О нeтљеној чедности и целомудрености, које трулежни постижу трудом и знојем
Чедност [тј. чистота] је усвајање бестелесне природе. Чедност је жељени дом Христов, и земно небо срца. Чедност је посве необично натприродно порицање природе, и заиста чудесно надметање смртног и пролазног тела са бестелесним бићима. Чедан је онај човек који је љубав потиснуо љубављу, и који је огњем невештаственим угасио пламен својих страсти.
Целомудреност је свеопшти назив свих врлина. Целомудреност је чистота душе и тела. Целомудрен је човек који ни у самоме сну у своме телу нема никаквих страсних покрета. Целомудрен је човек који је за свагда (881) стекао савршену неосетљивост за разлике у полу. Мерило и врхунац савршене и потпуне чистоте јесте у томе да се има исти исти однос према живим бићима као и према неживим стварима, према људима као и према животињама.
Нико од оних који су се научили чистоти, нека успех не сматра својом заслугом, будући да наша природа није способна да победи саму себе. Где природа претрпи пораз, препознаје се долазак Онога који је изнад природе. Ван сваког спора, мање одступа пред већим.
Почетак је чистоте у неслагању са нечистом помисли, и у истечењима која се с времена на време догоде без икаквих нечистих слика. Средина је чистоте, када од обилне хране имамо природне полне прохтеве, али смо без прљавих маштарија и без истечења. А крај је умртвљење тела, које иде за умртвљењем помисли.
Заиста је блажен човек који је стекао потпуну равнодушност према свакоме телу, боји и лепоти.
Чист није онај човек који је ово своје блато [тј. тело] сачувао неупрљаним, већ онај који је његове удове савршено потчинио души. Велики је онај човек који остаје без икакве страсти при додиру тела, нетакнут, надвладавши похотљиви поглед размишљањем о небеској лепоти.
Онај који пса сладострашћа молитвом тера од себе, личи на човека који се бори са лавом; онај који га противразлозима побија, личи на човека који је свог непријатеља већ натерао у бекство; а човек који је већ потпуно презрео нападе тога пса, устао је из гроба иако се још налази у овом животу. Ако је доказ истинске чистоте да се буде без похотљивих осећаја при нечистим сновима, онда је свакако крајњи ступањ блуда – имати истечење у будном стању од самих помисли.
Ко телесним радом и знојем води борбу са овим противником, личи на човека који је непријатеља свог везао слабом врпцом; онај ко се с њим бори уздржањем и бдењем – на онога који непријатеља ставља у гвоздене окове; а онај ко се с тим противником бори смиреноумљем, безгневљем и жеђу – на човека који је свог непријатеља убио и сакрио у песак (уп. Изл.2,12). Под песком подразумевај смирење. Из њега не ниче храна за страсти, јер је прах и пепео.
Један савлађује овог мучитеља подвизима, други смирењем, а трећи – божанским откривењем. Први је као звезда Даница, други као пун месец, а трећи – као светло сунце. Но, свима је заједно живљење на небесима. И као што се са зором јавља светлост, а за њом се рађа сунце, тако и то што смо рекли треба разумети и видети како изгледа на делу.
Лисица се претвара да спава, а демон глуми целомудреност. Само, лисица то чини да превари птицу, а демон – да нам упропасти душу.
Читавог свог живота не веруј овоме блату, и не ослањај се на њега док се не сусретнеш са Христом. Немој држати за сигурно да ће те уздржање сачувати од пада: и неко ко баш ништа окусио није, с неба је био збачен.
Неки мудри људи су добро означили одрицање, одредивши га као непријатељство с телом и борба с трбухом. Почетници падају у блуд обично због хране. Средњи, осим из истог узрока, још и због гордости. А они који се приближавају савршенству, падају искључиво због осуђивања ближњег, и ни од чега другог.
(884) Неки ушкопљенике сматрају по природи срећнима, као људе који су се избавили од тираније тела. А ја сматрам да су блажени они духовни евнуси који свакога дана сами себе шкопе чистим мислима као ножем.
