Блажени миротворци, јер ће се синови Божији назвати! Има ли већег обећања и веће части, драга браћо, него се назвати сином Божијим; има ли већег благослова него ући у нераскидиву заједницу са Христом, Сином Божијим, коју нам је Он припремио уколико будемо миротворци и носиоци Његовог мира.
Дар миротворства је највећи од свих дарова, јер је човјек призван да мири себе са Богом, а то чини тако што ће се мирити и што ће мирити друге. Када човјек направи везу мира са Богом и везу мира са ближњим, спреман је да носи крст смирења којим ће и коначно побједити себе и измирити се са самим собом. Гријех и демони не трпе мир у човјеку, јер када је мир присутан онда нема мјеста за њих, већ су поражени. Из мира проистиче нада, јача вјера и у њему се оваплоћава љубав.
Човјек који зрачи миром јачи је од хиљада тамних немира који непрестано брује над нашим животима. Овај живот, који нам је Господ дао, је због пада пун бура и врло је промјењив, али када човјек постане миротворац и постане Студенац мира, тада га ни најјачи вјетрови не могу поколебати. Господ Исус Христос је, драга браћо и сестре, једини истински мир у овоме немирном свијету, једини прамен свјетлости у овом тмурном и туробном животу који када се искрено прими у срце постане неугасиви пламен који обасјава читаву васиону. Заједничарећи са Христом ми постајемо Христолики. Он, Кнез Мира, даје нам свакоме у срце по пламичак Себе, по пламичак Мира и тиме ми постајемо фењери Његове благодати којом се миримо са Богом и са ближњима. Мир је мати свих добара. Господ Христос нас је позвао да чинимо мир и оставио је мир свој нама.
Али Господ не тражи мир овога свијета, о не, Он је побједио свијет. Он тражи онај мир који је у Њему, истински мир. Не да се помиримо са блудом у овоме свијету, или да се помиримо са свим гнусним стварима које нам овај свијет све више доноси, не, Он је за такав свијет донио мач. Него да се помиримо са Њим тиме што ћемо чинити мир другима, своје и њихове душе чинити боголиким, јер онда када је Божији лик чист у нама, само се тада у нас може уселити Дух Мира. То не значи, драга браћо, ћутати на разврат, него смирењем га тјерати из коже наших душа. Христос је за такав свијет донио мач, а за свијет који проналазимо у Њему донио је мир; и заиста, само у Њему човјек може бити миран. Онда када оставимо све животне бриге, када нисмо везани за овоземаљско, када нисмо приземни, гордељиви, самољубиви – ми постајемо мирни. У нама се гасе страсти а цвјета благодат Господња и миришемо благостањем. Мир Божији је дар Духа Светога, али наше је да тежимо миру. Христос заповиједа да све поздрављамо са: Мир ти!
Колико си пута у животу, о човјече, некога оговарао, за некога лагао, а некада чак и подметао другоме како би се нешто десило. Можда ниси ти, али јесте неко кога знаш… Свака твоја ријеч или свако твоје ћутање на помирење је додавало уље том пламену свађе који се десио. Онда када ниси био бесребреник мира, постао си трговац гнијева. Прећутно си даровао подршку свађи и пропустио демона бијеса да се приближи твоме брату, сестри, ближњем…
Онда кад си пропустио шансу да будеш миротворац, пропустио си и шансу да будеш Божији, а ако ниси са Њим против Њега си. Постао си ђавољи.
Колико пута си осудио брата, посрамио га, или га убацио у вртлог брига онда када је учинио гријех.
Заиста вам кажем, онда када нисмо имали смирења и љубави према њему, били смо богати гордошћу, а таквима се Бог противи. Чак и онда када неко против нас има нешто Господ тражи да се најприје са њим помиримо па онда дођемо Њему и пренесемо дар. Онда када смо са свима у миру тада се и љубав рађа у нама. Мир не даје да љубав исчезне, а љубав не допушта да се мир сруши.
Љубав и мир су два крила која уздижу човјека над његовом грешношћу и она га узносе у загрљај Оцу Небескоме.
Мир у души је камен темељац духовног живота, несаломиви мач у борби против искушења и велики дар од Бога ради помоћи у духовном узрастању.
Блажен је који умири подивљали вулкан својих страсти, немирне таласе злих мисли и који умири дјела своја и тијело своје. Блажен је онај коме плодови граде мир у другоме јер такве плодове и Сам Христос, Син Божији, даје нама.
Позвани смо да постанемо и сами Студенци мира… Када пије са тог студенца слаби у вјери постаје благочестив, онај коме душа непрестано гази мочварама очајања добија одмор, несхваћене душе налазе разумијевање, усамљене личности коначно постају прихваћене, немирни безбожници проналазе Бога којег су у љековима тражили и, напослетку, сви они који немају жељу да наставе даље ће можда баш због твог мира добити бар један зрак те топлине у своје немирно море живота.
Штитом наше вјере у Господа Христа одбијамо нападачке стријеле наших ближњих. Миран човјек нема непријатеље јер је измирио себе са самим собом. Миран човјек не прима увреде са штетом, већ онога који га вријеђа поправља.
Обуцимо себе у мир и промијенимо наше немирно одијело душе потпуним смирењем Јеванђеља Христовог. Утемељимо стопе наше да иду мирним стазама и постанимо сами извор из којег тече ријека мира. Нека нам свима душа замирише миром. Постанимо, дакле, оно на шта смо и позвани! Постанимо, дакле, синови Божији, синови Оца, коме нека је слава са Сином и Духом, сада и увијек и у вјекове вјекова. Амин.
Милош Бабовић
(Аутор је матурант Богословије Светог Петра Цетињског, ученик XXVIII генерације обновљене Цетињске богословије (2019-2024)
