Type Here to Get Search Results !

Епископ хумски Јован: Господ нас позива на покајање


Његово Преосвештенство викарни Епископ хумски г. Јован одржао је беседу на Свето Јеванђеље у недељу 25. фебруара 2024. година у храму Светога Симеона Мироточивог у Алтени:


У име Оца и Сина и Светога Духа. 

Јеванђеље о нашем спасењу, драга браћо и сестре, почиње речима покајте се, јер се приближило царство небеско. Ми се налазимо данас на овоме месту зато што се приближило царство небеско и зато што желимо да приђемо Господу Исусу Христу Сину Божијем и да пажљиво чујемо, пре свега, шта Он има да нам каже, шта се то дешава у нашим животима што би требало да исправимо и на који начин. Он нас позива, пре свега и без изузетка на покајање. Ово је једна од припремних недеља за Велики пост. 

Чули сте у данашњем Јеванђељу како је Господ испричао једну причу. Јеванђелист Лука је додао овом данашњем читању још неколико речи а и неким који бијаху уверени за себе да су праведни, и остале ниподаштаваху, каза причу ову. И онда Господ говори ову причу о фарисеју и о царинику. Заправо ово прича о фарисеју и царинику јесте прича о свакоме од нас. Прича говори о томе како свако од нас има разлога да са страхом Божијим и без храбрости да погледа на небо, гледајући у земљу, удара сам себе у прса, и моли Бога да му опрости све вољне и невољне, знане и незнане грехове, све оно чега смо свесни и све оно чега нисмо свесни. Заправо, често нам се у животу догађа да будемо на један или други начин слични фарисеју који је ушао у храм Божији и заправо се није молио Богу, нити је Богу био захвалан на томе што му је дао живот и што га држи у животу и што му прашта све његове грехове, све његове недостатке и све његове неспособности, него је заправо, уместо да се моли а пре свега да се каје у храму Божијем, почео да говори о самом себи и да се самопромовише и да каже Боже, хвала Ти, што нисам као остали људи, грабљивци, неправеденици, прељубници или, и онда се осврнуо и рекао, као овај цариник, који се у исто време молио у храму. Фарисеј каже постим двапут у седмици а у Старом завету је било прописано да се пости једном годишње, дајем десетак од свега што стекнем, иако је било прописано да се даје десетак од прихода од земље. Цариник јесте чинио то што је говорио да је чинио али је мислио истовремено да то што он чини је нешто велико, да је нешто ради чега треба да буде поносан, ради чега има право да буде поносан, односно, он се преузвисио с обзиром на то што је чинио, себе је сматрао припадником духовне и верске елите. Заправо се пад свих нас и састоји у томе што често мислимо чак и када се ради о добрим делима и о врелинама и о било чему другоме, да је то нешто наше дело, нешто што нама припада, нешто ради чега ми треба да будемо поносни као они који чине та дела до себе али заправо и онда када чинимо нека добра дела не чинимо их ми сами од себе и собом него их чинимо благодаћу Духа Светога и Божанским даром који нам је дати, јер дата нам је ова земља на којој живимо, дат нам је живот, дати су нам таленти, дати смо једни другима са могућношћу да искажемо према другима љубав. Заправо, када имамо могућност да учинимо према неком неко добро дело, то је за нас благослов и благодат и то је дар нама у много већој мери а то је суштински дар који је нама дат а не дар који ми дајемо. То је оно чему Бог хоће да нас научи, да нас призове познању истине и када схватимо да нам је све даровано и када смо даровани једни другима, онда смо, драга браћо и сестре, свесни да смо позвани једни друге да чувамо, да се једи за друге молимо. Када смо свесни да све оно што чинимо у животу, а што може да изгледа као добро, да је то нама дато као дар од Бога, онда ћемо се молити од свег срца и за друге људе, да и они добију такве и сличне дарове. Онда нећемо бити завидни другим људима на њиховим успесима о чему год се радило, него ћемо се радовати успеху других људи знајући да је то дар Божији, не само њима него и нама и целоме свету. И када сагледамо сву ту стварност и реалност нашег постојања, ми не можемо а да се у дубини свога срца не покајемо, да не заплачемо и не кажемо Боже, помилуј ме грешног, јер смо свесни да често и оно што се чинило добрим, чинили смо из погрешних мотива или смо то неко добро користили да бисмо сами себе промовисали, што је у сваком случају промашај нашег циља а циљ је јединство у благодати Духа Светога са потпуним смирењем без кога нема заједнице Духа Светога Који нам даје и љубав и могућност везе једних са другима. 

На крају, драга браћо и сестре, не можемо, када све то сагледамо а да од срца не опростимо једни другима све што било ко има против кога, свесни да Отац наш небески нама прашта све наше грехе и да нас је данас сабрао на овоме светом месту, не као странце, не као најамнике, не као туђине, него нас је сабрао као своју сопствену децу, за исти онај сто за који је Христос позвао своје ученике и апостоле пред своје страдање, за сто љубави и благодати Божије која превазилази наше могућности да је схватимо али и превазилази, иако ову службу зовемо Евхаристијом, све наше могућности и способности да Богу заблагодаримо на ономе што нам Он даје, јер никакве наше снаге, нити речи или дела, нити било шта што чинимо, никада неће бити довољне да Богу заблагодаримо на ономе што нам Он, данас на овоме месту и увек када се саберемо на литургији, даје, а то је будуће царство Божије кроз Свога Јединороднога Сина Који је васкрсао из мртвих, Који нас храни Својим Телом и Својом Крвљу кроз Свете тајне Евхаристије и на тај начин нам омогућује да Његовим очима, очима васкрслог Христа видимо овај свет, који иначе у злу лежи, као свет васкрснутих из мртвих и преображених људи који живе ослобођени од страха од греха и смрти и слободни за љубав, дакле преображени за нови живот и новим животом. Зато данас када славимо тридесет година постојања ове Парохије захваљујемо се вашем свештенику и вашим свештеницима, молећи се за покој душе блажене успомене оца Драгана, који је био овде први парох, и за здравље и многољествије оца Неђе који је био други парох заједно са његовом породицом, и за здравље нашег драгог оца Миће и свих вас. 

Честитам вам на овоме дивном јубилеју који није јубилеј који траје само тридесет година, јер тридесет година представља почетак нашег постојања у овој Парохији, него је ово и јубилеј вечности, јер сви ми који смо у цркви и који живимо црквом нисмо више припадници пролазних догађаја, него смо чланови будућег царства Божијег, које је већ почело сада и овде и долази и тек ће доћи и оствариће се као царство Божанске благодати. Нека би Господ, молитвама Светога Симеона Мироточивог, коме је овај храм посвећен, молитвама Светога Саве и Свих светих, дао да се сабирамо на овом и другим светим местима, благодарећи Богу смиреног срца, кајући се, молећи Бога за опроштај али и неизоставно причешћујући се Светим и Животворним Тајнама Божанске благодати, јер сами од себе не можемо ништа чак и када чинимо добра дела, то не значи ништа али значи много и значи све онда када се кајемо, када једни другима праштамо и када се заједно причешћујемо из једне чаше Тела и Крви Господње. То је догађај који превазилази могућност нашег разумевања, то је тајна над тајнама која ће нас ослободити и учинити нас вечним грађанима будућег царства Божијег. Амин.


Извор: Епархија диселдорфска и немачка

Рубрика