Виђао сам људе који су против своје воље пали. Виђао сам и оне који су драговољно желели да падну, али им не полажаше за руком. И ја сам ове друге сматрао несрећнијим од оних који сваки дан падају. Јер, иако неспособни да греше, они желе да осете смрад греха.
Јадан је онај који пада. Јаднији је, пак, онај који и другога повлачи за собом, због тога што ће понети тежину греха, и терет насладе другог човека.
Немој ни помислити да разлозима и противразлозима потучеш демона блуда, јер он увек може доказивати да је у праву, пошто се по природи бори с нама. Ко хоће да се бори са својим телом или да га победи својим сопственим снагама, узалуд се мучи. Јер, ако Господ не разори дом тела и не сагради дом душе, узалуд бди и пости онај који би хтео да тело своје умртви (уп. Пс. 126,1-2). Признај пред Господом немоћ своје природе, потпуно свестан своје неспособности, па ћеш неосетно добити дар целомудрености.
У сладострасним људима (као што ми је један од њих причао на основу сопственог искуства, пошто се отрезнио) постоји осећање неког неодољивог нагона за телима и дух бестидни и сурови, прикривен на дну срца, који чини да човек који је нападнут осећа телесни бол у срцу као да се пече на ужареној пећи, дух који се Бога не боји, који сећање на вечне муке не сматра ни за шта, који се гади молитве. И за време док чини грех, он и на кости мртваца гледа као на бездушно камење. То је дух који човека (подвргнута његовом дејству) чини као безумним, као ван себе, опијеним вечитим нагоном словесних и бесловесних бића. И када се дани кушања не би скратили, не би се спасла ни једна душа одевена у ово блато растворено крвљу и прљавом течношћу.
Зашто то? Зато што све створено ненасито тежи ка себи сродноме: крв крви, црв црву, блато блату. Зашто онда не би и тело чезнуло за телом? Ипак, ми који савлађујемо природу и чезнемо са Царством небеским, покушавамо да разним лукавствима преваримо тог варалицу.
(885) Блажени су људи који нису искусили ту борбу. Молимо се Богу да нас занавек избави о таквих искушења. Јер, они који су се оклизнули у споменуту јаму, налазе се далеко од оних који се пењу и силазе по лествици. За такав успон потребно је да у најстрожем посту пролију много зноја.
Погледајмо, да можда и наши духовни непријатељи (као што то иначе бива у земаљском рату), у своме наступању против нас немају сваки свој посебни борбени задатак – једна чудна ствар коју сам приметио код људи када се налазе у искушењу. И видео сам грехе, један од другог теже. Ко има ум да чује, нека чује!
Демон често има обичај (нарочито код подвижника и код оних што воде монашки живот) да употреби сву своју снагу, и бригу, и лукавство, и вештину, и препреденост, како би нас навео на противприродне грехе, а не на грехе који су у складу са људском природом. Стога често, живећи заједно са женама и не будући уопште кушани похотом нити нечистим мислима, извесни људи самима себи одају признање, а не знају, јадни, да нема потребе за мањом погибијом тамо где прети већа.
Мислим да ови најнесрећији крвници упропашћују нас, јадне, противприродним гресима из два разлога: прво, због тога што ми у самима себи свуда носимо могућност таквог пада, и друго, што такви греси навлаче на нас већу казну. Тога је постао свестан онај који је прво водио дивље магарце, а после на најжалоснији начин био и сам вођен и исмејан од стране паклених магараца. И онај који се хранио небеским хлебом, потом је био лишен великог дара. Најчудније је то, што је и после његовог покајања наставник наш, Антоније, са великим болом рекао: „Велики стуб је срушен“. (Међутим, начин пада мудри Антоније је сакрио. Знао је, наиме, да постоји телесни блуд и без другога тела).
