„Из послушања рађа се смирење, из смирења расуђивање, из расуђивања провиђање, из провиђања прозорљивост.“ (Свети Јован Лествичник, Лествица, Слово 4, О послушању)
Као што ћемо касније опширније показати, старац Порфирије је био духовник који је служио као искусан педагог и саветник за породице, а нарочито за младе. Усудио бих се да слободно кажем како је он, у суштини, био један од последњих филокалијских Отаца односно један од изузетних “генија” тог препородног покрета у Православној
Цркви. Поседовао је целовиту личност, која је била украшена мноштвом моралних и духовних вредности, нарочитих способности и врлина.
Како је, међутим, преподобни Старац доспео до толико узвишеног духовног нивоа? Имао је обичај да каже: “Био сам неписмен. Пошто сам у пустињи био од своје тринаесте године, учио сам читање из Псалтира и Јеванђеља. Био сам потпуно послушан својим старцима и нисам се занимао за свет. Веома сам љубио Христа”.
Основни благодатни дар старца Порфирија била је бескрајна и неограничена љубав према Христу, али и према човеку. Његов поглед на свет и учење били су христоцентрични и богочовекоцентрични. Његова темељна оријентација био је Бог. Ништа није постојало између – ништа није прекидало тај однос. Непрестано је славио Бога. У себи је скривао неизрециву и бескрајну љубав ка Христу. Само за Њега је живео. У себи је носио божански ерос, који је био плод дугогодишњег подвига, дубоког смирења и непрекидног али “радосног послушања”, као што је и сам често наглашавао.
Старац Порфирије беше открио и сусрео Христа, и живео је искључиво за Њега – свог јединог пријатеља. Имао је обичај да каже: “Када пронађемо Христа, чак и ако смо у пећини, седимо и страхујемо да било куда кренемо, да Га не бисмо изгубили”.
Крајње смирење је представљало основну особину Старчеве личности. Непрекидни подвиг, смирење и послушање отварали су пут ка исправном самопознању. Преподобни Старац је имао строг критеријум вредновања пута властите духовности. Тако је, попут свих светитеља, успевао да одстрани од себе свако гордо помишљање прибегавајући методу “самопрекора” и тежећи за смиреноумљем. Иако је поседовао јединствену божанску мудрост, часни Отац је увек говорио: “Ви знате; ви имате дипломе; ја сам неписмен”.
Врлина кротости и, пре свега, благодатни дар бдења и непрекидне молитве представљали су, такође, темељне одлике његовог владања, али и основна средства којима се користио у свом пастирском деловању.
Старац се увек молио за све: за значајне личности духовног и политичког света, за просте и безначајне људе, за Грке и за странце, па чак и за иноверне. На тај начин се преносио у друге светове. Силом љубави, а пре свега деловањем божанске благодати, путовао је по читавом свету, по васељени, по пространствима, по океанима, по пустињама, по земљама у којима су владали немири; налазио се на бродовима који су били у опасности да их потопе побеснели ветрови; доживљавао је смрт, ватру, ратове, устанке, људска зверства; страдавао је са свима, патио са свима. Све то се, како је сам описивао, одигравало у њему као на биоскопском платну; он је све то видео и снажно преживљавао – због тога је његово здравље често бивало нарушавано.
Подстицан, дакле, жарком љубављу према Христу и према своме ближњему, и молећи се без престанка (I Сол. 5,17), бивао је просвећен божанском благодаћу, те је “путовао” по свим крајевима земље и по васељени. То је, заправо, оно чудо које се збивало са оцем Порфиријем: иако је телесно био овде, истовремено се налазио стотинама и хиљадама километара далеко, и гледао је и описивао личности и стања. Човек би се упитао: како је могуће истовремено бити и овде и онде? Одговор даје сам Старац: “Питање постоји дотле док Христос не уђе у нас да у нама живи. Када се то деси, тада смо свуда са Христом”.
Старац Порфирије је увек користио најефикасније педагошко средство да би поучио или психолошки подржао неко своје духовно дете. Као што смо рекли, у сваком тренутку свог живота своју духовну децу је закриљивао љубављу и непрекидном молитвом. Кад је, опет, желео да постигне бољи резултат, или да у некој личности код које је назрео немир, несигурност или слабост, подстакне значајнију душевну промену, допуштао је да неки његов благодатни дар изражајније делује. Занимљив је догађај који нам је испричала наша пријатељица госпођица Попи М.:
“Године 1983. отишла сам у Кореју ради мисионарског рада. Остала сам тамо три месеца и обављала сам свој мисионарски рад са групом студената. Помагала сам тако у духовном раду богољубивог епископа Зилона, оца Сотириоса Трампаса. Радила сам углавном у студентском кампу, два сата вожње од Сеула.
