Преподобни Јован Дамаскин: О енергијама које су у Господу нашему Исусу Христу
Кажемо, такође, да постоје и две енергије у Господу нашему Исусу Христу. Наиме, као Бог и једносуштан Оцу, Он је поседовао божанску енергију, а будући да је постао човек и једносуштан са нама, поседовао је енергију човечанске природе.
Треба знати да је друго енергија (ενέργεια = дејство), a друго оно што је енергично (делатно), а опет нешто друго је остварена енергија (дело) а друго онај ко енергијом дејствује (делатељ). Енергија је, дакле, активна и суштинска кретња природе; а оно што је делатно јесте природа из које произлази енергија (дејство). Дело је, опет, резултат енергије (деловања); док је делатељ онај који користи енергију, односно то је лична ипостас. Међутим, енергија (деловање) се назива и делом, као што се и дело назива деловањем, онако како се и стварање назива творевином; зато и велимо: “свако стварање” πάσα ή κτίσις мислећи на створења.
Треба знати да енергија (дејство) представља кретање, те да се она више остварује него што она сама дејствује, као што је рекао богоглагољиви Григорије Богослов у беседи о Светоме Духу: А ако је енергија, јасно je да ће бити остваривана а не да ће сама дејствовати, те да ће престати заједно са оним делом што је остварено.
Ваља знати да и сам живот представља енергију, а да њу чине промене у развоју живих бића те целокупно устројство њиховог живота, било да је то активност прехране или раста, односно размножавања, као и нагонска активност, односно, чувствена, умна и самовласна активност. Енергија је, наиме, резултат силе. Ако, дакле, све то видимо у Христу, тада ћемо рећи да у Њему постоји и човечанска енергија.
Енергијом се назива први појам који се образује у нама, a то je проста и самостална енергија ума, који сам по себи невидиво пројављује властите појмове, без којих се ни ум не би могао с правом тако назвати. Енергијом се, опет, назива и откривање и предавање замишљених појмова остварено изговарањем речи. Ова енергија, међутим, није ни самостална ни проста, већ сматрамо да je у односу који сачињавају појам и реч (говор). И сам тај однос, који има онај који дејствује према ономе што се збива (што бива дејствовано, остваривано, што се чини), јесте енергија; а и само то што се извршава назива се енергијом. Ово прво је енергија која припада само души, док је друго енергија душе коју користи тело. Једно је, дакле, енергија тела које је на умствен начин оживљено телом, а друго је резултат; јер ум, размотривши претходно оно што предстоји, уз помоћ тела то и извршује. Души, дакле, припада вођство (управа): наиме, она користи тело као оруђе, водећи га и управљајући њиме. Друго је, међутим, енергија тела, када је оно вођено и покретано душом. А резултат енергије тела је додир и држање и, на неки начин, обухватање онога што бива издејствовано, док је резултат енергије душе обликовање и изображавање онога што бива. Тако је и када је реч о Господу нашему Исусу Христу: сила чињења чудеса била је енергија Његове божанске природе, док су дело Његових руку, затим воље, као и речи Хоћу, очисти се биле енергије Његове човечанске природе. Дело човечанске природе је ломљење хлебова, као и то што је губавац чуо реч хоћу, док је резултат божанске природе умножавање хлебова и очишћење губавога. Јер уз помоћ обе ове енергије, и душевне и телесне, показао је једну те исту, сродну и истоветну, своју божанску енергију. Наиме, као што признајемо постојање сједињених природа у Христу и њихово узајамно прожимање, те не одричемо њихову различитост, већ их бројимо а признајемо да су нераздељиве, тако познајемо и узајамни спој воља и спој енергија, те признајемо њихове различитости и бројимо их, не уводећи тиме поделу међу њих; јер на који начин је тело и обожено а да није претрпело промену властите природе, на исти начин су воља и енергија и обожене а да нису напустиле своје природно стање; јер један је Онај који је и ово и оно (и Бог и човек), те овако или онако, односно божански и човечански, хоће и дејствује.
