Type Here to Get Search Results !

Кога нема, њега има!


Поподне бисмо се окупити испод великог храста код куће и мама или тата би нам читали на руском. Не сећам се шта су нам читали, била сам мало млађа од сестре и брата, али сећање ми доноси много мира. Храст је одавно нестао, али је свакако жив у нашим сећањима.


Ето, тим речима се Марија Ткачук присећала детињства проведеног покрај својих родитеља оца Александра и матушке Јулијане Шмеман. Тим речима и ја отпочињем ово своје сећање на нашег незаборавног оца Миленка Јеловца. Да, збиља се не сећам шта ми је говорио, додуше, није ни било пуно приликâ да ми нешто много каже, али то сећање на њега и те како ми доноси мир, јер је он сâм био сасуд оног вишњег мира, који се, независно од њега, изливао на све који би га гледали или слушали. Да, нестао је из наших погледа, као и онај храст с почетка ове приче, али никада није ишчезао из наших сећања, он и његов неизбрисиви лик препун благости и топлине, нежности и саосећајности, са очима у којима је могао да се огледне цео један свет и пронађе утеху себи. И како време пролази, како је све више тамо, заправо, све више је овде, и, чини се, као да никада није ни одлазио. Уствари, биће да је тек сада дошао! И, заиста, истините су оне речи једног свештеника, који је рекао: „Кога нема, њега има!“, и без њега се не може. Јер, не може се живети без љубави и доброте. А та љубав и доброта биле су на најчудеснији могући начин оваплоћене у лику оца Миленка, и то тако јасно да си могао да их видиш и да их се дотакнеш, да осетиш њихову топлину, као топлину сувог храстовог дрвета које се распламсало у пећи.

Ето, такав је био отац Миленко. Као столетни храст у далеким, врлетним горама, али истовремено приступачан свима. Свако се могао одморити у његовом хладу, ма где био. Корењем дубоко у земљи, крошњом високо у облацима, где се коначно и преселио. Од њега сам први пут чуо за Елеазара Буфијеа, човека који је целога свог века садио дрвеће по високим, пустим Алпима. И отац Миленко је био такав. Неуморно је садио веру и наду у нашим запустелим срцима, преображавајући пустињу наших душа у пребогате шуме и пашњаке. Од њега ниси могао отићи смркнут и неутешан, напротив, сваки пут би озарен поскакивао од среће након сусрета са њиме!

У мојим најранијим сећањима проналазим име оца Миленка, име које се у нашој кући увек изговарало са нарочитим поштовањем.  Мој отац га је тако свечано изговарао да си одмах могао знати да се ту не говори о било коме, а нарочито не било како. И истог трена би, по ко зна који пут, уследиле уобичајене приче, утврђеним редоследом и садржајем, које је мој отац са нарочитим одушевљењем приповедао, као да их први пут говори. Ја сам све то слушао, сазнавајући да је тај отац Миленко поврх свега и свештеник, и то негде у неком Новом Саду, који је тада у мојој глави изгледао недостижно, такорећи, на крај света. Мој отац би увек истицао, како отац Миленко никада није скидао мантију, па ни када би дошао у Вишњицу, своје родно село у подножју Љубишње, код Пљеваља. Чак је и ливаду косио у мантији, и дрва за зиму секао у мантији. И опет, ја сам све то слушао и тачно сам у својој глави, као на филмском платну, могао да видим оца Миленка како замахује косом или секиром, док му мантија лети устрану. Притом, ја уопште нисам ни знао како он изгледа, нити сам очекивао да ћу га икада упознати.

Када се сретнеш са оцем Миленком, имао си осећај да се срећеш са неким кога цео живот познајеш. Или, још боље, кога си цео живот чекао да упознаш! Имао си осећај да се срећеш са неким својим далеким претком и родом најрођенијим. Упознао сам оца Миленка вече пред пријемни испит на Богословском факултету. Са мојом стрином Снежаном, која је и уприличила овај сусрет, срдачно сам дочекан у његовом топлом дому. У то доба године нарочито топлом, био је Видовдан. Ушли смо у кућу, а отац Миленко је ушао за нама затворивши врата, и одмах, на моје запрепашћење, скинуо је мантију! Истог трена ми је као муња прошло кроз главу: „Тата је погрешио!“ За мене је то тада био шок, јер, обично мислимо да свештеници, ти наши суперхероји који нас спасавају из свакојаких невоља и неприлика, заправо, никада не скидају своје свештеничко одело. Али, гле, када Супермен или Спајдермен скину своје одело, они нису ништа мање достојни нашег дивљења, нити без одела престају да буду оно што јесу, чак ни у нашим очима и нашим срцима. Да, одело дефинитивно не чини човека, па ни свештеника, али га по оделу препознајемо међу осталима. И, парадоксално, својим тамним оделом стоји као светилник у овоме свету, подсећајући нас на оно једино потребно (Лк 10, 42), проповедајући Јеванђеље без иједне речи.