Камп се налази у веома бујној области, насред једне долине. Око њега је све препуно зеленила. Лево и десно око њега тече мноштво потока који пресецају долину. Са десне стране, међутим, има више воде. Кад сам се вратила у Грчку, одмах сам посетила нашег духовника, старца Порфирија. Примио ме је, као и увек, са много љубави. Благословио ме је, па држећи ме нежно за руку, упита:
– Јеси ли ишла тамо где ће отац Сотириос подићи манастир?
Заиста, у близини тог кампа, богољубиви отац Сотириос је 1987. године подигао манастир. Затим настави:
– Јеси ли пила воду која тече са леве стране? Како је дивна! Наравно, у десном потоку има више воде, али није тако лепа као ова друга.
Запањена овим што ми је говорио, одговорих му:
– Старче, описујете ми све толико тачно као да се тамо налазите, као да пред собом видите читав онај пејзаж!
Тада ми он на дражестан начин рече:
– Зар си глупа? Зар не знаш? Откад си отишла, ја сам стално био с тобом. Гледао сам шта ти тамо радиш.
Неколико година касније, 198586, поново сам отишла на мисионарски рад у Кореју. Старац ми је дао благослов да ми духовник тамо буде богољубиви епископ Сотириос. По повратку, одмах сам похитала нашем честитом Старцу са намером да се исповедим за читав период мог боравка у Кореји. Старац ме, као и увек, прими нежно и рече:
– Добродошла! Реци ми… – И поче да описује и да расветљава све стране мог живота док сам била одсутна. Пре но што стигнем и да отворим уста, један детаљ је смењивао други. Остала сам забезекнута.
– Старче, само двапут сам Вам писала; како знате све те појединости? – упитах га. Тада Старац, смешећи се, одговори:
– Па, крштена душо, ја сам те тамо непрестано посматрао: све што си мислила, што си чинила, шта си намеравала да чиниш…”
Било је тренутака када су поступци и речи истог преподобног Старца откривали границе деловања његове благодатне личности. Такав је био следећи случај:
Двадесетог јуна 1987. године отац Порфирије, заједно са групом људи из своје ближе околине, предузме излет у Евију, свој љубљени завичај. Тог дана Старац се радовао “радошћу неисказаном и прослављеном” (I Петр. 1,8).
Пошто се причестио, он подиже руке к небу и рече: “Данас сам веома задовољан. Овога часа налазим се изнад васељене, изван звезда. Налазим се у близини Божијој, додирујем Божанство, стојим покрај Свете Тројице”. Биле су то речи које су происходиле из радосног душевног расположења, изговорене промишљено, а упућене људима из ближе околине. Старац, међутим, није увек говорио. Штавише, понекад би рекао својој духовној деци: “Ово не могу добро да вам објасним. Разумете ме?” “Али, постоји и лудост… Па онда, кад неко полуди, он говори.” Но, преподобни Старац, који је вазда живео у области чуда, често је био обузет тим екстатичним расположењем, односно “божанском лудошћу”, и тада је говорио неуобичајене речи као ове које смо малочас навели.
Преподобни Старац је био немирног и истраживачког духа. Због тога је стално настојао да прошири хоризонт својих знања и искустава. Да би нешто научио, питао је стручњаке, изучавао књиге, непрекидно истраживао и настојао да докучи тајне из света животиња, биљака, звезда, као и тајне функционисања човековог састава. Но, поред ове урођене склоности ка учењу, најважнија сила која је управљала његовим духом беше сила благодатних дарова Светога Духа и “Премудрост Божија која све уређује” (Прем. Сол.). Уз помоћ ових сила, како је сам говорио, увек је, колико је то могуће, трагао за новооткривеним и јединственим знањима како би доживео ново снажно искуство. Као што се могло и очекивати, Премудрост Божија је честитог Старца снабдела способношћу разумевања и подарила му способност – “истинског познање бића , да знам устројство света и дејство стихија, почетак и крај и средину времена, измене Сунчевих повратака и промене годишњих доба, годишњи круг и положај звезда, природу животиња и нарави дивљих звери, струјања ветрова и људске помисли, разноликост биља и моћи корења. Спознах и оно што је скривено и што је јавно” (Прем. Сол. 7,17-21).
