Колико пута смо чули од људи који ни у руке нису узели Јеванђеље, а камо ли да су га читали, речи Христове како „није гријех оно што улази у уста, него оно што из њих излази“. Те речи њима су врхунски аргумент против поста и веома је распрострањен у народу коме, иако крштеном, Јеванђеље ништа не значи.
Потребно је разјаснимо једно богословско питање. Но, пре тога, једна напомена. Ми, углавном, слабо и ретко читамо Свето писмо. Због тога што слабо или никако не познајемо Свето Писмо и нашу веру хришћанску, православну, која из њега извире, ми смо постали и остали најлакши плен разним новим и лажним пророцима. Другима који су јаче и дубље укорењени и урасли у хришћанску мисао и бит то се не дешава. Ако би смо се међусобно преслишавали нашли би смо врло ретке међу нама којима је Свето Писмо редовна и свакодневна духовна храна. Али, ако се духовно не хранимо Светим Писмом, ми нажалост, чинимо нешто друго. Ми смо склони да га погрешно тумачимо.
Ни сам не знам, када је реч о посту, на пример, колико сам пута чуо, чак и од оних који Свето Писмо нису видели отворено, како „није грех оно што улази у уста него оно што из њих излази“. И за тај главни, што се данас каже, „крунски“ аргумент против поста они кажу да је записан „тамо, у Светом Писму“. Нико од њих ми никада не каже где је то записано, а камоли у којем је случају и контексту то изговорено. Да су читали Свето Писмо видели би који је био повод да ова мисао буде казана а био би им јаснији њен смисао.
Тачно је, у Светом Писму, конкретно, код светог јеванђелисте Матеја, у петнаестој глави његовог Јеванђеља, стихови десет и једанаест стоји: (Христос) „дозва народ па им рече: слушајте и разумијте, не погани човјека што улази у уста, него, што излази из уста, то погани човјека.“
Као што видесмо, ово је казано, но сада да видимо којим поводом и у којем контексту је то речено.
Одмах да нам буде јасно, у овом случају уопште није реч о посту. Овде је , наиме реч о схватању, прихватању, поштовању и држању старих предања, старозаветних регула и прописа. Да би нам то било јасно потребно је да се вратимо и прочитамо тај исказ од почетка. Ту стоји: „Тада приступише Исусу књижевници И фарисеји од Јерусалима говорећи: Зашто ученици твоји преступају предања старих? Јер не умивају руке своје кад хљеб једу.“ ( Мт. 15, 1-2 ) Христос им је доказао да ни они не поштују предања старих. При том их је подсетио на речи старозаветног, и њима тако добро знаног, пророка Исаију који каже: „Овај народ ме поштује уснама, а срце је њихово далеко од мене. Узалуд ме поштују учећи науке које су људске заповијести“. (Ис. 29, 13) После тога Христос је позвао народ и казао му мисао о погањењу уста коју ми толико злоупотребљавамо.
Највећа би, сада била грешка Христово супротстављање фарисејском, дакле формалном и формалистичком, захтеву о прању руку пре јела схватити као Христово противљење хигијени. Није о томе реч, разуме се. Реч је, наиме, о специјалном, ритуалном, прању руку; форми практикованој у Старом завету. Пошто Христос устаје против свега што је форма и формализам, устаје и против овог лицемерног у формалистичког фарисејског закона.
Сада нам је јасно да се овде не ради о посту, овим Христовим исказом не пориче се пост. Требало би нам пуно више времена да нагласимо колики се значај придаје посту у Светом Писму. По важности пост је стављен у исту раван са молитвом и нераздвојан је од ње. За нас је важно да сами ово знамо и да друге, који се погрешно позивају на Свето писмо, и тако га, можда нехотично, злоупотребљавају, поучимо. На спас њих и свију нас.
Протојереј Василије Томић
