекова који ми штете, успешно се опорављам”. Како сам сазнао, управо тих дана кроз манастир прође један амерички лекар, начелник клинике. Кад је чуо за режим исхране који Старац беше себи преписао, забележи га с намером да га примени на својој клиници.
Кила
Још се Старац није ни повратио од претходних здравствених тегоба, а снађе га нова незгода: проблеми са килом. Често је трпео велике болове; сестре су проводиле читаве ноћи покрај њега, а опште стање његовог организма није допуштало операцију. Кила се често појављивала; стање је постајало веома драматично. Једном приликом га упитах: “Зашто не ставите појас за килу?” Старац ми одговори: “Не могу да ставим појас јер ће он притиснути артерије на бедрима, и потребна крв неће доспевати у ноге, тако да бих имао нове проблеме”.
Двојица духовника заједно болују
Један духовник, кога сам познавао, буде подвргнут операцији стомака. Није прошло много година, а његова болест се погорша. Била је потребна нова операција, а његово стање је било све горе. Болесник је трпео несносне болове, није узимао никакву храну; одржавали су га у животу уз помоћ инфузије, и дан за даном се топио као свећа. Приликом једне од мојих последњих посета свом духовнику, он ми, угашеним гласом, рече: “Реци оцу Порфирију да трпим велике болове и да га на коленима молим да се помоли Богу за мене, па ако је по Његовој вољи да живим, нека ме подари мојој духовној деци, а ако је, опет, Његова воља да ме узме Себи, нека ме узме. Нека је благословено име Његово”.
Кад сам ову поруку пренео оцу Порфирију, он је био веома ганут оним што је чуо, и одмах затражи од мене да му издиктирам број духовниковог телефона. Тада започе потресан дијалог између мог духовника, који се налазио на прагу смрти, и старца Порфирија, који је у прошлости трипут доспевао до таквог стања. Старац беше оставио укључен телефонски апарат, тако да сам, клечећи и окупан сузама, слушао читав разговор.
Кад је завршио разговор, старац Порфирије се окрену према мени и рече: “Какво то беше чудо? Твој духовник је био покрај мене. Јеси ли га видео?” “Не, Старче”, одговорих, “нисам га видео.” Старац настави: “То је велико чудо. Тела удаљена – душе блиске! Телефонирам му редовно, и дању и ноћу. Нарочито кад видим да трпи велике болове. Договорили смо се да се заједно молимо у исто време. Хоћу да му говорим кад је у великим боловима. То је веома добро. И иначе га умарају посетиоци; и мене и њега. Потпуно га разумем – и ја сам прошао то исто. Добро су поступили што га нису оперисали. Нека га оставе тако како га Бог држи”. Са очајничком надом, ја га упитах: “Старче, ако Бог жели, зар не може, чак и сада, учинити чудо да овај поживи?” Старац ми одговори: “Све што Бог жели, то се збива”. Но, Бог није желео, или, другим речима, желео је другачије, у складу са Премудрошћу Своје љубави – неколико дана касније узео га је на небо.
После духовникове сахране, ја сатрвен пођем старцу Порфирију. Нисам више имао поруку већ преминулог духовника да му донесем. Сагнух се, целивах му руку обливајући је сузама, ћутке наслоних своје чело на њу и почех у себи да се молим за покој духовникове свете душе. Ћутао је и Старац. Пошто је окончао своју молитву, он ми прошапута: “Доживео је Христа, дошао је ка Христу”. Упитах га, са притужбом у гласу: “Старче, зашто Бог није учинио чудо да нам остави нашег духовника још неколико година? Отишао је тако млад”. Старац одговори: “Бог је учинио чудо”. “Какво чудо је учинио”, упитах ја, “кад га је узео од нас?” На то ми Старац рече: “Требало је да оде при првој операцији, али Бог ме је просветлио да не дозволим да га подвргну хемиотерапији јер би умро. Бог нам га је, дакле, даровао још осам година. Зар није чудо што је живео још осам година, и служио, и исповедао, и беседио, и писао о разним црквеним темама, и тако болестан помогао многим људима?”
Старац као мој лекар
Међу онима који су били удостојени да им Старац буде “лични лекар”, био сам и ја, и поред моје недостојности. Већ при нашем првом сусрету, кад је додирнуо моју руку и ослушнуо ми пулс, Старац ми је укратко поставио лекарску дијагнозу. “Видим да имаш проблема са здрављем”, рекао ми је. “Очите су тешкоће са нервима и са циркулацијом”. Тим речима сажео је стање мог здравља. Лекари су раније установили те проблеме, али су се задржавали углавном на осетљивости нервног система и на неправилности циркулације крви. Старац је био потпуно прецизан. Његова дијагноза “проблеми са нервима и циркулацијом” није била случајна јер се радило о два засебна проблема са јединственим видом. Заиста, како су показала каснија лекарска испитивања, проблем са нервима био је повезан са проблемом циркулације и утицао је на њега – али и обратно.
У једном временском периоду имао сам изражене тегобе са мигреном и вртоглавицама. Поменуо сам то Старцу, а он ми је рекао: “Видим да танушни капилари не хране довољно ћелије мозга. Нешто се дешава са остеофитима и са ухом. Не могу ти више ништа рећи; нећеш ме разумети, јер су те унутарње функције веома сложене”.
Напуштање неодговарајућег лека
У прошлости, лекар ми је преписао потребан лек и саветовао ми је да га редовно узимам. Старац начелно није волео претерану употребу лекова, али је, и поред свега, поштовао лекаре и прихватао лекове као нужно зло; кад сам му рекао који лек узимам, заћутао је, веома се замислио и предао молитви. После неког времена, рече ми: “Престани да узимаш тај лек”. Зачудио сам се његовом неочекиваном савету, али сам одлучио да га послушам и да његов савет спроведем у дело. Престао сам да узимам тај лек.