У једном разговору (27.9.1992) покојни старац Пајсије Светогорац поменуо је како је отац Порфирије, својим даром прозорљивости и провиђања, помогао хиљадама људи – од којих је неке одвратио од избора и поступака који би се касније за њих показали пагубни. Тим својим даром могао је да продре до познања одређених околности које су се тицале лица што су га посећивала, или која су се налазила далеко од њега – понекад чак и на другим континентима. Поседовао је, такође, способност да види и одреди стања телесног и душевног здравља, да сагледа психолошке проблеме и душевне болести, односно да испита генетску програмираност и наследне особине код људи. Био је чак у могућности да код људи испитује помисли, њихову историју и њихов несвесни психички свет. Уз помоћ тог вишеструког божанског благодатног дара, кад је имао откривење “одозго”, Старац је посредовао на разне начине: говорио је, ћутао, саветовао, допуштао, откривао, а понекад би и дословно потресао човека. Реч је, дакле, о основном делању духовних Отаца, какво видимо у Предању Цркве, кроз које они постају носиоци божанске благодати, која устројава све што је човеку на спасење.
Догађај који следи, прича нам Старчево духовно чедо госпођица П. М.:
“Било је вече, у зиму 1978. године. Код своје куће чекали смо оца Порфирија. Кад је дошао и позвонио, изашла сам да му отворим врата. Као и увек, Старац је био ведар. Благословио ме је и ушао у кућу. Приметих, међутим, да таксиста који га је довезао, не беше отишао; стајао је у позадини, оклевао, те ја схватих да је хтео да разговара са мном. Кад му се приближих, он ми рече:
– Реците ми, госпођо, шта је овај Старац? Знате ли шта ми се десило овога трена? Отворила су се небеса, и некакав пламен се уселио у моју душу!
Ја немам никакве везе са Црквом и са поповима. Зауставио сам се да га повезем. Током пута, Старац поче да ми говори о мом селу, о мојој породици, о мојим личним проблемима. Само што нисам полудео! Баш као што ти рекох: изненада се отворише небеса, и у моју душу се усели некакав пламен. Реци ми, како да опет пронађем овог попа? Хоћу опет да га видим…”
Старац Порфирије је поседовао дар да превазилази границе могућности човечанског схватања и да се пренесе у простор безвременог, у димензију вечности; да доживљава стања и догађаје који су се догодили у прошлости, чак и вековима раније, или неке догађаје који ће се збити у непосредној или даљој будућности.
Описивање појединих догађаја повезаних непосредно са благодатним даром преподобног Старца помоћи ће нам да стекнемо јаснију слику о њиховом деловању.
Почетком лета 1964. године, једно хришћанско удружење организовало је поклонички излет на свештено острво Патмос. Један постарији пар, Георгије и Кети Папатанасију, који је био повезан пријатељском и духовном везом са нашим честитим Старцем, замоли га да и он узме учешћа у том излету. Старац, који је волео излете и који раније није посетио ово свештено острво, прихвати позив, и тако путоваху заједно. Кад су стигли на острво, он се, са своје двоје духовне деце, издвоји од осталог друштва, и сами се упуте да се поклоне светој Пећини Откривења.
Био је то веома тих тренутак. Свугде је владао спокој. Старац поведе пар у страну и рече им да ником не говоре о ономе што ће видети и чути. Потом уђе у олтар и окади га. Клечећи и у тишини, његова духовна деца су га следила. Он клекну насред Пећине. Изгледало је као да се моли. Прошло је четврт сата у тишини. Изненада, он испусти некакав необичан узвик, лице му се заблиста, а црте лица се изменише…
Како им је Старац касније причао, божанском благодаћу је “видео” сцену “записивања” књиге Откривења. Са горњег дела, из једне пукотине чуо се глас Божији упућен светом Јовану, који беше наслоњен на некакав лежај. Јован је диктирао свом ученику Прохору, који је “записивао” Откривење. По властитим речима, Старац је “видео” драматичне сцене и доживео величанство Цркве и тријумф “закланога Јагњета”.
Следећег дана био је ћутљив и замишљен. На његовом лицу могло се видети чудновато гануће.
Повремено, очи би му се напуниле сузама.