Те вечери упознао сам оца Миленка и целу његову породицу. Тада сам сазнао да и његова ћерка Тијана наредног дана излази са мном на пријемни испит на истом факултету. Невероватно! Иначе, отац Миленко није губио време, чим смо сели, почео је да нас пропитује. Гледао сам га као теле, што се каже, помишљајући: „Шта ме овај човек пита? Шта сам ја читао досад? Па ја ово ништа не знам!“ Ионако несигуран, постао сам још несигурнији у ишчекивању судњег дана. Тако сам мислио. Међутим, те вечери отац Миленко ми је помогао да на пријемном дам тачан одговор на неколико питања, која сигурно не бих знао.

Наредног дана је требало стићи на пријемни. И то није било једнставно, јер смо каснили. Отац Миленко нас је возио у свом препознатљивом тиркизном твингу. Била је то права борба са временом, да ли ћемо уопште успети да стигнемо пре почетка пријемног? Навигација првобитно није давала обећавајуће прогнозе. Сву напетост и нервозу која је тада владала у скученој кабини отац Миленко је разгонио својом ведрином, говорећи током целог пута разне стихове из наших епских песама. Не знам кога је више соколио и јуначио, себе, нâс или свог Јабучила, како би још снажније замахнуо својим тиркизним крилима, те како бисмо на време стигли на Карабурму. Било је то чудесно путовање! Навигација је некако постепено почела да скраћује време за долазак на дестинацију. Сваки нови минут који би нам она даривала био је пропраћен громогласним овацијама оца Миленка, који се радовао као да је управо добио на лутрији. Сви смо се смејали његовој досетљивости и коментарима. Откуда му сви ти стихови и цитати, које је имао за сваку прилику? Заправо, он сâм је био као јунак из неке наше епске песме, из које је управо изашао. Ето, тако сам га доживљавао.

Прелазили смо Панчевац, у даљини се назирала зграда факултета, а отац Миленко пронађе стихове прикладне и за ту прилику:

О, синови, моји соколови,

Видите ли проклето Лијевно,

Ђе у њему бијели се кула

Онђе ће вас бити и мучит

Пребијати и ноге и руке…

Смејали смо се. Немогуће је било не смејати се у његовом присуству. Сад смо већ сви одахнули, стигли смо на време. И положили смо пријемни, што је најважније! Прошле су отада четири године. Оца Миленка сам видео још свега пар пута, не рачунајући онај последњи, када нас је допратио до свог крста под којим је мирно починуо. Време које сам провео поред оца Миленка било је толико кратко да би свако с правом могао рећи да је то крајње безначајно. Али, са оцем Миленком ништа није могло бити безначајно. Сваки сусрет са њиме, ма колико кратак, био је догађај за себе. Право једно мало чудо. И зато сматрам да је потпуно нормално то што, упркос свему томе, имам  осећај да га знам целу једну вечност. Сећам се како ми је једном приликом, током студија, кад смо се срели у Новом Саду тутнуо у руке неки смотуљак пара, рекавши: „Подај ово оном мом ђетету, кад је тревиш“, мислећи на Тијану. И, наравно, одмах ме је овим речима и начином на који ми се обратио, изместио у она стара, прошла времена која памтим само из прича. Одједном, ја сам постао онај ђетић који треба неким послом да сиђе до града, па му успут сви дају понешто да и њима обави. То је било толико љупко да ми и сада мами сетан осмех на лицу.

Такав је био отац Миленко. Једноставан, непоновљив, природан. Прави пастир (уп. Јн 10, 11), који је волео и напасао своје стадо као нико. Само он је могао да у једној реченици састави и бре и ђе, а да то не буде рогобатно. Одавно је већ био тамо док сам преслушавао његове радио емисије, радећи уобичајене летње послове на селу. Чудио сам се и дивио са коликом једноставношћу, лакоћом и јасноћом је објашњавао многа тешка питања наше вере и живота, и како је увек проналазио праве примере и поређења. Да, дисао је Јеванђељем, и то је било тако очигледно. Његове емисије су биле право надахнуће Духа Светога. И чини ми се, док сам га тако слушао у мом селу, да је управо то био прави амбијент за потпуни доживљај његових речи, будући да он никада, ни после толико година проведених у граду, није заменио своју стару, горштачку главу за неки најновији модел градске. Заувек је остао веран себи, то јест оном дечаку горштаку који се родио и одрастао под Љубишњом.

У његовом срцу је било места за све, чинило се. И цело небо и цела земља ту су могли стати. Али, можда смо га ипак преоптеретили, па је на крају и препукло. Бог зна. Нисмо ни стигли да га питамо како је њему, док смо му непрестано причали како је нама. Опрости нам због тога, оче, и чекај нас у освиту оног новог, незалазног дана, у коме жељно ишчекујемо нераздељиви сусрет са тобом!

ОСВИТ

оцу Миленку

Пробуди ме јутрос

јучерашњи бол у грудима

шта се то збило са нама људима?

И колика још да прођу вијека

да би човјек угледô човјека?

Да л’ за сваког има таман смрта,

ил’ се инсан рађа од матере мртав?

Имаш ли неба, образу црни?

Устани, оче, земљу разгрни!

Пробуди се, уснула горо,

руку рашири, грли нас зором!

Омиј росом, разведри странама,

жељни смо човјека да збори са нама…


Презвитер Лазар Ђачић


Извор: Инфо-служба Епархије бачке

Рубрика