У Никшићу је, у организацији Епархије будимљанско-никшићке, Општине Никшић и никшићке Црквене општине, у понедељак 29. јануара 2024. године, одржана Светосавска академија.
Након што је хор Светог новомученика Станка отпјевао „Тон деспотин“ и тропар Светом Сави, надлежни Епископ будимљанско-никшићки Г. Методије обратио се светосавском сабрању, поздрављајући Његово Високопреосвештенство Митрополита црногорско-приморског Г. Јоаникија, представнике Владе Црне Горе и Општине Никшић, послaнике друштвено-политичког, културног живота, свештенство, монаштво и бројни народ, окупљене око имена Светог Саве, првог Архиепископа и просветитеља српског.
„Украсе и љепото историје наше“, вели Свети владика Николај Велимировић о Светом Сави у својој пјесми, спјеваној у Бечу на Савиндан 1945. године, која почиње ријечима: ”Свети Сава Србе воли, за Србе се Богу моли, српском роду даје крила, српску дјецу благосиља. Па кад чујеш данас овакве усклике љубави деце српске на обе хемисфере, испроси у Христа Бога милост да се сви Срби обоже, сложе и умноже“. Лепото историје наше, остаде ми највише у срцу. Ученик Христов, учитељ учитеља наших, цар царева наших, наставник духовника наших, племић Христов племенит, премудар, поштен, достојан и увјенчан, који окруни краљеве српске, духовник, уредитељ српске Цркве, ујединитељ српског народа, миритељ завађених и разбраћених, родитељ наш духовни, градитељ хришћанске српске државе, молитвеник пред Господом, неустрашиви поборник правде Божје и добре воље међу људима и народима, борац против сваке лажи и насиља, путеводитељ, народољубац, украс и љепота историје наше. Христов Сава, љепота историје наше“, казао је Епископ.
Све речено и из душе Владике Николаја испјевано, и све неизречено, незнано и недокучиво, тајно, све је стало у ријечи - љепота историје наше. А историја наша је све вријеме наше прије Саве и послије њега, прије нас и послије нас, по ријечима Преосвећеног Епископа Методија, је вријеме страдално, и онда и данас, увијек тешко, а без вјере страшно, бесмислено и беспутно.
„У вријеме када Владика Николај пише ову пјесму помиње милионе мученика и новомученика вјере, народ понижен и потиштен, неопран од крви своје који јеца у ранама по болницама, згариштима и збјеговима, патњу несагледиву која траје и мијења обличја – која пролазе – али Онај Који не пролази и Који једини истински љуби човјека као сина Свога, Господ је Бог наш Коме обећасмо да нећемо имати других богова осим Њега, Господ наш љубљени пред чијим престолом и скутима уздиже се непрестана молитва најдивнијег српског сина која је у темељу сваке српске побједе, мира и живота – молитва Христвог Саве“.
„Свети Сава је крсна слава нашег народа и сваког Србина ма гдје био. Својим је земаљским животом и надземаљским дјелом позлатио пут Србима до Христа и заувијек их склонио са запустјелих и слијепих странпутица, подигавши их и прибравши их у велике хришћанске народе. Велики су људи за велика дјела од Бога дати. Бити рођен у народу разапете историје и постати љепота и украс те историје дар је од Бога том народу. И није нас малим и малобројним љепотама украсио Господ. И данас су међу нама Свети Василије, слава му и милост, Свети Петар Цетињски, Свети Арсеније ждребаонички, Свети Стефан Пиперски, Владика Раде... Звијезда до звијезде неугаслог сјаја које из вјечности свијетле нама данас, и подсјећају да нисмо сами, да све пролази сем Истине, да је поглед у Небо и ријеч Небу једина утјеха, да је неизброј звијезда и неизброј радости увијек над нашим душама да освијетле сваку таму у животу човјека и народа до свршетка свијета и вијека“, навео је Владика, додавши да има још звијезда које су љепота историје наше и којима нас Господ путеводи.
„Једна је замакла с трона цетињског кад јој је омалио и подигла се међу себи равне, звијезда блаженопочившег Митрополита Амфилохија, а нова је звијезда, од Господа послана, сјела на трон цетињски да љубављу својом понесе бреме смутне историје наших дана и својом истинском подвижничком молитвом и жртвом помогне да истрајемо до краја на путу који води у живот вјечни. Овдје је са нама да нас благослови својом свијетлом мудрошћу, свијетлим ликом и свијетлом душом, Његово Високопреосвештенство Митрополит црногорско-приморски Г. Јоаникије, брат мој и саслужитељ и духовник, наш светионик на путу Христовом и Савином, да се сви Срби обоже сложе и умноже, ако Бог да. Амин Боже дај. “, закључио је Владика Методије.