Постоји у нама нека смрт и опасност пада, коју ми увек са собом и у себи носимо, нарочито у младости. Нисам се ни усудио да о томе нешто више ставим на хартију, јер ми је руку зауставио онај који је рекао: Јер је срамотно и говорити о ономе што неки тајно чине (Еф.5,12), а и писати, и слушати! Овога мог (и немог) непријатеља (али и пријатеља!), тело, Павле је назвао смрћу, јер каже: Ко ће ме избавити од тела смрти ове (Рим.7,24)? А други један богослов назива га страсним, ропским и ноћним.
Због чега, хтео бих да знам, због чега су сви свети људи употребили за тело такве називе? Ако је тело – смрт, онда онај који га победи, свакако, више не умире. И које онда човек који ће живети а неће видети смрти (Пс.88,49) свог прљавог тела.
(888) Од свег срца молим да се испита ко је већи: онај који је умро и васкрснуо, или онај који уопште није умро. Онај који даје предност другоме – вара се: Христос је и умро и васкрснуо. А онај који даје предност првоме, самим тим учи људе који умиру, тј. падају, да се не предају очајању.
Наш нечовечни непријатељ и заступник блуда говори да је Бог човекољубив и да овој страсти, као природној, врло лако опрашта. Но, ако испитамо мамац демона, видећемо да после учињеног греха они Бога називају праведним и неумољивим судијом. Оно прво нам говоре, да нас навуку у грех; а ово друго, да нас баце у очајање. Када се туга и очајање увуку у нас, ми више нисмо ни спремни да се опет подамо истом греху. А када се очајање угаси, поново нам тиранин наш говори о човекољубљу Божијем.
Као пречист и бестелесан, Господ се весели нетакнутости и чистоти нашег тела. Демони се, како неки веле, ничему другом не радују толико као смраду блуда, нити се некој другој страсти толико веселе као прљању тела.
Чистота је богоусвојење и уподобљење Богу колико је то могуће човеку. Мајка природних красота јесте земља, натопљена росом, а мајка чистоте – безмолвије са послушношћу. Бестрашће тела стечено подвигом безмолвија, због честог одлажења у свет не остаје непоколебљиво. Бестрашће, пак, које долази од послушности, свуда је поуздано и непоколебљиво.
Видех како гордост може да буде узрочник смиреноумља, и сетих се онога који говори: Ко познаде ум Господњи (Рим.11,34)! Јама и плод надмености јесте пад. А пад често постаје повод смиреноумља у онима који су смиреноумљу склони.
Ко хоће да прождрљивошћу и преједањем победи демона блуда, личи на човека који пожар гаси уљем. Ко покушава да ову борбу стиша уздржањем, и ничим другим осим уздржањем, личи на човека који мисли да се са отворене пучине спасе пливајући само једном руком. Споји са уздржањем смирење, јер прво без другога не доноси никакве користи.
Ко примети да га нека страст све више осваја, треба да се пре свега на њу, и само на њу обори, нарочито ако је у питању урођени непријатељ. Јер, ако се та страст не савлада, ништа нам неће користити победа над осталим. А ако овог Мисирца лупимо по глави (уп. Изл.2,11), свакако ћемо и ми у дубини смирености видети Бога.
Приликом једног искушења, осетио сам да овај вук хоће да ме превари, изазивајући у мојој души безраложну радост, и сузе, и утеху. У свом неискуству, мишљах да се ради о плоду, а не губитку.
Ако је сваки грех који човек учини осим тела, док онај који (889) блудничи греши своме сопственом телу (свакако услед тога што се истечењем прља сама природа тела, што се не може догодити код било каквог другог греха – уп. 1.Кор.6,18) – питам се зашто имамо обичај да поводом сваког греха који обори човека кажемо само: „Он је згрешио“, а када чујемо да је неко извршио блуд, с болом кажемо: „Тај и тај је пао“?
Риба бежи од удице што брже може. Тако и сластољубива душа бежи од безмолвија.
