Зима полако пристиже, ноћи су све хладније и дуже, а над нама се, опет, по ко зна који пут, надвија зебња због свега онога што се дешава у нама, око нас, у нашем непосредном окружењу, али и у цијелом свијету. Лоши гласови шире се брже но икад, трују нам и срце и душу, а ми, пратећи неиспративи ритам овога вијека и времена, све дубље посрћемо у властите поноре, без стварне жеље да завиримо у сопствену душу, да раздвојимо жито од кукоља, добро од зла.
Зато нам долази Пост, као сламка спаса, као испружена братска рука у невољи, али и као очински позив да застанемо на трен, да се огледамо у зрцалу љубави Божје, да видимо чак и оно што нам се најмање допада, да одлучимо врлину од гријеха. Пост нам стиже онда када нам највише треба, када нам је снага на измаку, када су муке најупорније, када су нагомилани гријеси постали неиздрживи терет душама нашим. У право вријеме дочекујемо сусрет са самима собом, да у молитвеној тишини, одмакнути од сваке животне вреве, бар на час погледамо у дубину сопствене душе, не бисмо ли у њој пронашли Онога кроз Кога „живимо, мичемо се и јесмо“ (ДА 17, 24). Довољна је само једна запретена искра да упали пламен у души, да је загрије у овим хладним ноћима, да бисмо видјели Онога Који је увијек пред нама, са нама и у нама, али Кога не видимо заслијепљени бригама овога свијета, Којег смо сами од себе скрили јер покушавамо, безуспјешно, земаљским водама утолити небеску жеђ.
Баш због тога Пост видимо као благослов, као могућност новог обновљења. Људи смо, несавршени и гријеху склони, па често падамо, посрћемо, саблажњавајући једни друге, па зато дане Божићњег поста видимо као љестве које нам дају могућност да се успнемо ка Господу, Цару над царевима, Који испружених руку чека Своје заблудјеле синове. Немојмо одбацити дане Поста као непотребне, већ их пригрлимо као најдраже госте, јер сваки од ових 40 дана јесте прилика да себе учинимо бољима, да укротимо све земаљске страсти, да се напојимо са зденца Христове љубави, да бисмо у своме брату угледали Лик Христов. То је пут којим морамо поћи ако желимо да нас Господ позна као ученике Његове. Оставимо се свега онога што нас одваја од Христа, оставимо се свега онога што нас раздваја од браће и сестара наших, од очева, мајки, комшија, пријатеља и познаника, а зрном преостале љубави дарујмо једни друге, јер по томе ће нас познати Онај Који је Сам Љубав Очева и наша.
Нека су нам срећни и Богом благословени дани Божићњег поста, а љубав коју умножимо током наредних 40 дана нека обасја све нас, наше уснуле претке и нерођене потомке, да бисмо у час онај страшни и блистави зачули ријечи Господње: „Добро, слуго, добри и вјерни, у маломе си био вјеран, над многима ћу те поставити; уђи у радост господара својега!“ (Мт. 25, 23).
Извор: Епархија бихаћко-петровачка
