Обично у молитви желимо да Бог чује наше молбе. Али смирени човек у својој молитви тражи да чује Бога, а не да га Бог услиши. Испуњавамо молитву молбама Богу и не знамо да заћутимо, да бисмо чули Бога.
Чак и када Бог јасно одговори на наше молбе, ми одбацујемо оне одговоре којима нисмо задовољни, који се не уклапају у наше планове. Ми кажемо да Бог није одговорио на наша питања, али Бог јесте. Ми једноставно не желимо да прихатимо те одговоре. Светитељ каже да Бог увек одговара на три начина: „да“, „не“, „чекај“. Али да ли смо спремни да прихватимо одговор од Бога?
Највише треба да се помолимо да чујемо Бога, да се просветимо, пре свега, да стекнемо покајање и смирење. Помолимо се, замолимо Бога да нам подари људскост, да отворимо своја срца другима, да останемо у љубави, ма колико нас то коштало. Да бисмо се молили дубоко и истински, потребно је имати чисто срце, скрушено и смерно, не савршено са природне тачке гледишта, него срце распето и покајано.
Треба свуда и свагда тражити милост Божију, нестрпљиво чекати тај сусрет са Христом. Да пожелиш да се сретнеш макар и накратко – и у тишини – са Вољеним твоје душе. Ти се молиш и сусрећеш Њега и цео свет, примаш Његову љубав и дајеш је свету.
Ви сте срећни. Имате радост, која не извире из спољашњих покретача, већ из вас. Имате радост од тог искуства Христовог присуства у вашем животу. И све постаје лако, све добија дубоко значење. Ослобођени, прихватате свако искушење. Ви се мењате. Научите да се молите из саме молитве. Милост вас покрива. Али потребна је борба. Борите се без компромиса. Борите се углавном са својим егом. Борба ћутања и стрпљења, послушности и смирења.
Без молитве нема духовног живота. У ствари, духовни живот је молитва.
Архимандрит Павле (Пападопулос)
