Драго ми је да је држава препознала оно што радимо на територији Нишке епархије. Иако одликовање гласи на мене, то је признање за моје свештенство, монаштво и све племените људе који помажу на терену. Оно представља признање за наш труд и преданост у помоћи онима којима је то најпотребније. Повод за доделу ове награде је наш хуманитарни рад. У току прошле године у општини Медвеђа изградили смо пет кућа за породице које нису имале кров над главом. У њима сада живи 16 деце. За мене је велика радост да смо их збринули.
Овако за Вечерње новости говори Епископ нишки Арсеније, кога је председник Александар Вучић на Дан државности одликовао Сретењским орденом другог степена. Када је пре седам година дошао на трон нишких епископа, владика Арсеније је помоћ најугроженијима поставио као најважнији циљ и предано се посветио хуманитарном раду, посебно у општини Медвеђа.
– Ни у једном делу Нишке епархије нема толико породица које имају троје и више деце као у овој општини – каже епископ Арсеније. – У забаченим планинским селима живе породице са десеторо, чак и једанаесторо деце, најчешће на рубу егзистенције. Дирљиво је видети како се ти малишани, који километрима пешаче до школе, радују ситницама за разлику од градске деце, која често имају све а нису срећна. Њихов осмех испуњава срце човека. Мој сан се донекле остварио када смо подигли пет модерних кућа и опремили их намештајем и белом техником.
Какви су ваши даљи планови?
– Ове године намеравамо да саградимо још две куће, као и кућу у Нишу за младе који одрастају у домовима за децу без родитељског старања. Кад напуне 18 година, они морају да напусте дом. Планирамо да саградимо кућу у којој ће боравити док не пронађу посао и не снађу се у животу. Та кућа ће бити у власништву Српске Православне Цркве, а уступићемо је Центру за социјални рад.
Слике напуштених и запуштених села говоре да су сви који су имали где, отишли… Може ли се то променити?
– Мени је циљ да некако задржимо људе у рубним деловима Нишке епархије и да им помогнемо да остану на својим огњиштима. Али, ти крајеви се рапидно празне. Млади одлазе на студије у Београд или Ниш и више се не враћају. Народ се исељава, одлази у градове. Али, Црква мора да остане докле год има једног житеља. Из забачених села Нишке епархије која гравитирају ка Косову и Метохији, Црква ће последња отићи. Помажем свештеницима да остану са народом. Ако мора да се затвори школа, месна заједница, амбуланта, што је често случај, Црква ће се последња повући из тих крајева. Наша мисија није само проповедање јеванђеља, већ и брига о људима и њиховим потребама. Стога се трудимо да останемо присутни и подржавамо свештенике да остану са својим народом. Где год су остали храмови и манастири на Косову остао је и народ, а тамо где њих нема нема ни народа.
Може ли Црква директније да утиче на питање заштите светиња и очувања присуства на Косову и Метохији?
– То је заиста тешко питање, пуно неизвесности и изазова. Надамо се да ће код политичара превладати разум, мислим на притисак који трпимо од Запада, и да ће владавина права бити заштитник наших светиња. Црква има апсолутно власништво над црквама и манастирима. Сигуран сам да неће доћи до тога да Црква напусти своје вернике и своје светиње. Верујем да ће Бог учинити да не будемо приморани да одемо из њих. Мати Харитина, која је такође добила Сретењски орден, провела је 62 године у Пећкој патријаршији, преживела најгоре недаће, али је остала и опстала тамо. Верујем да сви наши свештеници на Косову и Метохији размишљају као она. Било је и биће тешко, поготово са укидањем платног промета. Биће још искушења, али сам сигуран да ће Црква доле и остати и опстати.
Како се изборити са непрекидним покушајима Албанаца да прекроје историју и тако присвоје српске светиње?
– Наша дужност је да говоримо истину, без обзира на политичке притиске или покушаје прекрајања историје. Албанци могу да злоупотребљавају и прекрајају историју, а наше је да говоримо истину, оно што јесте и како јесте. Колико год да смо мали и угрожени, наша обавеза је да се боримо за истину и опстанак. Уздамо се у Бога у овим изазовним временима.
Како коментаришете ставове оних који тврде да се Српска Православна Црква превише меша у политичка питања?
– Црква не може да врши притисак на државу. Српска Православна Црква има свој став, веровање и доктрину коју следи. Постоји оно против чега Црква не може, у шта верује и што проповеда. Друго је питање колики Црква има утицај у друштву, колико има верујућих људи који слушају њен глас.
На дан када се ваш славни предак Јаков Ненадовић придружио Карађорђевим устаницима, добили сте велико државно одликовање. Да ли вам је неустрашиви војвода оставио терет наслеђа и морална начела које не смете да изневерите?
– Имати славне претке нас обавезује. Трудим се да будем достојан наслеђа Јакова и проте Матеје Ненадовића. Моја мајка је из фамилије Јакова Ненадовића. После Првог српског устанка породица је морала да побегне из Бранковине, прво у околину Костолца, па у село Баваниште код Ковина, где је моја мајка рођена. Она је одрастала уз приче о устанку и бекству из Бранковине и веома је поносна на славног претка. Из ове фамилије су и професор Воја Милановић, бивши министар и протонеимар Храма Светог Саве, и диригент Бојан Суђић. Има још потомака по женској линији.
Како видите однос између државе и Цркве у Србији данас?
– Црква има изузетно добре односе са државом, али, ипак, сматрам да треба да буде независна и самостална.
Каква је улога Цркве у савременом друштву, посебно у контексту изазова које доноси ера модерне технологије?
– Савремени медији јесу велико искушење, пре свега за младе људе који сате и дане проводе уз телефоне и компјутере. Млади људи ретко гледају телевизију, читају новине. Црква је морала да промени приступ како би им се приближила. Већина епархија има свој сајт и странице на друштвеним мрежама. И Његова Светост Патријарх Порфирије користи савремена средства комуникације да допре до младих људи. Две године сам био професор у нишкој Богословији. Приметио сам да је деци данас тешко држати пажњу, чак и онима који су дошла да уче науку Христову.
Има ли данас младих у цркви?
– Примећујем да у цркву, бар у Нишу, долази више младих. Долази много породица са малом децом. Такође, имамо доста студената који се интересују за веру. Верујем да је томе допринела и верска настава. Више од 20 година имамо веронауку у школи. После несрећног догађаја у школи “Владислав Рибникар” много родитеља је довело децу да певају у црквеном хору и да уче о правим вредностима. Али, за младе душе најважније је шта уче од својих родитеља. Јако је важно шта од њих чују, како их васпитавају и какав им пример дају.
Извор: Новости