Светосавску бесједу произнио је Митрополит црногорско-приморски Г. Јоаникије, пожеливши срећну и благословену Светосавску свечаност, прослава Светог Саве неколико дана прије и послије празника, да се на свим мјестима, гдје је могуће, окупимо у свјетлости Светог Саве.
„Да га заједнички прославимо јер га сви појединачно носимо у својим срцима, а кад га славимо заједно онда се утврђује наше заједништво, осјећамо његово присуство и његов благослов још пуније. Много се говори о Светом Сави али колико год говоримо, ипак нам нешто измиче, његова личност је толико слојевита, дубока, боголика и колико год урањамо у тајну његове личности, просто, нигдје краја, јер је то обожена личност. Свети Сава је још у вријеме свог земаљског живота дотакао божанску вјечност, а онај ко се сјединио са вјечношћу некада, он је присутан и у прошлости, и у садашњости, и у будућности, па кад се овако сабирамо све нам се чини, колико се спомињемо њега и наше прошлости кроз сву нашу историју, да више осјећамо његово дјеловање из оног свијета, из Царства небеског, из будућности, из обрнуте перспективе, како кажу теолози“.
„Шта год говорили о Светом Сави тешко можемо да заобиђемо оно у чему је, можда, најдубљи траг оставио у нашој историји, а то је оснивање Жичке архиепископије самосталне, аутокефалне СПЦ. Кад се таква велика дјела догађају веома је важно ко иза њих стоји, ко ставља печат своје личности на таквим великим одлукама и великим историјским потезима. Могло се догодити да се оснује самостална аутокефална Црква у српском народу и стицајем околности и путем дипломатске вјештине, али да је то било само то наша Црква не би имала ту животну силу. Њој је животну силу, благодат Духа Светог дао Свети Сава. Он је обукао свој род у божју свјетлост и у Божју милост, привео га Христу, сјединио га са Христом. Желим да нагласим колико је било важно што је поред српских манастира Студенице, Жиче, Ђурђевих Ступова и осталих монументалних српских задужбина, Немањиних задужбина основан и манастир Хиландар, као четврти по рангу светогорски манастир са достојанством царског манастира“, указао је Митрополит Јоаникије.
Кад је дошао са Свете Горе из манастира Хиландара, Свети Сава је, навео је Митрополит, настојао да сваки добри обичај и правило са Свете Горе пренесе у своје отачаство.
„Било је веома важно што се наш народ преко манастира Хиландара појавио на Светој Гори преко својих монаха, у пуном достојанству са својим манастиром Хиландаром као царском лавром и што је укључен у светогорску саборност. То је био један ембрион или предокус наше аутокефалности, наше црквене самосталности, јер аутокефалност коју нам је издејствовао Свети Сава није било одвајање, него укључивање у заједницу светих Божјих цркава, у заједницу православних народа, у заједницу цивилизованих народа Европе са пуним достојанством краљевства и архиепископије“.
„Оно што је Свети Сава радио, што је оснивао, утемељивао, утемељујући Жичку архиепископију, њене епископије, међу њима и будимљанску и зетску, свему је дао животну силу, свему је дао благослов Божји да напредује и цвјета и да доноси своје плодове. У том смислу огромну улогу има управо манастир Хиландар у смислу одуховљавања, буђења стваралачких талената, освећивања душа и откривања Божјег јеванђелског пута који води у живот вјечни. То видимо, нарочито, после упокојења Светог Саве и како се бирају српски архиепископи после њега. То је млада Црква која је тек почела да живи, у првих 100 година бирани је ранији хиландарски игуман или монах. И на новоосноване епископије је, такође, постављао своје ученике из манастира Хиландара, Студенице и Жиче, и сви они његовали духовност и правило Свете Горе. Тако се наше отачаство одуховљавало и непрестано се освјеживало живим соковима светогорске духовности и Божје милости, која нас је увијек обасјавала са Свете Горе, а посебно од манастира Хиландара“, запажа Високопреосвећени Митрополит.
Указао је на значајну улогу првих књижевника, после Светог Саве, Доментијана и Теодосија, Савиних биографа, који у различитим временима пишу биографије, житија српских светаца, прије свега, Симеона и Саве и Петра Коришког, потом и службе.