По благослову свог духовника, ја се подвргнем детаљним испитивањима, те резултате понесем другом лекару. Он ми потврди да је онај лек, који сам годинама узимао и који сам недавно напустио, у мом случају потпуно сувишан. Предложио ми је један други лек који сам прихватио. Тад се сетих старца Порфирија. Кад сам се поново нашао код њега, испричах му читав догађај, а он се врло обрадова: “Ма, шта кажеш! Напустио си онај лек? И наука се, дакле, слаже са мном! Ја нисам лекар, али, не знам како, у тренутку док си ми говорио о оном леку, видео сам да треба да га оставиш – и како ми је дошло, тако сам ти рекао. Добро си поступио што си га оставио. А сада треба своју душу да испуниш Христом, божанском љубављу, радошћу. Радост Христова ће те излечити. Кад си јако исцрпљен, узми ради свог здравља и неки лек. Треба да обавимо једну свеобухватну исповест, да се зацеле скривене ране твоје душе. То ће и теби и мени донети велику радост. Сад сам јако болестан; Бог ће уредити, па ћемо се поново срести”. Његова прича остави на мене велик утисак, нарочито речи: “Радост Христова ће те излечити”. Први пут сам тада чуо да је неко говорио о толико радосној страни излечења. При том није било у питању неко од исцељења каква познајемо, него исцељење и тела и душе.
Предвиђање можданог удара
Године су пролазиле. Посетио сам једном приликом старца Порфирија, и док смо разговарали о разним темама, он се изненада сагну, обгрли рукама моју главу, стаде да је закршта и прошапута: “Лево је; видим га на левој страни”. Наиме, својом унутарњом молитвом Старац ми је начинио “духовни снимак главе”. Није ми пружио никакво објашњење, али ми је дао савете на шта треба да обратим пажњу да бих сачувао здравље.
Недуго после ових Старчевих савета, једног дана био сам принуђен да радим непрекидно од јутра до вечери – а што је најгоре, имао сам страшну мигрену. Око шест поподне осетио сам како ми трну прсти десне ноге. Кад сам дошао кући, утрнуће се беше проширило и на прсте десне руке. Отишао сам у болницу, где сам подвргнут испитивању и терапији за отклањање симптома лаког можданог удара. Утрнуће десне стране тела, које је час било јаче, а час слабије, указивало је на то да је оштећење било на левој страни мозга. Тако се у потпуности обистинило Старчево виђење, које се збило знатно раније: проблем је био на левој страни главе.
Приликом нашег следећег сусрета, Старац ми је, као брижан отац свом детету, дао подробне савете: “Обрати пажњу на своју исхрану; немој јести храну која штети твојој болести и која гоји; немој проводити много времена у кревету јер ћеш се поново разболети. Крећи се, вежбај – али умерено. Ходај, ни превише брзо нити превише споро; немој ходати по узбрдицама и низбрдицама, или на великој надморској висини. Корачај природним ритмом, по равном терену, не умарајући се. Гледај да излазиш напоље далеко од смога, који веома штети твом здрављу. Немој излазити напоље по великој хладноћи или по великој врућини. Кад излазиш на хладно, увек држи марамицу преко носа и уста да не би удисао хладан ваздух; лети увек носи неку капу да би главу заштитио од сунца. Чувај се душевног напора и напетости које осећаш у свом послу. Знам да тамо нико не врши притисак на тебе и да споља изгледаш миран, али изнутра ти сам себе оптерећујеш да не заостанеш за другима и да у послу будеш још успешнији. Читај светоотачке књиге и моли се Богу. Пре свега, немој бити брижан. Тако ће твоје здравље кренути набоље. Што више волиш Христа, то ћеш се више радовати, а мање бринути. Све да чиниш са љубављу и задовољством, без напора и напетости. Узимај своје лекове – но, можда их једном и оставиш.
Предвиђање мог инфаркта
Једно поподне, док сам се налазио у свом дому, Старац ме позове телефоном и посаветова ме да пођем кардиологу ради детаљног прегледа срца. Ја послушах његов савет; испостави се да имам тахикардију, и тада сам први пут узео лекове за срце. Потом одем код Старца и испричам му какви су били резултати испитивања. Он је био веома замишљен, и дао ми је нова упутства, овога пута кардиолошке природе.
Једног јутра, у два после поноћи, пробуди ме оштар бол у грудима, у леђима и рукама. Био је то оштар срчани удар. После тога дуго сам био у болници.
Лекови
Старац није одбацивао лекове; но, њиховој терапеутској улози није придавао апсолутну важност. Једног дана ме упита: “Шта је лек?” Одговорих: “Хемијски производ који узимамо да бисмо се излечили од болести”. Није био задовољан мојим одговором, па ме поново упита: “Реци ми, шта значи лек? Зар ти сама реч ништа не значи?” Нађох се у недоумици; посматрао сам га ћутке. Старац настави: “На нашем грчком језику за лек и за отров користимо речи истога корена (фармакон – лек, фармаки – отров). Немој мислити да лекови чине само добро у човековом организму. Чине и зло. Зашто узимамо лекове? Зато што се разболевамо. А зашто се разболевамо? Зато што се бринемо. А зашто се бринемо? Зато што чинимо грехе. Ако, међутим, допустимо да се Христос настани у читавој нашој души, онда одлази грех, одлази брига, одлази болест, и онда ћемо бацити лекове”.
У једном другом разговору рекао ми је: “Кад се разболимо, да не бисмо поступали погрешно, треба да следимо упутства лекара и логике. Изнад свега, међутим, треба да следимо вољу Божију и да имамо поверења у Његову љубав”.