Будући, дакле, да су у Христа две природе, нужно је рећи да су у Њега и две енергије; јер у којих је неједнака природа у њих је различита и енергија, a у којих је неједнака енергија у њих је различита и природа. И обратно: у којих је једна те иста природа у њих је и једна те иста енергија, a у којих је једна енергија у њих је и једна суштина, сагласно богомудрим Оцима. Нужно је, дакле, прихватити једно од двога: или да, говорећи како je у Христа једна енергија, кажемо да je у Њега и једна суштина, или да, уколико нам је блиска истина те на јеванђелски и светоотачки начин исповедамо да су две природе, исповедамо и да су две енергије, следујући на одговарајући начин њиховом учењу; јер будући да је Он једносуштан са Богом и Оцем по божанству, раван је Оцу и по енергији, а будући да је Он исти једносуштан са нама по човечанству, раван је нама по енергији. Јер вели блажени Григорије, епископ Нисе: A у којих је једна енергија, у њих је, свакако, и сила једна те иста; јер свака енергија (дејство) резултат је силе[4] Немогуће је, наиме, да нестворена и створена природа имају једну природу или једну силу или једну енергију. А ако бисмо, пак, рекли да je у Христа једна енергија, тиме бисмо божанству Логоса придодали страсти (страдања) умствене душе, као што су страх, жалост и агонија.
А ако неки рекну да су свети Оци, расправљајући о Светој Тројици, тобоже тврдили: у којих је суштина једна, у њих je и енергија једна, и у којих је различита суштина, у њих је различита и енергија, те да оно што се тиче богословља не треба преносити на икономију, одговорићемо им: ако су свети Оци говорили само о ономе што се односи на богословље, и ако после ваплоћења Син није исте енергије са Оцем, онда неће бити ни исте суштине. Коме ћемо онда приписати оно: Отац мој до сада дела, и ја делам и што види да Отац чини јер што Он чини, то исто чини и Син и иако мени не верујете, делима (мојим) верујте те дела која творим ја … она сведоче о мени као и: Јер као што Отац подиже мртве и оживљава, тако и Син које хоће оживљава. Све то, међутим, показује не само да је Син и после ваплоћења једносуштан са Оцем, већ и да је исте енергије са Њим.
И опет: ако промишљање о свему припада не само Оцу и Светом Духу, него и Сину и после ваплоћења, и пошто је промисао енергија, следи да је Син и после ваплоћења исте енергије са Оцем.
А ако ли из учињених чудеса спознамо да је Христос једне суштине са Оцем, а чудеса јесу енергија (дејство) Божија, следи да је Син и након ваплоћења једне те исте енергије са Оцем.
Ако је једна енергија Његовог божанства и Његовог човечанског тела, онда ће она бити сложена, те или ће Син бити различите енергије у односу на Оца, или ће и Отац имати сложену енергију. А ако је сложене енергије, јасно је да ће бити и сложене природе.
А ако неки веле да се скупа са енергијом уводи и личност, одговорићемо им да ако се скупа са енергијом уводи личност тада ће, следујући обрнуту логику, и скупа са личношћу бити уведена енергија, те ће, као и три личности, односно ипостаси, Свете Тројице, бити и три енергије, или пак, као што је једна енергија тако је и једно лице и једна ипостас. Свети Оци су, међутим, једногласно говорили да оно што је једне суштине, то je и једне енергије.
И још, ако се скупа са енергијом уводи и личност, они који су установили да не говоримо ни о једној нити о две енергије у Христу, тиме су заповедили да не говоримо ни о једној нити о две Његове личности.
И као што су у ужареном мачу сачуване природе и ватре и железа, тако су у њега и две енергије (дејства) и њихови резултати. Јер железо има способност сечења, а ватра способност жежења, а сечење је резултат енергије железа, док је жежење резултат енергије ватре; а њихова различитост сачувана je у опаљеном пресеку и у пресеченој паљевини иако после сједињења не би могло да буде ни жежења без сечења нити, пак, сечења без жежења; нити, опет, будући да су две природне енергије, кажемо да су два ужарена мача, нити због тога што је један ужарени мач остварујемо сливање њихових суштинских разлика. Тако и у Христу, божанска и свемогућа енергија припада Његовом Божанству, док енергија подобна нама припада Његовом човечанству. А резултат човечанске енергије је држање и повлачење детиње руке, док је резултат божанске енергије оживљавање детета. Јер једно је ово а друго је оно, иако су међусобно недељиве у богочовечанској енергији. Ако ли ћe, међутим, због тога што је једна ипостас Господња бити и једна енергија, тада ће због тога што је једна ипостас бити и једна суштина.