„Који је то стандард књижевни који су они успоставили и колико је то било значајно за развој наше писмености, књижевности, духовности. Да скренемо пажњу на то колико је писано о Светом Сави, писали су и велики духовници, као што је Владика Николај и отац Јустин, али ипак су житија од Доментијана и Теодосија непревазиђена до данас и као житија, текстови посвећени култу, али и као књижевна дјела. Тако се наше отачаство, тадашња српска држава одуховљавала, Свети Сава је пробудио стваралачке таленте код нашег народа, не само код монаха, свештеника, епископа, него код свих слојева друштва тако да имамо велике личности из тог времена међу краљевима, владарима, велможама, чак и међу обичним људима, као што је био Свети Петар Коришки“, бесједио је Његово Високопреосвештенство.
Указао је на везу између Светог Саве и Светог Василија Острошког.
„Читамо у нашим легендама о Светом Сави како је он благословио мајку Светог Василија Острошког, док је још ходао по овој земљи да она роди свјетило свете вјере православне које ће очувати и објединити наш православни српски род. Наравно, то је легенда, немогуће је да је Свети Сава уживо срео мајку Светог Василија, осим ако се на чудесан начин није јављао, што није искључено јер их дијели неколико вјекова историјске разлике, али ова легенда која је настала после прослављења Светог Василија Острошког и после спаљивања моштију Светог Саве говори о нечему другом. Да је, заиста, Свети Василије наследник Светог Саве и нови Свети Сава, нови Чудотворац као и Свети Сава, јер његове свете мошти на исти начин чудотворе у манастиру Острогу, као што су раније чудотвориле Савине мошти у манастиру Милешеви, оснажујући и обједињујући цио српски род“, нагласио је Митрополит црногорско-приморски.
Свети Василије Острошки се надахнуо светосавском духовношћу још док је био завалски и тврдошки монах и подвижник. Он је, по ријечима Митрополита Јоаникија био потпуно наредан да поцрпи светосавску духовност и упозна се са светосавским наслеђем у манастиру Хиландару за кратко вријеме свог боравка, али се он ту усавршио у духовном, културном, и сваком другом погледу се припремио за свету архијерејску хиротонију од Светог Патријарха Пајсија.
„Као што је Свети Сава дошао свом отачаству у архијерејском чину архиепископа, тако је и Свети Василије Острошки дошао са Свете Горе, преко Пећке патријаршије гдје је примио хиротонију, у епископском чину, свом отачаству. Као што се Свети Сава подвизавао и кад је постао архиепископ, па је знао неко вријеме да се повуче у неку од својих испосница, тако се и Свети Василије Острошки повлачио из свог сједишта, из града Никшића у острошку испосницу и вјероватно да је тамо држао Карејски типик непрестане молитве, поста и подвига са осталим острошким испосницима. И као што се Свети Сава надахњивао и обнављао божанском љубављу и божанском духовном силом, тако је и Свети Василије у острошкој испосници снажио свој дух и када је излазио у свој народ он је био неприкосновени ауторитет у тим тешким и смутним временима, онај ауторитет за кога се могао ухватити, за чији скут се могао ухватити наш народ исто као за скут Светог Саве“.
„Пошто је поштован још за свог живота, као и Свети Сава, као Светитељ и Чудотворац он се још више прославио својим чудесима, после упокојења исто као и Свети Сава. И као што су чудотвориле мошти Светог Саве неколико вјекова у манастиру Милешеви, ево, чудотвори нови Свети Сава из Острошке испоснице до дана данашњег и тако ће бити до скончанија свијета и вијека“, закључио је Митрополит црногорско-приморски Г. Јоаникије, поручивши:
„Да је Свети Сава и у вријеме свог живота, и у вријеме Немањића, у турско доба и после спаљивања његових светих моштију присутан у свом народу, да његов дух води наш народ и да његови наследници такође носе и шире огањ тог духа и благодати Божје, видимо кроз сву нашу историју, да нас Бог није оставио због Светог Оца нашег Саве, видимо и по овим нашим свечаностима, на дан Светог Саве када вршимо сва богослужења у његову част, али и по овим Светосавским академијама које организујемо у сваком граду, а то показује да је Свети Сава ушао у душу свог српског рода и да нас и даље приводи Христу и води путем који иде у живот вјечни“.
У културно-умјетничком програму академије учествовали су: хорови Светог новомученика Станка и Преподобне мајке Ангелине под дидригентским палицама Ленке Дурутовић и Ане Бојић, извођач етно пјесама Бранка Зечевић, гуслар и фрулаш Радован Сукновић, а програм је водила глумица Биљана Ђуровић.
Вече је завршено пјевањем химне Светом Сави „Ускликнимо с љубављу“ свих учесника на сцени Никшићког позоришта.
