Смирење, послушање и пост рађају страх Божији, а страх Божији представља почетак истинске мудрости. Све што радиш, ради са смирењем како не би пострадао од својих добрих дела. Не мисли да већу награду добија онај ко се више труди. Онај ко поседује добру вољу, а уз то и смирење, чак онда када нема могућности да се много труди и када није искусан у нечему, спасиће се.
Онај који поседује смирење, подражава Самом Христу. Такав човек никада не губи стрпљење, никога не осуђује, нити се преузноси. Никада не жели власт, избегава људску славу. Без обзира на oколности, никада се не свађа. Није дрзак док разговара и увек саслуша туђе савете. Избегава лепу одећу. Његов спољашњи изглед је једноставан и скроман.
Човек који без роптања трпи сва понижења и омаловажавања добија велику корист од тога. Зато немој туговати. Напротив, радуј се због тога што страдаш. Управо тиме задобијаш драгоцено смирење које ће те спасити.
„Чува просте Господ; бејах у невољи и поможе ми” (Пс. 116:6). Требало би увек имати на уму речи из псалама. Није добро да се жалостиш када те осуђују. Туга, у том случају, означава да си сујетан. Који жели да се спаси, мора заволети људски презир, јер презирање доноси смирење. А смирење ослобађа човека од многих искушења.
Никада немој бити љубоморан, не завиди, немој јурити славу, не тражи високе дужности. Увек се труди да живиш неприметно. Боље да свет не зна за тебе, јер свет води у саблазан. Вара нас својим сујетним речима и празним подбадањем, и наноси нам духовну штету.
Твој циљ мора бити задобијање смирења. Сматрај себе нижим од свих. Да не доприносиш никаквим радом достојним смирења. Треба да се молиш Богу да те спаси по свом милосрђу.
Смирење, послушање и пост рађају страх Божији, а страх Божији представља почетак истинске мудрости.
Све што радиш, ради са смирењем како не би пострадао од својих добрих дела. Не мисли да већу награду добија онај ко се више труди. Онај ко поседује добру вољу, а уз то и смирење, чак онда када нема могућности да се много труди и када није искусан у нечему, спасиће се.
Смирење се стиче самоoдрицањем, то јест убеђеношћу у то да у суштини ниси ништа добро учинио. Тешко ономе ко сматра безначајним своја сагрешења. Он ће сигурно пасти у још тежи грех.
Човек који са смирењем подноси све оно за шта га осуђују, приближава се савршенству. Њему се диве чак и Анђели јер је врлина смирења највећа и најтеже се достиже.
Сиромаштво, туга и презир су венци за монаха. Када монах без роптања трпи грубости, клевету и презир, он се са лакоћом ослобађа рђавих помисли.
Достојна је похвале спознаја своје немоћи пред Богом. То је свест о самом себи. „Плачем и скрушавам се“ –каже свети Симеон Нови Богослов, - „када ме обасја светлост, ја видим своје сиромаштво и познајем где се налазим.“ Када човек познаје своју духовну беду сиромаштво и кад спозна на ком се заиста степену налази, у његовој души засија светлост Христова, и он почиње да плаче (док ово прича, дирнут, старац се заплакао).
Ако те други човек назове егоистом нека те то не жалости и нека те то не љути. Помисли у себи: „Можда сам такав, а да то не примећујем.“ У сваком случају, није добро зависити од туђег мишљења. Нека свако води рачуна о својој савести и нека се руководи речима искусних пријатеља, а пре свега поукама свог духовника. И на основу тога нека гради свој духовни пут.
Ти пишеш како немаш снаге да се бориш. Знаш ли зашто се то догађа? Зато што не поседујеш довољно смирења. Сматраш да смирење можеш достићи само својим снагама. Али када се смириш и кажеш: „Силом Христа, уз помоћ Богородице и молитвама старца доћи ћу до жељеног циља“, буди сигуран да ћеш све успети.
Наравно, ја не поседујем толику молитвену снагу, али када, смиривши се, кажеш: „Молитвама старца све могу“, онда по свом смирењу, почећеш да осећаш деловање благодати Божије и у свему ћеш бити успешан.
Бог гледа на „смирене и скрушене“ (Ис. 66:2). Међутим, како би наступили кротост, спокој и смирење, неопходан је труд. Тај се труд награђује. За задобијање смирења, мислим да нису неопходне многобројне метаније и послушања, већ се пре свега, твоје мисли морају спустити доле, до земље. Тада неће постојати бојазан да паднеш јер си доле. Ако и паднеш, пошто си доле, нећеш пострадати.
По мом мишљењу, мада мало читам и не радим ништа значајно, смирење је најкраћи пут ка спасењу. Ава Исаија говори: „Научи свој језик да моли за опроштај и доћи ће ти смирење“. Научи себе да изговараш „Опрости ми“, иако испрва то није не буде свесно, и постепено ћеш се навићи не само да изговараш те речи, већ и да то осећаш у своме срцу.
Свети нас уче да у оној мери у којој будеш имао наклоност кад молиш за смирење – другим речима, смирење, - у тој мери ће Бог и оног другог просветити како би се достигло жељено примирје међу вама. Када се скрушаваш и говориш: „Крив сам, али нисам тога свестан“, ускоро ћеш моћи да кажеш: „Да, заиста сам крив“. Када се увериш да си заиста крив, и други човек променити свој однос према теби.
Упорно се моли Богу да те обдари даром самопрекоревања и смирења. У молитви, проси од Бога да стекнеш умеће да видиш само своја сагрешења и да не примећујеш грехове других. „Даруј ми да видим моја сагрешења и да не осуђујем брата свога“- каже свети Јефрем Сирин.
Смирени човек сматра себе најмањим од свих. И зато све воли и свима опрашта, и најважније, никада не осуђује.
Старац Герман Ставровуниот
Приредила редакција портала "Ризница"