Кад хоће да свеже два лица срамном везом, ђаво испробава и једну и другу страну, па тек онда почиње да распаљује пламен страсти.
Они који су склони сладострашћу, често су саосећајни и милостиви, способни да плачу са тужнима, а и да ласкају. А они који воде рачуна о чистоти, обично немају таквих особина.
Један мудар човек ми је поставио страшно питање, рекавши: „Који је грех, изузев убиства и отпадништва од вере, тежи од свих?“ А ја одговорих: „Пасти у јерес“. „Па како,- каже,- Саборна Црква прима јеретике кад искрено анатемишу своју јерес, и оглашава их достојне Тајне Причешћа, а онога који је извршио блуд, чак и када се исповеди и окане свог греха, прима с тим што га за извесно време, према одредбама апостолских канона, одлучује од Пречистих Тајни?“. Када сам чуо овај одговор, доспех у велику недоумицу, те ово тешко питање остаде за мене неразјашњено и нерешено.
Треба да испитујемо, процењујемо и пазимо, када нам оно уживање које осећамо приликом појања на богослужењу долази од демона блуда, а када од речи Духа и благодати и силе који су садржани у њима.
Не заборављај се, младићу! Знао сам неке младе људе који су се од свег срца молили за оне што су им драги, покренути на то блудом, мислећи да одужују дуг успомене и закона љубави.
Може доћи до телесног оскврњења и услед самог телесног додира. Ништа није опасније од овог чула, [тј. чула пипања]. Сећај се онога који је руку своју завио у терисртиј да би пренео своју престарелу мајку, па се уздржи и не дотичи се руком ни откривених ни покривених делова свог или туђег тела.
Мислим да се нико не може назвати потпуно светим ако претходно ову земљу не претвори у светињу, уколико је такав преображај у овом животу могућ.
Кад легнемо у постељу, пазимо: тада се сам ум, без тела, сукобљава са демонима. И ако је сластољубив, он радо постаје наш издајник. Нека сећање на смрт увек спава и устаје с тобом, као и непрекидна умна Исусова молитва, јер ти у сну ништа друго не може помоћи као то.
Неки мисле да до ове борбе и до истечења долази једино услед хране. Но, ја сам видео и људе који су били тешко болесни и који су најстроже постили, како су често прљани истечењем. Једном приликом, упитао сам једног од веома искусних (892) и паметних монаха, да ми каже нешто о томе. Тај славни подвижник одговори сасвим јасно: „Истечења у сну,- каже он,- могу настати услед узимања великих количина хране и услед претераног одмарања; могу настати и услед гордости, када се уобразимо због тога што извесно време нисмо имали истечења; најзад, она могу бити последица осуђивања ближњих. Из ова два последња разлога, – вели, – истечења могу имати и болесни, а претпостављам – и из сва три разлога. А ко дође до закључка да код њега није посреди ниједан од споменутих узрока – блажен је, трудбеник бестрашћа, јер он само због пакости демона трпи тако нешто, с времена на времена, кад Бог попусти, како би помоћу једне безгрешне незгоде стекао највећу смиреност“.
Нико не би требало да у току дана машта о ономе што је сањао. И то је план демона – да нас оним што смо сањали прљају у будном стању.
Да чујемо нешто и о једном другом лукавству наших непријатеља. Храна, шкодљива за наше тело, изазива у нама болест тек после извесног времена или дан касније. Тако врло често бива и са узроцима који прљају душу. Видео сам људе који се наслађују, али не бивају сместа нападнути. А видео сам и људе који су заједно са женама јели и са женама стајали, без икакве прљаве мисли у односу на њих. Но, када су се мало ослободили и постали самоуверени, помишљајући да већ имају мир и сигурност, изненада их је задесила несрећа у њиховој сопственој келији.
