Тишина је највећа раскош. Човек се дави у потоку речи које лебде у ваздуху. Они су као опало лишће, бескорисни и непотребни. Тишина је оно што нам апсолутно недостаје у животу.
Бога можемо да чуjемо само у тишини. Он не намеће Себе и Своје друштво, већ чека да се и ми сами обратимо Њему, да се прилепимо уз Његов животворни ток. Бог долази онима којима је потребан.
Бука онемогућава да се чује Бог. У вечном хаосу и метежу губе се спасоносне речи. И човек је глув. Само Реч Божја нас чини способним да чујемо; од људских речи губимо слух.
Слушати тишину значи тражити и веровати. Тишина је дубина. И нису сви спремни за озбиљно роњење. Већина се труди да се задовољи пеном на површини. Дубоке воде вере захтевају велики труд и неустрашивост.
Тишина лечи сваки бол. Бука која заглушује живот одвлачи пажњу од расуђивања. Бол се раствара у молитвеној мисли, која доноси плод. Бука је бесплодна. Све је велико створено у тишини.
Бог је дошао у свет и остаће у њему до краја времена. Бог је тишина, а ми Га морамо познавати, волети и сјединити се са Њим. Сав наш живот је бескрајна химна љубави према Богу.
Митрополит бориспољски и броварски Антоније (Паканич),
управник послова УПЦ
Са украјинског превела Јелена Бујевич
Извор: Рravlife.org
