Преподобни Јован Дамаскин: О поклоњењу ка истоку
Поклањамо се ка истоку, не без разлога, нити по случајности, него будући да смо из видиве и невидиве, односно умствене и чувствене, природе сложени, приносимо Саздатељу и двојако поклоњење; као што појемо и умом и телесним уснама, и као што се крштавамо водом и Духом, те се двоструким начином сједињујемо са Господом, учествујући у светим тајнама и благодаћу Светога Духа.
Будући, дакле, да је Бог светлост умствена, и Сунце правде, и будући да је Христос у Писму назван исток, природно је посветити My исток за поклоњење; јер све што је добро ваља да посвећујемо Богу од кога нам свако добро долази. Вели још и божански Давид: Царства земаљска, појте Богу, попевајте Господу, који седи на небесима небеса према искону (истоку). А каже још Писмо: И насади Господ Бог врт у Едему на истоку, и онде намести човека којега створи, којега је, када је заповест Његову преступио, изагнао из рајског врта, настанивши га наспрам рајског врта изобиља односно, са западне стране. Богу се, дакле, клањамо тражећи древну отаџбину и обазирући се ка њој. И шатор Мојсијев имао је завесу и очистилиште на источној страни. И племе Јудино, као најдостојније части, постављено је са источне стране. И у преславном храму Соломоновом двери Господње налазиле су се са источне стране. Осим тога, и Господ је, када је распет био, гледао према западу, те се тако клањамо према истоку обазирући се према Њему. А када се вазносио на небо узлазио је према истоку, и тако су My се апостоли клањали, и тако ће опет доћи, на исти начин којим је, као што су видели, отишао на небо, као што је сам Господ рекао: Као што муња излази од истока и сине до запада, тако ће бити и долазак Сина Човечијега. Њега, дакле, очекујући, клањамо се према истоку. To је, пак, незаписано предање апостола, јер много тога незаписанога су нам предали.