И опет: ако кажемо да je у Господа једна енергија, рећи ћемо да је она или божанска или човечанска или средња (ни божанска нити човечанска). Али, уколико кажемо да је божанска, назваћемо Га само Богом, лишеним човечанске природе која је подобна нашој. А ако, пак, кажемо да је она човечанска енергија, похулићемо назвавши Га простим човеком. Но опет, ако кажемо да та енергија није ни божанска ни човечанска, тврдићемо тиме да Он није ни Бог ни човек, те да није једносуштан ни са Оцем нити са нама: јер ипостасна истоветност настала је из јединства, а да се, ипак, не укида различитост природа. А ако је сачувана различитост природа, сачуваће се, наравно, и њихове енергије; јер нема неделатне (без енергије) природе.
Ако је једна енергија Владике Христа, она ћe бити или створена или нестворена: јер нема те енергије која би била негде између (ни створена ни нестворена), као што нема ни такве природе. Наиме, ако је створена, показиваће само створену (тварну) природу; а ако је нестворена, указиваће само на нестворену (нетварну) суштину. Јер природна својства треба свакако да буду сходна природи; јер немогуће је да постоји биће непотпуне природе. А енергија, која je по природи, не припада ономе што је изван природе, и јасно је да није могуће ни да постоји нити да буде спозната природа без њене природне енергије: јер кроз шта свако биће дејствује, кроз то се његова природа потврђује, a то je непромењиво.
Ако je Христова енергија једна, она иста ће бити стваралачка енергија и онога што је божанско и онога што је човечанско. Нема, међутим, ни једног од створења (ствари) да је остајући при властитој природи у стању чинити оно што је међусобно противно: јер огањ не може и да расхлађује и да греје, нити вода може и да суши и да кваси. Како је, дакле, Онај који je по природи Бог и који је по природи постао човек, једном те истом енергијом и чинио чудеса и претрпео страдања?
Ако је Христос примио на себе ум човечији, односно умствену и словесну душу, свакако да ћe размишљати, и то свагда ће размишљати; јер размишљање је енергија ума. Према томе, Христос дејствује и као човек, и свагда дејствује.
А велики светитељ Јован Златоуст у тумачењу Дела апостолских, у другој беседи, овако вели: Неће погрешити онај ко и Његово страдање назове делом, јер, подносећи све, остварио је оно велико и чудесно дело разрушивши смрт и учинивши све остало.
Ако се свака енергија дефинише као суштинска активност неке природе, као што су о томе учили значајни умови, где је ико видео непокретну природу или потпуно неделатну, или где је пронашао енергију која није активност природне силе? Међутим, нико ко је разуман неће прихватити да је само једна природна енергија Божија и енергија творевине, по блаженом Кирилу; Лазара не оживљава човечанска природа, нити, опет, божанска сила плаче; јер плакање је својство човечанске природе, док је живљење својство ипостасног живота. Међутим, Он заједнички поседује сваку од ове две енергије, јер у Њега је једна ипостас. Јер један је Христос и једно је Његово лице, односно ипостас; међутим, Он има две природе, то јест природу свога божанства и свога човечанства. На природан начин истичући из божанства, слава је ипак постала заједничка обема природама због истоветности личне ипостаси, а оно што је ниже заједничко је обема природама јер је од тела; јер један и исти је Онај који је и ово и оно, односно и Бог и човек, и једном те истом припадају својства и божанства и човечанства. Богознамења је, наиме, чинило божанство, али не без учешћа тела, док је оно што је ниже, чинило тело, али не без учешћа божанства. Јер божанство је било сједињено са телом и у часу Његовог страдања, остајући бестрасно (нестрадално) и подносећи спасоносна страдања; а док је деловало божанство Логоса, био је сједињен са њим Његов свети ум, који је умовао и знао оно што се савршава.
Божанска природа, дакако, предаје телу своја величанства, док она сама остаје непричастна у страстима (страдањима) тела. Наиме, тело није страдало и својом божанском природом, онако као што је божанска природа Логоса деловала кроз тело; јер тело је послужило као оруђе божанства. Дакле, иако од самога зачећа никакве поделе није било између једног и другог обличја, ипак су дела и једног и другог обличја све време бивала дела једне личности; међутим, оно што се збивало нераздељиво, то ни на који начин не мешамо, већ шта je у ком обличју учињено то разумевамо из својства самога дела.
