На Ђапановом Гробу у Бањем Селу код Бијелог Поља данас су сахрањени земни остаци Ранка Радовића, који се упокојио у Господу 30. јула 2023. године у 72. години живота.
Опијело су служили Његово високопреосвештенство Митрополит црногорско-приморски г. Јоаникије и Његово преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки г. Методије, уз саслужење свештенства и свештеномонаштва Митрополије црногорско-приморске и Епархије будимљанско-никшићке.
Митрополит Јоаникије је, обраћајући се ожалошћеној породици, родбини и пријатељима упокојеног, казао да је наш драги у Христу брат Ранко Радовић био близак сваком човјеку, не само породици и братству Радовића. Био је човјек ведрог лика и ту ведрину је сачувао и са њоме данас излази пред лице Божије:
“А та ведрина јесте његов пјеснички таленат, који је неспорно имао и умножио Богу на славу, његова доброта и честитост, али понајвише његова хришћанска света православна вјера, коју је имао у своме срцу и коју је као огањ божански распаљивао у својој души те је засвијетлила кроз његову поезију.”
Осврнувши се на његов животни пут, Високопреосвећени је казао да се Ранко, за разлику од многих који када оду у далеки свијет, почињу полако да заборављају свој завичај, а њихове породице све више, иако је био млад када је отишао преко океана, гдје се добро укоријенио, ипак није поистовијетио са тим моћним и богатим западним свијетом, него је са још већом одговорношћу као Србин и као пјесник, осјетио да треба да умножи своју љубав према завичају и према свом српском роду и према свом српском језику и српској поезији.
“Он је као и остали пјесници, ствараоци, пјевао из свога талента, али је исто тако пјевао из своје вјере и зато је његова поезија, као небески дашак, свима блиска. Дао је, наравно, велики допринос српској поезији својим дјелом, али његова поезија је, зато што нас носи тај свеобухватни божански дах, који је он развијао, постала блиска и разумљива и другим народима и превођена на толико страних језика. Он је био по свему једноставан човјек, свима нама близак, али исто тако и тајанствен и јединствен човјек у нашем времену”, бесједио је над одром упокојеног Митрополит црногорско-приморски г. Јоаникије.
По његовим ријечима, Ранко је био човјек слободе, слободне мисли и ријечи и у том погледу је био прави Србин, а то се нарочито пројавило онда када је западна моћна сила извршила агресију на Савезну Републику Југославију:
“Он је управо из тог западног свијета проговорио, и његов глас се чуо као гром, не само на Западу него и овдје код нас, да нас охрабри да неко ко припада макар по мјесту том западном свијету, јер је Ранко тада живио у Торонту, има храбрости да окупи српски народ и да га предводи, да се чује глас Срба у Канади и у Америци. Он је у том погледу сигурно један од најзаслужнијих Срба из наше дијаспоре и то је њему као човјеку слободе и као пјеснику, а посебно као Радовићу, и припадало.”
Владика је нагласио да је одлазак Ранка Радовића за породицу велики губитак и велика жалост, као и за све данас сабране, али да се може рећи да је Ранко отишао срећан и да би свако могао да пожели такав крај, јер је, хвала Богу, оставио пуну кућу, сву своју дјецу, супругу, унучад, живу и здраву и на правом Божијем путу:
“И он је своју службу овдје своме роду и својој Цркви обавио часно и поштено и излази пред лице Божије свијетлога лика, кога ће Господ препознати, у то смо потпуно увјерени, као свога вјеронога слугу и примиће га са ријечима: Добро, слуго добри и вјерни, у маломе си био вјеран, а то мало је овај живот и овај свијет, над многим ћу те поставити“, казао је Владика, примјетивши да је из његове генерације мало ко кренуо тако искрено и до краја Божијим путем као што је Ранко Радовић, са толиким жаром и толиком љубављу према својој Цркви и према своме роду и својој отаџбини, што је и потврдио од почетка до краја својим животом и добрим дјелима.
На крају Његово високопреосвештенство Митрополит црногорско-приморски г. Јоаникије је казао, обраћајући се честитој ожалошћеној породици, да имају због чега да буду поносни, као што стара античка мудрост каже да се може рећи за било кога човјека на овоме свијету, да је срећан тек када оде из овога живота:
“То се може рећи за Ранка Радовића, који је био глава своје породице, а данас одлазећи у наручје Божије оставља велики залог и велико наследство и зато треба да му будете благодарни и да будете срећни што сте имали таквога Ранка и што сте имали таквога мужа, родитеља, ђеда, брата и све што иде по реду. Нека га Господ награди за његову љубав, за његову доброту и честитост, нека га препозна по своме дару који му је дао када га је послао у овај свијет, а који је он умножио кроз поезију, и нека га настани у своме вјечноме и непролазноме Царству. Амин, Боже дај!”
Бесједама су се од упокојеног брата Ранка Радовића опростили Новица Ђурић, Миладин Јоксимовић, Анастасије Радовић и Батрић Бабовић.
* * *
Ранко Радовић је више од двије деценије живио и стварао у Торонту. Новинарску и књижевну каријеру започео је у Црној Гори, док је у Канади наставио да пише поезију. Аутор је више од 15 књига поезије међу којима су сонетни вијенци “Сретиље”, “Христаниште”, “Њежје”, “Страхор”, “Вучица” и друге. Пјесме су му објављене у више од 50 антологија и превођене на многе језике, између осталих: на енглески, руски, шпански, њемачки и пољски језик.
За своје стваралаштво је добио више признања и награда међу којима су и међународна награда “Златни витез”, руско национално признање “Империјална култура” које носи име Едуарда Володина, Јесењинова златна јесен, златна медаља Михаил Љермонтов и друге.
