Јеромонах Григорије светогорац: Буди име Господње благословено
И три пута се пева: Буди име Господње Благословено од сада и довека.
… Свештеник улази кроз Царске двери и изишавши до Предложења, тихо говори ову молитву:
Христе Боже наш, Ти Сам јеси пуноћа Закона и Пророка; Ти си испунио сав Очев домострој спасења, испуни радошћу и весељем срца наша свагда, сада и увек и у векове векова. Амин.
Ово завршно славословље имена Божијег налазимо у 112. Псалму. Тај Псалм је први у низу псалама (112-117) које су певали Јевреји на пасхалној вечери. Готово је сигурно да су Господ и Његови Ученици певали Буди име Господње благословено на завршетку Тајне Вечере.
Верни – данашњи ученици Христови – пре но што оду из горње одаје, и сами славослове пресвето име свога небеског Оца. Јер, као што каже свештени Златоуст, “тим именом разорена је смрт… рајске двери су широм отворене, Свети Дух је сишао, робови су постали слободни, непријатељи су постали синови, туђини наследници, а људи Анђели. Ма шта кажем Анђели? Бог је постао човек и човек је постао бог. Небо је примило природу која потиче од земље. Земља је примила, заједно са анђелским војскама, Онога Који седи на Херувимима. Бедем (између Бога и људи) је срушен, преграда је пала, подељено се сјединило, тама се разишла, синула је светлост.”
За сва та неизмерна доброчинства кличемо Господу: Како је дивно Име Твоје по свој земљи! “Благодарећи том имену достигнута су безбројна постигнућа и оно нас уводи у свештену мистагогију. Размишљајући о свему што се на чудесан начин постиже именом Господњим, Псалмописац каже: Свето је и страшно Име Његово (Пс. 110,9). А ако је свето, света треба да су и уста која га славослове, света и чиста” (Свети Јован Златоуст). И управо зато је наша света Црква одредила да славословимо пресвето име Господње, тек пошто су наша уста освећена причасништвом Христовим, Који је једини Свети, источник светости.
* * *
Испуни радошћу и весељем срца наша. “Каква се радост овде подразумева овим речима? Да није можда овосветска? Далеко било!… Они који изговарају ову молитву подразумевају овде ону радост која нема ништа заједничко са овим животом. Мисле на радост Анђела, на небеску радост. И не траже је тек тако, него је ишту са прекомерном жудњом. Јер не кажу ‘подај1, него ‘испуни’. И не кажу ‘нас’, него ‘срца наша’. Према томе, та радост је пре свега радост у срцу” (Свети Јован Златоуст).
Јеромонах Григорије светогорац