А каква је то несрећа која се човеку може догодити, телесно или душевно, када је потпуно сам, зна онај који је то искусио. Ко није искусио – не треба ни да зна. У то време нам могу добро послужити: кострет, пепео, свеноћно стајање, глад и жеђ која пали језик, гашена само по неком капи воде, посећивање гробова, а пре свега смирење срца, и – ако је могућно – отац или добар и разборит брат, који би били у стању да нам помогну. Сматрао бих за чудо да неко потпуно сам спасе свој брод на тој бурној пучини.
Један те исти грех заслужује стоструко тежу осуду када га учини једна особа него када га изврши друга, што зависи од околности, места, духовног ступња на коме се човек налази, као и многих других чинилаца.
Неко ми је причао о необичној и најузвишенијој чистоти: „Један човек,- вели,- угледа неку веома лепу жену и од све душе прослави Творца због ње. Био је довољан један поглед на њу, да тај човек, обузет љубављу Божијом, пролије бујицу суза. И било је чудно видети, како том човеку доноси венац небеске славе управо оно што би другога сурвало у пропаст!“. Ако такав човек доживљава исто осећање и исто се (893) тако понаша у свим таквим случајевима, онда је васкрснуо из мртвих као нераспадљив још пре свеопштег васкрсења.
Истога мерила треба да се придржавамо и у погледу музике и певања. Без обзира да ли слушају светске или духовне песме, богољубиви људи се испуњавају ведрином и љубављу, и гуше у сузама. Код сластољубивих је обратно.
Као што смо већ рекли, неке људе ђаволи много више нападају на пустим местима. Није ни чудо: демони најрадије бораве тамо. Јер, Господ их је, на спасење наше, протерао у пустиње и у бездан. Демони блуда страшно нападају безмолвника, како би га из пустиње прогнали у свет, убедивши га да му боравак у пустињи ништа није користио. А кад се налазимо у свету, демони нас напуштају, како бисмо стекли уверење да нас [ван пустиње] неће нападати и, са тим уверењем, остали са световњацима.
Где нас непријатељ напада, тамо се без сумње и ми жестоко боримо. Онај међу нама који није нападан, јавља се и сам као пријатељ непријатеља.
Рука Господња нас чува када се налазимо у свету по некој потреби, можда често и по молитви духовног оца, да се због нас не би хулило на Господа. Понекад је то због наше неосетљивости, или због тога што смо претходно већ много искусили и заситили се онога што видимо и чујемо, или због тога што демони намерно одлазе од нас, остављајући нам демона гордости, који сам собом замењује све остале демоне.
Сви који хоћете да се научите чистоти, чујте за још једно лукавство и препреденост овог обмањивача, и чувајте се!
Причао ми је један који је био у томе искушењу, да демон тела често прикрива своје присуство у човеку, побуђујући у монаху крајњу побожност, правећи у њему, можда, чак и бујицу суза док седи или разговара са женама, наговарајући га да их учи сећању на смрт и Суд, и да им говори о целомудрености, како би оне, јаднице, заведене његовим речима и привидном побожношћу, притекле вуку као пастиру. А он, још јаднији, ослободивши се дружењем са женама, на крају и пада с њима.
Бежимо, бежимо, како не бисмо гледали, ни слушали о плоду о коме обећасмо: „Нећемо га окусити“!
Јер, чудим се како бисмо ми могли сматрати себе јачим од пророка Давида. То је немогуће!
Слава чистоте је толико узвишена и велика, да су се неки оци усудили да је назову бестрашћем. Неки кажу да је немогуће назвати се чистим пошто се већ једном окуси телесни грех. А ја, побијајући то мишљење, рекох да је ономе који само хоће могуће и згодно од једне дивље маслине начинити питому. И да су нешто кључеви Царства небеског поверени девственику по телу, можда би оно мишљење и било исправно. (896) Али, нека његове поборнике посрами онај који је имао ташту а постао чист и понео кључеве Царства.
