Мали Христов скитница

„Пре него те познах у утроби, знах те, и пре него изиде из утробе, посветих те” (Јерем. 1,5).

Отац Порфирије је био заиста једноставан човек, слабог и болешљивог тела. Био је безначајног порекла, “скроман” и по световним мерилима “бедан” човек. Ничим се није истицао.

Једном приликом је, по властитом причању, још као дете, редовном бродском линијом путовао ка Светој Гори. Већи део путовања провео је на палуби посматрајући бескрајно плаво море и галебове који су се заривали у таласе, а потом нестајали на хоризонту. Око њега, на палуби, путници су у групама седели и јели уз разговор. Било је подне. Једна госпођа из оближњег друштва за трен престаде да једе, са саосећањем погледа сељаче у закрпљеној бедној одећи које је стајало на прамцу брода, и рече: “Гле, мали скитница! Јадничак… да му дамо нешто да једе”. Јели су печене рибе. Отада се Старац са великим ганућем присећао тог значајног тренутка свог живота и говорио: “Помислили су да сам скитница; назвали су ме скитницом. Заиста, ја сам скитница Христов”. Но, том безначајном и скромном човеку Бог је открио најузвишеније и јединствене истине живота јер је тако била воља Његова (Мат. 11,25-26). Старцу Порфирију Бог је подарио могућност преношења у друге духовне светове, КОЈИ су изван пропадљивости и таштине световних ствари – тамо где је, по сопственом сведочењу, доживљавао таворска стања и дивио се ономе “што око не виде, и ухо не чу, и у срце човеку не дође, оно припреми Бог онима који Га љубе” (I Кор. 2,9).

Отац Порфирије (1906-1991) је једна од најзначајнијих духовних појава овога века. Личности попут њега се веома ретко јављају у области богословља Цркве, али и шире заједнице. Како ћемо касније видети, красили су га многобројни духовни дарови. Слични људи обогаћени благодатним даровима веома су ретки у дугогодишњој историји светитеља Цркве. Света личност часнога Старца је живела, и наставља да буде присутна, у области чуда

Према томе, област коју је доживљавао и у којој се изражавао старац Порфирије јесте област чудеса, подвига и умносрдачне молитве. То је онострани духовни простор, скоро недоступан разуму. Овај простор припада категорији оних који су “изнад разума” – за многе од нас којима влада савремени дух рационализма, научности и технократије, он припада категорији “парадокса”, будалаштине или макар “лудости” (I Кор. 1,18 и 21).

Кад је октобра 1940. године избио Други светски рат, отац Порфирије је постављен за пароха у параклису Светог Герасима у Атинској поликлиници, која се налази у близини Омоније.

Читавих тридесет година поштовани Старац је у том лечилишту обављао своју пастирску дужност покрај напаћених људи. Уместо у пустињи Свете Горе, подвизавао се, како је сам говорио, “усред пустиње Омоније”.

У кризним тренуцима за грчки народ, свети Старац је у овој установи предано обављао значајну пастирску дужност. Исповедао је, саветовао, храбрио, поучавао, исцељивао душе, одгонио свакодневни бол; живео је покрај смрти, могао је да ју опипа, много пута је исцељивао телесне слабости. Лекари који су службовали у тој клиници, са узбуђењем препричавају многобројне случајеве чуда из тог периода. Често се дешавало да је у критичним и безнадежним лекарским случајевима Старчево присуство представљало људима једину наду.

Сам Старац гануто прича о појединим упечатљивим случајевима болести. Са нарочитом осетљивошћу описује последње земаљске тренутке неких на смрт болесних који су преношени у посебно одељење. Понекад је видео како изнад њиховог кревета лебди таман облак. Тако је у молитви пратио последње тренутке болесника који су се налазили у самртној агонији. Он би за тренутак прекидао молитву, силазио у храм, клекнуо пред свету Трпезу, плакао, преклињао и усрдно се молио (Лук. 22,44). Кад би се вратио у болесничку собу, облака више не би било. Некаква светлост би окруживала спокојно болесниково лице. Његова ослобођена душа је путовала ка небесима. Лекари, који су га у таквим часовима често виђали крај болесниковог узглавља, питали су га: “Оче, опет си овде?” “Шта да радимо, децо, кад су сами и напуштени”, одговарао је он.

Како су пролазиле године, старац Порфирије је, у малом храму Светог Николе у Калисији, основао ново седиште свог духовног и пастирског деловања. Тамо је, са нарочитом ревношћу, службовао од 1955. до 1978. године.

Почетком 1980. године, седиште свог духовног подвига пренео је у Оропос, у области Свете Сотире, у Милесију. Монашку келију му је испрва чинила кућица на точковима. Данас, после дугогодишњег и пренапорног труда старца Порфирија и његове духовне деце, под његовим надзором уздигао се читав комплекс зграда са предивним вишеспратним храмом међу њима. Читав тај градитељски подвиг остварен је прилозима и жртвама хиљада људи, но пре свега, чудотворним Божијим посредовањем. Ова грађевинска насеобина би требало, према прозорљивом плану преподобнога Старца, да у наредним деценијама представља значајно средиште православне духовности.

У зиму 1988. године, у једном нашем разговору, Старац је изложио свој план о будућем деловању овог центра: предвидео је да ће доћи време кад ће ова установа играти изузетну духовну улогу у атинској области, у области православног богословског образовања и антропологије – а нарочито у тренуцима који ће за Православље и за Јелинство бити веома тешки. Разговарали смо тада о доприносу савремене психологије и психоанализе, педагогије и хуманистичких наука уопште, развоју младих личности. Отац Порфирије је са лакоћом износио своје ставове. Имао сам утисак да слушам неког научног стручњака који изванредно и до детаља познаје ову тему.

Часни Старац се полако и неприметно из Оропоса повукао на Атос – у његову омиљену духовну климу. Имао је унутарњу жељу да свој последњи дах испусти на месту где је примио монашки постриг. Попут свих светитеља, и он је удостојен кончине преподобних. По божанском допуштењу, предосетио је час своје кончине. Замолио је своја духовна чеда, своје монахе, да одслуже свеноћно бденије, да се причесте и да се тако припреме како би га испратили на велики пут. Ускоро је требало да он отпутује. Заповедио је да не обавесте никога од његове духовне деце у Атини. У зору другог децембра 1991. године, док је олуја беснела над Егејским морем, пошао је на небо. Његово многонапаћено и болестима измучено тело сахрањено је на земљишту Кавсокаливије. Над гробом је само хумчица земље, суво кестеново лишће и један скроман дрвени крст са натписом: “Јеромонах Порфирије, уснуо у Господу 19. новембра 1991”.

Тако је отац Порфирије, Старац “бола и љубави”, како су га назвали, скромно поживео као некакав “мали Христов скитница”, скромно и смирено се упокојио, скромно је погребен међу боровима и кестењем, далеко од света бучне Атине, који је, међутим, волео, коме је служио и чинио добра дела, предајући се бескрајној љубави Христовој.