Када нам неко разбије колотечину, ми то доживимо као ужасно наметање, и постајемо узнемирени. Зар ово није чудно?
Очајнички желимо да нам други приђу, да разговарамо са њима, да нас други воле. Желимо да други испуни нашу самоћу, да се дружи са нама. Али чим нам неко приђе, ми једва чекамо да га се решимо. Одмах га одбацујемо, осуђујемо, разговарамо гневљиво и с презиром, усуђујемо се да му говоримо шта да ради у животу, говоримо „не“, и уопште узев, чинимо све да му покажемо да нам њихово присуство смета. И проналазимо на стотине начина да му [између редова] кажемо: „Бежи од мене. Остави ме на миру. Немој ми сметати у мојој самоћи“.
И све ти смета; све ти иритира. Како људи изгледају, боја њиховог гласа, ходање, или су превише ниски или превисоки, или нам сметају јер им је нос овакав или онакав, или нам сметају зато што су им обрве превисоке или прениске. Довољна је нека ситница да ти поквари дан, и након свега тога, само имаш жељу да побегнеш од свега. А шта је све ово ако не пакао проклетима? И зашто су проклети у паклу? Зато што нису хтели рај. Пакао је управо оно што су тражили и управо су то и добили.
Међутим, кад год пожелимо, можемо да отворимо своје срце и тада ће се ненадано догодити велика промена. А то отварање је отварање срца за духовни огањ, отварање Светоме Духу, Христу, Богу. Желимо ли то? Хоћемо ли отворити своје срце? Све зависи од тога да ли желимо да заволимо Бога или да наставимо да волимо само себе. И ако одлучимо да престанемо да живимо по свом, и широм отворимо врата светлости да уђе, тада ћемо схватити да, док смо тражили Бога, у исто време смо пронашли свога ближњег, зато што у том тренутку схватамо да постоје људи око нас.
Архимандрит Емилијан