Змија сладострашћа се јавља у много видова: неискусне наговара да само једанпут пробају, па да прекину; а оне који су то већ искусили, тај бедник наводи да се сећају свог греха, како би кроз успомену поново пали у грех. Многи међу првима остају мирни захваљујући свом незнању. Међу другима многи трпе узнемирење и борбу, због тога што су окусили од ове гадости. Уосталом, дешава се и супротно.
Уколико се пробудимо чисти и мирни, знајмо да се ради о тајноме дејству светих анђела, нарочито ако смо заспали са великом молитом и трезвоумљем. А понекад устајемо немирни, после нечистих снова. Видех безбожника како се прави важан и велик, који подрхтава и бесни против мене као кедар ливански, и прођох мимо њега уздржањем. И гле, не беше јарост његова као пре. И потражих га смиривши своје мисли, и не нађе му се у мени места, нитрага (уп. Пс.36,35-36).
Ко је победио тело, победио је природу. А ко је природу победио, постао је, без сумње, натприродан. Такав човек је само нешто мало – да не кажем ни мало – мањи од анђела (Пс.8,6). Није чудно ако се бестелесни бори са бестелесним. Чудо је, међутим, право чудо, што једно телесно биће, у борби са телом као са својим подмуклим непријатељем, побеђује у ствари бестелесне непријатеље.
Благи Господ и у томе показује своју велику бригу за нас што бесрамност женског пола обуздава стидом, као неком уздом. Јер, када би жене саме ишле мушкарцима, ниједан се човек не би спасао.
Према објашњењу мудрих отаца, треба разликовати: приступање [тј. прилог], спајање, пристанак [тј. слагање], поробљење, борбу и тзв. страст у души. Блажени оци одређују приступање као просту реч, или слику било чега, која се поново појављује и уноси у срце. Спајање значи, разговарање са оним што се појавило, без обзира да ли са страшћу или бестрасно. Пристанак је сагласност душе са оним што се јавило, сједињена са уживањем. Поробљење је насилно и невољно завођење срца или трајно општење са предметом, које разара наше добро душевно здравље. Борбу они одређују као равнотежу снага између онога који (897) напада и оног који се брани, где последњи побеђује, или бива побеђен искључиво по својој вољи. Страшћу називају порок који се током дужег времена страсно угнездио у души, и који је кроз навику постао као њено природно својство, тако да душа већ сама, хотимично, хрли к њему.
Од свега тога, прво је безгрешно. Друго – не сасвим. Треће – већ према стању у коме се подвижник налази. Борба је узрок победничких венаца или осуде, а поробљење се друкчије цени ако је време молитве, а друкчије у неко друго време, друкчије према езначајним стварима, а друкчије у односу на рђаве мисли.
Страст подлеже код свих људи или будућем покајању или будућој муци. Према томе, ко се према приступању односи без страсти, једним ударцем одсеца и све потоње.
Најоштроумнији учени оци приметили су још једну мисао, тананију од ових о којима смо сада говорили. Неки је називају препадом ума, пошто без трајања и без речи и слике, тренутно изазива страст у подвижнику. Међу духовима који кушају тело, нема ниједног тако брзог, тако хитрог и подмуклог као што је он. Наиме, он се у једној ситној представи, без задржавања, без трајања и без речи, а код неких и мимо њихове свести, појављује у души.
Ко је, дакле, успео да плачем постигне такву истанчаност разума, може да нас научи, како то душа страсно блудничи само оком, и простим погледом, и додиром руке, и слушањем мелодије, без икакве мисли и помисли.
Неки веле да страст обузима тело захваљујући помислима срца. А неки, напротив, тврде да телесни осећаји рађају нечисте мисли. Први још кажу: када ум не би водио, не би ни тело ишло за њим. А други наводе у своју одбрану зло дејство телесних страсти, говорећи: „Често прљаве мисли улазе у срце кроз нежан поглед, или додиром руке, или преко пријатног мириса, или слушањем пријатног гласа“.
