Нека наше благодарење буде искрено и делатно и да све дарове од Бога користимо на радост наших ближњих, једна је од поука које је упутио Преосвећени Епископ ваљевски Г. Исихије на литургијском сабрању, које је у Недељу 28. по Духовима предводио у Храму Васкрсења Христовог уз саслуживање свог заменика протонамесника Филипа Јаковљевића, архијерејског намесника првог и вршиоца дужности другог намесника ваљевског протонамесника Дарка Ђурђевића, архијерејског намесника посавског протонамесника Александра Вучаја и више епархијских свештенослужитеља, као и појање певнице и Црквеног хора „Емануил“ под управом Вање Урошевић. На Светој Литургији Владика Исихије у чин ђакона је рукоположио Милана Нинковића, дугогодишњег вероучитеља из Обреновца.
Свето јеванђеље данашњег дана (Лк 14, 16- 24) доноси сведочанство о десет губаваца, о болести која се тумачи као последица греха у старозаветно доба. Људи оболелели од губе били су прокажени, подложнији болу од здравих људи и изопштени од друштва. Господ их на једноставан начин исцељује и шаље свештеницима да се покажу, будући да су само они имали овлашћење да изврше процене евентуалног оздрављења. Увидевши да су исцељени, деветорица одлазе даље, а код једног од њих (Самарјанина) јавља се жеља да се врати, заблагодари Господу и прославља Га из свег гласа, беседио је Владика Исихије о јеванђељском одломку о још једном чуду Сина Божјег, чији се смисао једнако налази и у нашем времену.
Сви смо ми представљени десеторицом губавих. Сви смо отпали од Бога, живимо прокажени, у невољама и у страдању. Нико не може да се нада да ће болест сама проћи, већ само ако имамо наду у Господа и од Њега тражимо исцељење. Али, да бисмо тражили исцељење морамо прво да будемо свесни да смо болесни и да је та болест због нашег греха. Да ју је Господ попустио на нас да бисмо то увидели и могли да Му се обратимо. Господ никога не исцељује без наше молбе или молбе неких који одговарају за нас. Зато је у нашој Цркви толико важно да смо свесни тога и да имамо смиреноумље, јер само смирење тј. несматрање себе да смо бољи од других, него искрено сматрање себе грешником, је противно отрову гордости која нас је заразила, од које страдамо и која је основа сваке болести и греха- поучио је ваљевски архипастир.
Објашњавајући очишћење од греха, Владика Исихије је истакао да у Цркву улазимо као у бању препорода. Крштењем и миропомазањем приступамо благодати, којом нас је Господ оспособио да Му се уподобљујемо. Наша прокаженост- духовна и телесна губа тада почиње да отпада и доживљавамо исцељење. Најважније у томе јесте Света Литургија, када се верни народ скупља са епископима и свештеницима и узноси благодарност Господу за сва знана и незнана, видљива и невидљива доброчинства.
Нико од нас не може да сагледа дар Божји који имамо, као што нико не може да сагледа пад којим се одричемо од тог дара. Ко је од нас замишљао да је дар Божји то што постојимо и колико је то велики дар што смо из небића преведени у биће, Његовом стваралачком љубављу? Дар што смо жива бића, словесна и боголика, бића која је Господ оспособио за удео у светлости… Зато, сабирајмо се увек! Том сабирању нека претходи покајање и исповест, а потом да једним устима и једним срцем благодаримо и узносимо хвалу Господу као Самарјанин. Нека наше благодарење буде искрено и делатно! Да све дарове од Бога користимо на радост наших ближњих- поручио је Владика Исихије, узмоливши да нас Господ тог дара удостоји попут Светог Јована Дамаскина, борца против иконоборачке јереси у 8.веку, и Свете великомученице Варваре, чија су имена уписана у календару наше Свете Цркве за данашњи дан.
На данашњој Литургији бројни верници примили су Свету тајну причешћа. Понајвише је било најмлађих, будући да је управо њима у српској традицији посвећена ова припремна недеља пред Божић, која носи назив Детињци.
Благосиљајући оца Милана Нинковића, данас рукоположеног у свештени чин ђакона, Владика Исихије је пожелео да му чин буде на радост и духовну корист, како њему, тако и његовој породици и свима у заједници којој духовно припада. Архипастирску грамату, којом се објављује одлука о рукоположењу, прочитао је ђакон Александар Панић, секретар Владике Исихија.
Извор: Епархија ваљевска