Према томе, Христос дејствује и једном и другом својом природом, односно, дејствује у Њему и једна и друга природа у заједници са оном другом, тако што Логос извршава оно што Логосу припада, због преимућства и превласти божанства, што су својства началства и царства; док тело извршава оно што је сагласно вољи Логоса који се са њим сјединио, чије је властито тело и постао. Јер тело није само од себе кренуло ка физичким страдањима, нити је, опет, то претрпело због уступања и бежања испред онога што је болно, нити због спољашњих околности, него је кренуло по природном следу; наиме, Логос је хтео и допустио да то икономијски претрпи и да оствари оно што My je својствено, како би се кроз дела Његове природе потврдила истина.
И као што је на надсуштаствен начин, родивши се од Дјеве, стекао своју суштину, тако је и оно што је човечанско творио на надчовечански начин, ходајући својим земним ногама по текућој води,[14] и то не тако што је вода постала чврста, него због тога што је, натприродном силом божанства, вода постала таква да нити се разлила нити је попустила под тежином вештаствених ногу. Он није само човечанским начином чинио оно што је човечанско (јер није само човек, него и Бог: отуда су и Његова страдања животворна и спасоносна), нити је само божанским начином чинио оно што је божанско (јер није само Бог, него и човек; отуда је богознамења чинио додиром, речју и другим таквим начинима).
А ако ли неко рекне да говоримо о једној енергији у Христу, не да бисмо укинули Његову човечанску енергију, већ због тога што се човечанска енергија, за разлику од божанске енергије, назива страшћу, те да зато говоримо о једној енергији у Христу, одговорићемо му: на исти начин и они који говоре о једној природи у Христу не говоре то да би укинули човечанску природу, већ због тога што се човечанска природа, за разлику од божанске природе, назива страдалном (острашћеном). А ми, далеко било, немојмо човечанску активност, због њене различитости од божанске енергије, називати страшћу; јер, уопштено говорећи, ничије биће се не може спознати и дефинисати из сравњења или из упоређења са другим. Тако ће се збити да су постојеће ствари узајамно узрочне: наиме, ако је човечанска активност страст због тога што је божанска активност енергија, тада ће, свакако, и, због тога што је божанска природа добра, човечанска природа бити зла; и насупрот томе, будући да се човечанска активност назива страшћу, божанска активност ћe се назвати енергијом; а будући да је човечанска природа зла, божанска природа ће бити добра; и тако ће целокупна творевина (сва створења) бити зла, и биће да је лагао онај ко је рекао: Тада погледа Бог све што је створио, и гле, добро беше веома.
Ми, опет, велимо да су свети Оци човечанску активност Господа Христа називали разним начинима, већ према одређеном смислу: именовали су је, наиме, и силом, и енергијом, и разликом, и кретањем, и својством, и каквоћом и страшћу (страдањем); и то не у поређењу са божанском активношћу -већ су је назвали силом јер одржава и јер је неизмењива; енергијом јер представља карактеристична својства и у свим стварима показује једнообразност онога што је исте врсте; назвали су је разликом јер ствара различитости; а кретањем јер показује; својством, опет, јер сачињава њен састав и пребива само у њој а не у некој другој; каквоћом су је назвали јер твори врсту; а страшћу јер се креће, јер све што је произашло од Бога и након Бога страда кретањем, будући да није самокретња и самосила. Нису је тако назвали у поређењу са божанском активношћу, као што је већ речено, него због циља који је, на стваралачки начин, у себе сместио узрок саздавања света; отуда су је, користећи исто име као и за божанску енергију, назвали енергијом. А онај ко је рекао: Јер свако од обличја дејствује у заједници са оним другим шта је другачије учинио од оног који је рекао: И постивши дана четрдесет … напослетку огладне јер допустио је природи, када је то хтео, да чини оно што јој је својствено; или они који веле да je у Њему различита енергија, или који веле да je у Њему двострука енергија, или, пак, једна енергија за једну природу а друга за другу? Јер све то, користећи друге изразе, говори о две енергије; наиме, много пута број енергија бива изражен другачијим изразима, као када се каже божанска и човечанска. Јер разлика представља различитост оних ствари које се разликују; а оно, пак, што не постоји (што нема својега бића), како ће се разликовати?