Ко је способан у Господу, нека нас научи да решимо ово питање. Јер, све је то потребно и корисно онима који свесно воде подвижнички живот. Такво објашњење уопште није потребно оним трудбеницима који проводе живот у простоти срца. Нити је за свакога знање, нити је за свакога блажена једноставност, тај оклоп који човека штити од свих искушења злих духова.
Неке страсти из душе прелазе у тело, а друге иду обратним путем. Друго се дешава са људима који живе у свету, а прво се збива са онима који се налазе у монаштву, пошто немају прилике за друго. Што се мене тиче, ја бих о томе рекао ово: Тражићеш код злих памети, и нећеш наћи (Прич.14,6)!
(900) После дуге борбе најзад истеран из нашег срца, претучен камењем поста и мачем смирења, бедни демон, друг нашега глиненог тела, попут неког црва који се увукао у њега, настоји да нас испрља, дражећи нас извесним неочекиваним и незгодним кретњама. Томе су највише подложни људи који се покоравају демону славољубља. Јер, они се испуњавају таштином чим примете да у њиховом срцу више нема блудних мисли.
А да то што кажемо није неистина, они се могу и сами уверити ако пажљиво испитају себе, пошто већ достигну известан ступањ безмолвија. Неизоставно ће пронаћи у дубини свог срца једну помисао, која се у њему крије као змија у ђубрету, а која им нашаптава да чистоту срца, постигнуту у извесној мери, припишу своме труду и ревности, и да и не помисле, јадници, на оне речи: Шта ли имаш што ниси примио (1.Кор.4,7) било од Бога, било уз помоћ других људи и њихове молитве.
Стога, нека обрате пажњу на себе и нека се свим силама постарају да великим смиреноумљем умртве и избаце из свог срца споменуту змију, како би, ослобођени од ње, и они могли једном свући кожне хаљине (уп. Пост.3,21) и запевати Господу победну химну чистоте, као што то једном приликом учинише невина [тј. јерусалимска] деца. Тек када свуку са себе хаљине зла, показаће се сва безазленост и сва смиреност њихове природе.
Овај демон, много више од других, пази на тренутке у којима нисмо у стању покренути своје тело да се моли против њега. Тада тај зликовац највише и покушава да нам наметне борбу. Онима који још нису стекли праву молитву срца, одговара подвиг телесне молитве, тј. ширење руку, ударање у прса, упућивање умилних погледа ка небу, дубоко уздисање, често падање на колена. Све то, међутим, они често не могу чинити у присуству других људи. Стога демони покушавају да их нападну управо тада. А они, будући неспособни да им се супротставе снагом ума и невидљивом силом молитве, подлежу, можда и против своје воље, својим нападачима.
У тим случајевима, ако можеш, сместа се удаљи на неко скровито место и, ако ти је могуће, погледај горе душевним оком. Ако не, онда погледај према небу макар и телесним оком, држећи непомично руке у виду крста, како би и тим знаком посрамио и победио Амалика (уп. Изл.17,11). Завапи ка Силноме да те спасе, и то не одабраним речима, већ смиреним шапутањем, почињући најпре са: Помилуј ме, немоћан сам (Пс.6,3)! Тада ћеш на сопственом искуству осетити силу Вишњега, и својим вапајем ка Невидљивоме на невидљив начин отерати невидљиве непријатеље. Човек који је навикао да се тако бори, брзо ће почети и самом мишљу да од себе гони своје непријатеље. Јер, овим другим даром Бог награђује подвижнике за њихов први подвиг. И право је!
(901) Нашавши се на једном молитвеном скупу, приметио сам да су једнога часног брата спопале нечисте мисли. Не нашавши згодног места за скривену молитву, он оде у нужник као ради природне потребе, и тамо се усрдно помоли Богу против нападача. И кад сам му ја замерио због непристојнога места на коме се молио, он ми одговори: „За прогнање нечистих помисли ја се и помолих на нечистоме месту, да се очистим од нечисти“.