Прошле су читаве године, а честити Старац би се увек са великим ганућем присећао тог догађаја. Касније је сам говорио:
“Доживео сам тренутке и догађаје силног узбуђења; али као што је овај – никад. Било је то најснажније осећање које сам икада доживео”.
Ништа мање значајан био је и следећи случај који описује сам отац Порфирије. Осамнаестог јуна 1986. године, у пратњи неких од његове духовне деце, Старац је посетио историјски манастир Пророка Илије у Амфиси. Посетиоце је примио духовник и свештенослужитељ свете обитељи отац Синесије. Док је овај уважени старац слушао оца Порфирија како говори, од узбуђења је стално плакао.
Једног тренутка старац Порфирије, који се налазио насред храма, поче да плаче. “Бог ми је Својом благодаћу дозволио да отпутујем у прошлост”, рече. “Тако сам се предао прошлости, доспевши у њу. Видео сам да су у овом храму служене величанствене Литургије. Ја видим разне догађаје; зато сам се и вратио уназад. Но, идући даље у прошлост, видео сам једну нарочиту Литургију. Био је то изузетан призор, толико узбудљив. Каква је то само била Литургија! Нисам могао да се одвојим од ње. Увек ме привлачи оно што је силно!
Видим часну Трпезу и око ње свештенике и архијереје који су служили Литургију уз потоке суза. Изгледа да се приближавала некаква велика невоља! Много је Литургија, али је само једна уз потоке суза. Ово остави силан утисак на мене, те се вратих назад.
Не знамо ми зашто су они плакали. Као да се Литургија управо завршавала. Изгледало је као да су их ухватили и секли им главе. Чини се да су имали такво осећање.
Где год су прошли и где год су живели свети људи, отворили су своје душе и примили благодат Божију. Благодат Божија је некакав дах, некаква аура која све што је овдашње, чини радосним. Она је као нека врста магнета – све што се на њега наслони, поприма његова својства.
Тако је и са благодаћу Божијом, која је, с времена на време, посећивала светитеље. Они су отварали душу и општили са Господом. Тако је благодат Божија, на неки начин, залила читаву овдашњу област. Но, ако боље размислимо, на исти начин она утиче и на нас који се овде налазимо а да тога нисмо ни свесни. Зато и посећујемо света места, која освећује благодат Божија. Ако одете на места која су тајно посетили људи рђавог духа, уколико сте осетљиви, можда осетите страх. Не онакав страх који подразумевамо у својој вери, него неку бојазан, тескобу, која те тера да побегнеш. Не желиш више тамо да останеш; нешто ти смета, нешто зло…
Овде се дешава супротно. Овде се препорађа човекова душа. Тако је и са иконостасом: оним дивним дуборезним иконостасом пророка Илије. Као да и он сам представља свете мошти, саздане од божанске благодати. Данас сам уморан и врло узбуђен. Тамо, у цркви, био сам веома ганут и много сам плакао. Но, примећујем једно: кад препричавам нешто што се догодило у мом животу, ја то преживљавам. И осећам радост и одушевљење кад о томе причам. То, међутим, није онаква радост какву сам осећао када се то збивало – него нешто мања.”
У овој чудесној приповести, отац Порфирије вероватно описује неку божанску Литургију од историјског значаја која се одиграла почетком Устанка 1821. године у историјском манастиру Пророка Илије. Тамо се беху сабрали клирици и војни заповедници. Међу јерарсима које Старац помиње, вероватно је и Исаија, епископ Салоне, који је благословио борце, њихово оружје и борбену опрему када је требало да пођу у борбу против Турака. Исаија је био члан знамените Етерије (грчке национално-ослободилачке организације), сарадник патријарха Григорија Петог и саборац Атанасија Дијакоса.
На повратку из посете светом манастиру Пророка Илије, у неком тренутку путовања, преподобни Старац им рече да се зауставе. Око њих су се уздизала висока брда. Лево од њих истицао се врх Парнаса, који се губио у облацима. “Ево овде, на овом месту, у овом кланцу видим како се одвија крвава битка”, рече Старац својој духовној деци. “Ова битка је вероватно била пре 35 или 38 година, у периоду грађанског рата”, настави он. “Видео сам душе оних који су се борили једни против других. Обе стране су постале као дивље звери нису то више биле људске душе. Видео сам људе који се беху претворили у звери.”
