Наше тело је „сејано у трулежи, ускрснуло у нетрулењу; посејано у понижењу, подигнуто у слави; сеје се у слабости, устаје у снази; сеје се духовно тело, диже се духовно тело. Стога ће васкрсло тело бити нетрулежно, славно, снажно и духовно. И упркос томе што ће стећи друга својства, задржаће особине које су му карактеристичне у земаљском боравку.
Апостол Павле каже Колошанима: „А кад се јави Христос, живот ваш, онда ћете се и ви с њиме јавити у слави.“ У Посланици Филипљанима он наглашава да ће „наше понижено тело“ бити тако „преображено“ од Господа да ће бити у складу са славним Телом Господњим. Појава особе у слави значи, прво, трансформацију његовог тела, промену његовог имиџа. Сваки човек ће примити своје тело „по другачијој слици“, слично васкрслом Телу Христовом. Ово ће бити први феномен: другачија природа слике, промена слике и тела сваке особе.
Наш Господ је после свог Васкрсења стекао Тело које је поседовало посебну тананост и лакоћу. Он се јавио својим ученицима, ушавши у кућу „затворених врата“, и нестао док је разговарао са њима. Господ је делио оброк са ученицима, једући храну „мало по мало“, јер му није била потребна да би одржао снагу. Господ је то учинио јер су апостоли морали да верују у Њега. И поред тога што је позвао апостола Тому и друге да Га се дотакну, рекао је светима Марији и Магдалени: „Не дирајте ме“. Васкрсло Тело Христово било је изузетно мршаво и светло.
По речима Светог Никодима, „Тело Христово после Васкрсења, иако је постало бестрасно и нетрулежно, није постало бестелесно и није изгубило сва своја природна својства, а то су квантитет, квалитет, видљива суштина, обим, обриси у простору и границама“.
Иста својства имаће и људско тело у Царству Божијем. Према речима светог Григорија Паламе, „у данашњем стању човека његова разумна душа је скривена у грубом телу, али ће у Царству Божијем тела светих постати префињена, продуховљена и постати готово безначајна“.
Васкрсло тело Господње има и друга својства. На њој се налазе трагови крста, ране од ексера и ожиљак од перфорације ребара копљем. Теофилакт Бугарски, тумачећи речи „погледаће прободеног“, каже: „Јер када дође да суди, тада ће Га видети у најбољем и најбоголичнијем Телу, и они који су проболи препознаће га. Него и плачи.” У визији Откривења, Господ се појављује на небеском престолу као „Јагње као заклано“ са траговима и ранама од Свог прошлог клања, које као награду показује Оцу.
Слично ће и васкрсло људско тело у Царству Божијем имати другачији лик, али ће имати и особине сличне природном телу, и задржаће трагове овог живота, утиснувши благодат Божију и веру људску. И зато ће мученик задржати ожиљке мучења на свом телу, да они прослављају име Тројичног Бога у Царству Небеском. На телу утиснути трагови подвижника, који су знак освећења тела, неће нестати.
Напротив, према Василију Великом, душе грешника ће са собом у пакао донети трагове својих грехова: „Они који су чинили зло дићи ће се на срамоту да би видели у себи гадост и отисак својих греха…”
Уз све ово, васкрсла тела попримиће својства првобитног Адама, створеног у првобитном рају. Неће имати гојазност – последице пада, неће бити трагова умора, глади и жеђи, неће бити потребе за сном, неће бити ни полних својстава, више ће личити стању анђела, које подсећа на стање човека пре пада. Јер свети оци уче, а Књига Откровења имплицитно преноси, да ће наша васкрсла тела красити само знаци благодати, трагови мучеништва или докази љубави.
Ово гледиште је и одговор свима онима који са схоластичких позиција изражавају сумњу шта ће бити са васкрслим телима којима су транспланитрани органи. Ако је овај чин израз љубави, несебичног служења брату и самоодрицања, онда не само да неће створити срамоту изазвану "богохулним мешањем", већ ће заувек остати утиснут у наша духовна тела као доказ повратка у стање првобитног Адама. Као што Атанасије Велики сведочи, „они који умру сакати устаће здрави“ у Царству Божијем.
Васкрсло тело ће такође имати сродност са вечношћу, са нетрулежношћу и са бесмртношћу. Свако ко је са овога света прешао у Царство Божије најприродније ће доживети укидање времена и прелазак у вечност, укидање трулежности и стања нетрулежности, укидање смрти и стања бесмртности, слободу од греха.
Слутње, докази и сведочанства овог стања виде се на телима светих, када се на њима утисну натприродна чуда и знамења, када одишу Божанским миомирисом, чак и ако нису умивана, када упркос строгом подвигу, посту, честа неимаштина и глад, остају пример здравља и дуговечности. Исто се дешава и са светим моштима – будући да су мртве, оне одишу животом.
А онда, пример какво ће бити стање славе тела може се видети у оним случајевима када су се на телима светих дешавале промене непосредно пре смрти. Значајан је у том погледу лик првомученика, архиђакона Стефана, чије је мучење описано у Делима Апостолским: „И сви који сеђаху у Синедриону, гледајући га, видеше лице његово као лице анђео.” Синаксар прича да су се слични догађаји десили и светом Сисоју и авви Памви. У речима светих отаца на Успење Богородице и у песмама посвећеним овом догађају, нашироко се описује сјај, лепота и светост упокојеног тела Пресвете Богородице.
Осим тога, по угледу на Тело Господње, Којег „плот не виде трулежи“ и вазнесе се на небо, црквено предање и житија светих помињу случајеве праведника и светих који су се узнели на небо не искусивши смрти (нпр. Енох, Илија, Пресвета Богородица, Свети Јован Јеванђелист). У неким случајевима, и у животу, по прототипу Господњем, ови људи побеђују законе природе и поступају по законима благодати (Петар хода по води, апостоли чине чуда, тела светих одишу миомирисом чак и за време њиховог живота итд.).
Црква поштује тело и за живота и после смрти. Његово духовно богатство и благо чува се на светим престолима, у моштима и костурницама. На првом се врши сакрамент – јавља нам се Бог, из другог долази благодат светих, а на трећем је универзитет философије у Христу, радионица сећања на смрт, буђење образа нашег… Сва три садрже реликвије. Сва три постоје у духовном предању и животу наше Цркве да би нас подсетили на постојање, на живот, на другу природу васкрслих тела и на њихову посебну везу са душом, јер, с једне стране, кости упокојених чекају своје васкрсење, према визији пророка Језекиља, с друге стране, свети нам показују своје животе по благодати која нам је дата.
На основу текста који је преузет са интернет странице orthoview.ru,
приредила редакција портала "Ризница"