Сви демони се труде да помраче ум, како би затим у нашу душу могли да убаце што им је драго. Јер, ако ум не заклопи очи, ризница не може бити похарана. А демон блуда чини то много више од свих осталих. Запленивши ум као водећу способност човекову, он нас често наводи и подговара да и у присуству других чинимо оно што чине само људи који нису при чистој свести. И када се после извесног времена ум отрезни, ми се због својих бешчасних дела и речи, или поступака, стидимо не само од оних који су нас гледали него и од нас самих, ужасавајући се над својим пређашњим слепилом. Услед тога су неки, размишљајући о томе, често и престајали да чине такве ствари.
Бежи од овог нападача када те после извршења таквог рђавог дела спречава да се молиш, да испољаваш побожност, да бдиш. Сети се онога који је казао: „Због тога што ми душа пати, мучена грехом као неким тиранином, осветићу се непријатељима њеним“ (уп. Лк.18,5).
Ко је победио тело? Онај који је скрушио срце. А ко је скрушио срце? Онај који се одрекао себе. Јер, како да не буде скрушен човек у коме је умрла сопствена воља?!
Међу страсним људима, једаи је страснији од другог. Има и таквих који и саме своје прљавштине исповедају са сладострашћем и уживањем.
Нечисте и срамне мисли у срцу рађају се обично од обмањивача срца, од демона блуда. Њих лечи уздржање и савршено ниподаштавање.
На који начин и помоћу којег средства да вежем овога свог пријатеља [тј. тело], и како да му судим по угледу на остале страсти, ја не знам. Пре него што га вежем, оно се одвезује. И пре но што почнем да му судим, мирим се с њим. И пре но што почнем да га мучим, сажалим се на њега. Како да мрзим оно што по природи волим? Како да се избавим од онога с чиме сам везан за навек? Како да убијем оно што са мном треба да васкрсне? Како да начиним непропадљивим оно што је добило пропадљиву природу? Какав разлог да наведем ономе кој“ ми може узвратити толиким природним разлозима?
Ако га свежем постом – кад осудим ближњег ја му се поново предајем. Ако га победим на тај начин што сам престао да осуђујем, када се погордим у срцу – оно ме поново обара. Оно ми је и сарадник и противник, и помоћник и супарник, и стражар и ухода. Када га мазим, оно ме напада. Ако га исцрпљујем – оно клоне. Ако га одмарам – оно се разузда. Ако га оптеретим – не подноси. Ако га злостављам – и сам се излажем опасности. Ако га упропастим – немам (904) с киме да стичем врлине. Гадим га се – и грлим га. Каква је то тајна са мном? Какав је смисао оваквог мог устројства? Како сам ја самоме себи постао и непријатељ и пријатељ?!
Реци ми, реци ми, о, моја супруго, природо моја! Никога другог нећу да питам о ономе што је у вези с тобом. Како да останем неповређен од тебе? Како да избегнем природну опасност, када сам обећао Христу да ћу водити рат с тобом? Како да победим твоју тиранију, када сам добровољно решио да те силом савладам?
А тело, одговарајући својој души, рече: „Нећу ти рећи ништа што и ти сама не знаш, већ само оно што знамо обоје. Мој драги отац јесте самољубље. Узрок спољашњег распаљивања лежи у неговању тела, и уопште у одмарању, а узрок унутрашњих страсних осећаја налази се у претходном одмарању и успомени на почињена сладострасна дела. Зачета, рађам грехове. Рођени, они са своје стране рађају смрт кроз очајање. Ако упознаш моју и твоју очевидну и дубоку немоћ, ти си ми везао руке. Ако грло своје мучиш постом, везао си ми и ноге, да не могу корачати. Ако свему томе додаш и послушност, ослободио си се од мене. Ако стекнеш смирење, одсекао си ми главу“.
Петнаеста победа: онај који је у телу, па ју је задобио – умро је и васкрснуо, и већ овде наслутио будућу бесмртност.