Старац Порфирије је веома волео манастирска братства, а поготову сестринства, као што смо раније напоменули. Због тога је често предузимао путовања у манастире. Понекад је то бивало сасвим изненада. Благодаћу Божијом Старац би “видео” да у неком манастиру постоји “проблем”.
Говорио би тада: “Пођимо у зору у тај и тај манастир, треба да им помогнемо”. Тако је често путовао ноћу, доводећи у опасност своје крхко здравље, па чак и свој живот.
Путовања и излети које је предузимао отац Порфирије, већином кад је био млад, махом су имала педагошки циљ. Као духовни отац и саветник, увек је имао педагошки, јасно зацртан циљ: желео је да помаже својој духовној деци и да им пружа подршку. Стога је заједно са њима одлазио на она места где је унапред знао да ће нешто видети или да ће им се пружити прилика да чују неку корисну беседу. Успут их је припремао; говорио им је о личностима које ће сусрести, или о чудесним догађајима који су се одиграли у прошлости, а повезани су са крајем који посећују.
Заједно са неколицином своје духовне деце, уважени Старац је 1984. године предузео поклоничко путовање у свештени манастир Левкон, светог Харалампија, где је дуги низ година обављао службу духовника. Тамо су, после 54 године, срели брачни пар који је Старцу био познат, а о коме им је успут причао. Старац је жену познавао још као девојчицу, која је тада патила од снажних епилептичких криза. Лекари нису били у стању да јој пруже никакву помоћ. Једног дана Старац се усрдно помоли пред иконом светог Харалампија, прочита јој молитву, и девојчица се излечи од епилепсије.
Њеног мужа Старац је такође упознао још као младића, док је као духовник исповедао у манастиру од јутра до касно увече. Кад би завршио исповедање, узимао би своје једино ћебе и одлазио да спава у оближњу јаругу. Тамо је спавао склупчан “попут змије”, како је сам говорио, односно као “мали скитница”. Једног дана тај младић, који је био пастир, украде Старцу ћебе. Било је три сата по поноћи кад Старац пође да спава, и не нађе своје ћебе; он потрчи у мркли мрак, пође у тор онога пастира и пробуди га. Пренеражен, али и престрашен чињеницом да га је Старац пронашао, и то усред мркле ноћи, пастир му врати ћебе, те на коленима и кроз плач затражи опроштај. То је био остарели брачни пар који сретоше у манастиру.
Истог дана преподобни Старац исприча још један догађај који се беше догодио неколико година раније. Наиме, кад је био млађи, често је путовао аутостопом. Једног дана он заустави неки камион који је из Ватије ишао ка Кими – на приобалном путу. Уз помоћ својих благодатних дарова, Старац схвати да је возач био кријумчар уметничког блага – тражио је, проналазио археолошка блага и продавао их. Једног трена, док су путовали, Старац својим даром “угледа” на десној страни пута, на једном брежуљку, дубоко под једним жбуном – који он сада показа својој духовној деци – закопану прастару античку амфору. Он предложи свом возачу да заустави камион и да копа на том месту. Заиста, показа се веома вредна стара амфора, нетакнута временом, коју су, по речима преподобног Старца, тамо били закопали неки гусари пре више стотина година. Нашавши се пред тим призором, возач остаде запањен. Но, ганут овим чудесним догађајем, он стане преклињати Старца да му опрости због дотадашњег живота.
Отада је овај возач постао нераздвојан пријатељ и верно духовно чедо Старца, који га је на тако потресан начин поучио и духовно пробудио.
Путујући ка Милосу лета 1964. године, у разговору са једним сапутником старац Порфирије спомиње и свој благодатни дар. Од изузетног значаја је дијалог који се одвија на бродској палуби док се брод приближава луци. Читав разговор забележен је на магнетофонској траци, тако да можемо уочити особеност Старчевог приповедачког стила.
“Попео сам се на палубу и посматрао. Било је јутро, тек што је свануло. Уто се појави и један господин.
– Куда путујеш? – упитах га.
– На Милос – одговори ми.
– Први пут идеш?
– Не, са острва сам.
– Има ли воде на острву? – упитах га. – Има ли која чесма?
– Не. Нема воде на острву – одговори он. Показах му једно место и рекох:
– Тамо горе, где је оно црвенкасто грање на брду, шта има?
Он поскочи:
– Гле, молим те! Заиста, горе на брду где показујеш, постоји чесма.
