Преподобни Јован Дамаскин: О напретку
Каже се, пак, да је Христос напредовао у премудрости и у расту и у милости, јер се развијао узрастом, а кроз развијање узрастом откривао је премудрост која je у Њему постојала; а осим тога, сопственим напретком је остваривао напредак људи у премудрости и благодати (милости) и у испуњавању благовољења Очевог, односно напредак у људском богопознању и спасењу, те је усвојио све што је наше. Но, они који говоре да је Он напредовао у премудрости и благодати, примајући их као дометак, веле да јединство није остварено од самог почетка постојања Његовог тела, и не бране јединство по ипостаси, него, верујући лакомисленом Несторију, баснослове о односном јединству и простом усељењу, а не разумију, ни шта Говоре, ни шта тврде. Јер ако се тело, од самог почетка свога постојања, истински сјединило са Богом Логосом, или боље, ако je у Њему стекло постојање и имало са Њим ипостасну истоветност, како се, онда, није потпуно обогатило сваком премудрошћу и благодаћу? He тиме што је оно само учествовало у благодати, нити тиме што je по благодати заједничарило са оним што je у Логоса, него углавном зато што је постало извориште благодати, премудрости и пуноће свих добара за свет, а то je остварено ипостасним сједињењем човечанских и божанских чинилаца једнога Христа, јер Он исти био је истовремено и Бог и човек.
