Преподобни Јован Дамаскин: Докази, да Бог постоји
Да Бог, дакле, постоји, у то не сумњају они који прихватају Свето писмо, односно Стари и Нови завет, нити, пак већина јелинских списатеља, јер је, како рекосмо, знање о Божијем постојању природно у нама усађено. Али, пошто се поганство лукавога ђавола толико оснажило против човечанске природе, тако да неки допадоше до најбесловеснијег, и од свих зала најгорег, бездана пропасти, до тога да кажу да не постоји Бог – а њихово безумље показујући, световесник Давид је рекао: Рече безумник у срцу својем: нема Бога – но ученици Господњи и апостоли, умудрени Пресветим Духом. Његовом силом и благодаћу чинили су чудеса, и привлачношћу тих чуда су опчињене људе из дубине незнања извлачили на светлост богопознања. На исти начин су и њихови наследници по благодати и достојанству, односно пастири и учитељи, примајући просвећујућу благодат Светог Духа. силом чуда и речима благодати, оне у мраку просвећивали а заблуделе враћали ка Христу. Ми, међутим, који не примисмо ни благодат творења чудеса нити благодат поучавања [јер својом приврженошћу уживањима учинисмо себе недостојнима], изнесимо нешто од онога што нам је предато од стране тумача благодати, расправљајући о томе, призивајући Оца и Сина и Духа Светога.
Сва бића су или створена (тварна) или нестворена (нетварна). Уколико су, наравно, тварна, она су свакако и промењива; јер све оно чије је биће настало из промене, свакако да је промени и подложно, било пропадањем било променом по сопственом произвољењу. А нетварна бића, следујући тој логици, свакако су и непромењива: јер у кога је биће у другачијем стању, у њега је начин постојања другачији. Односно другачијих је својстава. И ко се неће сложити са тим да се сва бића, доступна нашим чулима, па чак и анђели, мењају и преображавају и крећу на разне начине? Невештаствена бића, мислим на анђеле, душе и демоне, по својој вољи напредују у добру или се од добра удаљују, где се кретање повећава и смањује; док се остала бића мењају рађањем и пропадањем те порастом и смањивањем као и променом своје каквоће и кретањем у простору. Промењива бића су, према томе, заиста и тварна. А тварна бића је, свакако, неко створио. Но, творац мора бити нестворен, јер ако је и он створен, зацело да га је неко створио, док не доспемо тако до нечега што је нестворено. Будући, дакле, нестворен, творац је и непроменљив. А то нестворено је шта друго ако не Бог?
Али и само сабирање и одржавање творевине, као и управљање њоме, учи нас да постоји Бог који је поставио и утврђује и одржава све постојеће и који вечно промишља о свему; јер како би противположне природе, односно, ватра и вода, ваздух и земља, сачињавајући један свет, биле у узајамној хармонији и остајале нераздељиве, ако их није некаква свемогућа сила удружила и држи заувек нераздељивима?
Шта је то што је устројило све оно што је небеско и земаљско, све што је у ваздуху и све што живи у води; а нарочито оно што је постојало пре тога, односно, небо и земљу и ваздух, као и елементе ватре и воде? Ко је све то смешао и разделио? Шта је то што је све то покренуло и што управља том непрестаном и несметаном кретњом? Није ли то. дакле, њихов творац и онај који је свему уткао његово предодређење, према коме се све креће и управља? А ко је творац свега тога? Није ли то Онај ко је све то саздао и привео у биће? Јер такву силу нећемо приписати пуком случају. Чак и ако је настајање ствар случаја, чије дело је устројавање света? Па и то, ако нам се чини исправним, припишимо случају, али ко је тај који то одржава и чува сагласно са његовим првобитним предодређењем? Свакако неко други а не случај. А то је ко други ако не Бог?