– Зашто си ми онда рекао да нема чесми?
– Јеси ли ти са Милоса? – упита ме он. – Како знаш све то?
– Не. Нисам са Милоса; први пут долазим на ово острво. Па ипак, рекох, на оном брежуљку видим некадашње људе како се крећу.
Он ми рече запањено:
– Ти их видиш, а ја не?
– Познајеш ли онај брег? – упитах га.
– Познајем – одговори.
– Дакле, на том брегу – рекох му – археолози су пронашли старо насеље; веома старо, из најранијег доба.
Мој саговорник, који је био официр ватрогасне службе са Милоса, остаде без речи.
Тада се приближи један постарији господин. Био је то професор Филипидис који је седео у близини, и све до овог часа ћутке слушао наш разговор.
Пришавши близу, професор упита мог саговорника:
– Шта ти то каже Старац?
– Каже – одговори он – да није са Милоса. Али, како видим, познаје острво боље и од мене, који сам оданде. Не иде ми у главу какав је то чудан Старац. Тада ми се Филипидис још више приближи, поведе ме и ми седосмо на једну клупу на палуби. Кад остадосмо сами, упита ме:
– Никада ниси долазио на Милос?
– Не; први пут сада долазим.
– Можда ме познајеш? – упита ме даље Филипидис. – Ја сам професор на Универзитету.
– А познајеш ли ти мене? – упитах и ја њега.
– Не познајем те; видим, међутим, да си подвижник.
– По чему си то схватио?
– А по чему си ти знао да се тамо налази античко насеље?
– Шта! – рекох. – Зар и тебе просветљује благодат Божија?
Ма, какви! Нема код мене просветљења благодаћу Божијом. Но, схватио сам да то што си рекао, може рећи само један подвижник.
Затим настави:
– Да си подвижник, то сам схватио на основу своје науке.
– Ама шта може да зна твоја наука? – упитах.
– Да то што ти говориш – рече он – може говорити само неки подвижник. Не може, наиме, било ко говорити о ,најстаријем добу’.
– Заиста је у питању благодат Божија – рекох.”
Отада су отац Порфирије и професор Филипидис повезани чврстом духовном везом. Леонида Филипидис је, наиме, постао Старчево духовно чедо; своје животне тајне поверавао је овом духовном Оцу. Једном приликом је чак позвао старца Порфирија на своје предавање на Богословском факултету. Старац је бојажљиво заузео место у последњем реду. Професор га је приметио, и са великим узбуђењем га представио својим студентима.
Као што смо већ рекли, светитељи доживљавају натприродна стања, при којима се укидају природне границе. Као што смо видели, и старац Порфирије је доживљавао таква стања, када нестају временске и просторне ограничености. Догађаје из прошлости или из будућности Старац је обично доживљавао као садашњост, односно заједничарио је у божанској вечности. Прича која следи, потврђује управо тај благодатни дар.
На Евији, 26. септембра 1987. године, Старац је испричао следеће:
“Док сам службовао у параклису Атинске поликлинике, у подне бих ручавао у једном ресторану у близини Омоније. Једног дана ресторан је био препун гостију. И тако, пошто не беше ниједног слободног стола, конобар ме поведе до стола за којим је седела једна девојка. Чекајући да јело буде сервирано, нас двоје почнемо да разговарамо и да се упознајемо. Упитах је:
– Каквим се послом бавиш, чедо моје?
– Ја сам археолог – одговори она.
У међувремену донесоше нам јело, и ми почнемо јести. Ја се прекрстим – рече Старац са осмехом. Једно време смо ћутке јели, а ја велим:
– Бре, дете, шта сад да ти кажем…
– Шта је било, Старче? – упита она.
– Мало поизнад оног места где радиш, видим једног старца попут пророка Исаије. Врло је стар, висок, са дугом брадом; и видим како га други воде.
Тога тренутка, примети Старац смејући се, она оста запањена. “Шта јој је”, помислих, “зашто ли се толико узбудила?”
– Какав си ти то човек? – рећи ће она. – Од првог тренутка кад си дошао овамо и сео за наш сто, осетила сам неку снагу у себи.
– Ко сам и шта сам ја, питаш, дете моје? Ја сам нико и ништа, чедо моје – одговорих. А онда ја њој узвратих питањем:
– Шта ти је, зашто си узбуђена?
