На Српској тромеђи, откако се памти, Свети Никола био је најдражи гост. У многим православним породицама Никољдан се ишчекивао са радошћу, а вриједне домаћице недељама су прикупљале све оно љепше и боље да би никољданска трпеза била што богатија. Тако се чувао образ куће, јер Слава није сваки дан већ једном у години, па се баш на тај дан, на трпезу, износило оно што се иначе никада и не износи, јер то у кућу дође само о Никољдану.
Такво је било поштење наших предака. Многи су позајмљивали оно што би им недостајало, да би на сам дан Славе свега било у изобиљу, а изобиље у њиховом времену било би сиромаштво у нашем добу. Они су били задовољни и срећни, па се зато пјесма чула на сваком кораку, чак и кад су боси ходили по каменитим сокацима, а данас њихови потомци ходе тужни и обореног погледа, док депресивни тумарају асфалтним безнађем овога свијета. Али, то је већ друга прича.
Идући од села до села, Свети Никола некад је разносио мноштво благослова честитим српским домаћинима, па су има зато биле веселе колијевке, родне њиве и пуне штале. Имало се толико да се не буде гладно, да се живи и преживи, али су весела срца и жуљевите руке и тиме били задовољни, Богу благодарни, а Свецу захвални на свакој капи кише, на свакој пахуљи снијега и комадићу крува на длану.
Нестало је вријеме о којем пишем, нестале су и многе куће у којима се са радошћу чекао Свети Никола, а на мјесту некадашњих огњишта, око којих се скупљала кућна чељад, данас расте дрвеће, на чијим се гранама одавно гнијезде птице злослутнице. Многа од крајишких села прекрио је потпуни мрак, јер у некима од њих баш нико неће упалити славску свијећу да њоме обасја пут најдражем госту – Светом Николи.
Српска тромеђа уочи Никољдана изгледа као измучена старица, без икога свог, на коју су заборавила и рођена дјеца. Нема више милих очију у којима би се стара огледала, нити има топле руке која би је по рамену потапшала, нити има грла из којих би се чуо драги глас и пјесма крајишка да разведри најцрњу ноћ до сада.
Свети Никола ипак ће доћи. Многе га куће неће дочекати, јер су врата на њима одавно закључана а у пусте домове Светац никад и не залази, јер нема кога обрадовати нити кога благословити. Кроз нека села неће ни проћи, јер у њима више ни пута ни домова, ни чељади ни стоке. Зато пјесник и каже: „Одавно пусто све је, на то сам давно свико,/ У мом те селу, Свече, не чека више нико/.
Али, Свечеве сузе обрисаће звуци рмањских звона. Док се она чују, Светац ће имати своју кућу на Тромеђи, најстарију кућу у којој је он и домаћин и гост, кућу коју он воли и кућу која њега воли, поштује и прославља!
Свече Божји, Чудотворче Николаје, добродошао у свој Рмањ из којег, знамо, никад и не одлазиш!
Извор: Епархија бихаћко-петровачка