– А! Сада ћу ти рећи нешто и о твом послу наставих. – Пронашли сте некакав гроб препун златника. Све је у њему изломљено и истрошено…
– Да – вели она – управо је тако како кажеш. Рећи ћу ти, међутим, и нешто друго. Изнад налазишта је кућа неког врача који је заиста био такав како си га описао, попут пророка Исаије – висок, са дугом брадом, али слеп. Онако како си видео, заиста, тако су га и водили. Био је то врач Тиресија!
– Да, то је био Тиресија – рекох.”
Питају га његова духовна деца: “Старче, зар сте видели древног врача Тиресију?”
“Да”, одговори он, “то је био врач Тиресија у Тиви. Описао сам га онако како сам тог трена видео да га воде.”
Дакле, у стању богонадахнутог “лудила”, као што сам старац Порфирије вели у овој причи забележеној на магнетофонској траци, он “види” лица и поново доживљава догађаје као да се сада одвијају – док се ти исти догађаји за нас губе у измаглици тајновите прошлости. Божанском благодаћу Старац је “видео” и описао чувеног тиванског врача Тиресију, сина Евера и нимфе Хариклије, онако како га описује старогрчка митологија, много векова пре Христа, и како га представља познати рељеф: слепог, у пратњи двојице младића.
Деловање Старчевог дара прозорљивости и провиђања обично је имало васпитног и благотворног одјека у душама оних који су га прихватали са простом али жарком вером.
Сви који су долазили к Старцу – прости људи или припадници више класе, неписмени или образовани, па чак и мудри – да би му поверили своје унутарње тегобе, за један тренутак (вероватно најзначајнији) пребивали су у простору присуства Светога Духа и чуда. Но, пошто се чудо супротставља човечанској логици, прве реакције тих људи биле су запрепашћење помешано са дивљењем, а затим снажно гануће, за којим је следило расположење бесконачне благодарности.
Међу многим благодатним даровима који су украшавали личност оца Порфирија, помињемо и дар излечења разних болести. Као духовни отац, Старац је развио веома дубоке духовне везе са својом духовном децом, и тако је имао утицаја на њихова душевна стања и понашања, односно на читаво њихово биће. У неким случајевима је, помогнут благодаћу Божијом, постављао дијагнозу, лечио и исцељивао. Иако је и сам патио од више истовремених болести, никада се није молио Господу да га излечи. Говорио је: “Стид ме је. Како да од Христа тражим нешто такво?” Тако је стрпљиво, до краја живота, носио тежак крст болести, а бол је дочекивао са благодарношћу. “Овде је трпљење и вера светих” (Откр. 13,10). Том физички слабом телу, међутим, Господ је даровао благодат исцељења разних телесних слабости, озбиљних болести, али и душевних немира.
По сведочењу многих болесника којима је Старац понекад помагао, али и по сведочењу лекара-специјалиста, његове духовне деце, који су дуги низ година провели у његовој близини, Старац је, уз помоћ благодати Божије, развио способност одређивања дијагноза болести. Могао је да установи постојање болести које је било тешко уочити помоћу клиничког лекарског искуства, или пак помоћу најсавршенијих савремених средстава медицинске технологије. Постизао је то само упирући поглед у болесни део тела, или додирујући надланицу руке болесника или његове мајке. Помоћу овог првог дијагностичког метода, Старац је често могао да установи присуство рака и да одреди у коликој мери се он развио. Указивао је, такође, и на развој доброћудног тумора на јајницима и са великом тачношћу утврђивао ступањ његовог развоја. Другим дијагностичким методом – пипањем надланице – био је у стању да, колико нам је познато, испита читав историјат личности, да истражи њено родословно стабло и да одреди генетско устројство. Понекад је у таквим случајевима откривао поремећаје генетске природе којих болесници нису ни били свесни све до успостављања Старчеве дијагнозе. Старац их је тада хитно упућивао лекарима специјалистима.
У пролеће 1990. године, једна породица – родитељи и деца – посете Старца са намером да приме благослов од њега. Он затражи да мајка прва уђе. Узе је за надланицу и рече: “Кажи ми по реду, и полако, имена своје деце”. Она учини тако. Но, кад је поменула име своје малолетне кћери, Старац јаче стегну њену надланицу, мало поћута, а онда запита за девојчицин узраст. Тога тренутка, отац Порфирије беше “уочио” присуство једног поремећаја који медицина тешко може да региструје, а који се још увек није појавио и није угрозио здравље девојчице.
Отада, односно од тренутка кад се та болест показала, специјалистима је било потребно много времена да уз помоћ лабораторијских испитивања дођу до тачне дијагнозе, која се није разликовала од Старчеве. Тако се, као и увек у сличним случајевима, десило да се мукотрпни пут научног истраживања још једанпут сусрео са просветљеним дијагностичким путем благодати, смирења, простог али истовремено толико мудрог и толико величанственог, богонадахнутог “клиничког искуства” преподобног старца Порфирија.
Угледни грчки лекари уважавали су и поштовали његову богопросветљену “дијагностику”. Она је често функционисала као избављење и утицала да се изађе из многих безизлазних ситуација. Захваљујући његовом благодатном дару, старцу Порфирију је полазило за руком да предухитри болна стања, медицинске грешке или пропусте. Он је обично предлагао одговарајућу и правилну терапију.
Нарочито саосећање Старац је показивао према болесницима које је мучио рак у разним облицима. Болесне од рака дуго лечене хемијском терапијом, потпуно је исцељивао. И друге тешко излечиве болести ишчезавале су под додиром његове благословене руке.
Како смо већ поменули, преподобни Старац се са нарочитом љубављу и молитвеним расположењем односио према болесницима од рака. Пажљиво би испитивао њихова стања, покушавао да успостави ваљану дијагнозу, и начелно изучавао ову страшну болест нашег времена. И сам је био начет раком. У њему се зачела ова болест. Па ипак, како је сам говорио, успео је да страшну болест успава током читавих деценија користећи као једини лек непрекидну молитву и изучавање Светога Писма.
У разговору са једним универзитетским професором у болници Сингру, о питањима рака и AIDS-a, отац Порфирије је изнео значајне ставове којих се и касније сећао и понављао: “И ја сам изучавао рак, и запазио сам доста појединости. Рак се махом јавља код ојађених душа, код немирних људи – напаћених разним догађајима и притиснутих бригама. Кад оболиш, па ти кажу да је у питању рак, потпуно се предај љубави Божијој. Умири се, буди спокојан, љуби свет, љуби све. Претвори се сав у љубав, у благодарење Богу. Нека твоја душа буде света. Када ти душа постане света, када се прикучи Богу и постане мир, тада ће се читав склоп организма умирити и тада ће рак, ако не буде излечен, макар остати тамо где је…
Рекли су ти да имаш AIDS – па, ако и тако кажу, треба да будеш радостан. Да не мислиш: имам ову болест, према томе – умрећу. Ништа од тога. Изучавај Свето Писмо. Видећеш да не постоји смрт, и да онај који верује речима Божијим, никада не умире.
Ја не узимам лекове. Покушавам да се излечим својом молитвом, предавањем себе Богу. Знаш колико сам некада био снажан? Могао си ме оперисати без наркозе, уз благодат Божију. Сад сам све то изгубио. Заиста, све што сад имам, представља искушење”.
Старац је поседовао и дар разумевања различитих језика. Како нам је познато, име преподобног Старца, као и глас о његовом подвижничком животу, пронело се по читавој васељени. Стога су га посећивали многи, из разних држава – Грци, а понекад и припадници других народа – како би потражили његов савет у вези са великим проблемима који су их мучили. Тим својим општењем са личношћу оца Порфирија, постајали су заједничари тајне присуства Светога Духа кроз деловање његових благодатних дарова.
Могао би неко, можда, питати: у случајевима кад су посетиоци били друге народности, како се остваривао дијалог између њих и старца Порфирија? Уважени Старац, наиме, није познавао ниједан страни језик. Па ипак, као што ћемо видети, у тим случајевима разговор је бивао срдачан, а споразумевање је било веома дубоко и суштинско.
Једном приликом Старца посети неки ирски званичник са преводиоцем да би затражио савет у вези са проблемом који га је заокупљао. Отац Порфирије, међутим, није желео да преводилац чује разговор. Зато му рече: “Шта ће нам он?” Преводилац на то узврати: “Па добро, Старче, како ћете се споразумети?” Старац понови: “Ти слободно изађи; ми ћемо већ наћи начин да се споразумемо”. Тада се преводилац повуче, и двојица саговорника остадоше сами у келији. После двадесетак минута Ирац изађе. Преводилац га упита: “Како сте се споразумели?” Ирац одговори: “Није било никакве тешкоће. Старац савршено познаје ирски”.
