Преподобни Пајсије Светогорац: Борба против помисли
Духовни живот заснива се на помислима
– Старче, читала сам да су грчки војници у рату против Италијана настојали да прво униште непријатељска утврђења, па су тек онда ишли у напад.
– И ђаво то исто ради. Као што непријатељ, пре него што изврши напад ватреним оружјем, шаље авијацију да бомбардује утврђења и уништи их, тако и ђаво прво бомбардује човека помислима, а после га напада. Ђаво не напада човека ако га претходно не разбије помислима. Јер добре помисли штите човека; оне му дођу нешто као панцир!
Помисао слева је страно тело и човек треба да се труди да је избаци из себе. За ову борбу свако од нас има снаге. Нико не може да каже да је слабашан и да не може да се бори; за то нико нема оправдања. Добре помисли нису ни крамп ни мацола, па да неко не може да их подигне јер му дрхте руке. Не видим ништа тешко у томе да све посматрамо с добрим настројењем. Зашто бих се ја, на пример, бавио нечијом ћудљивошћу? Можда у ствари то што он ради и није нека ћудљивост, већ он то чини претварајући се, да би се смирио.
– Старче, узнемирава ме то што све радим накриво. Борим се, али не могу да се исправим.
– Помак је већ и то што препознајеш нечисте помисли, што се узнемираваш и бориш да их одагнаш од себе. Ако желиш да напредујеш, када те ђаво нападне помислима с лева и почне да те вуче на своју страну, ти снажно окрени волан на супротну страну и прави се као да се ништа не дешава. Труди се да гајиш добре помисли како за млађе, тако и за старије сестре, које неприметно обављају своје унутрашње духовно дело. Јер ђаво ти квари помисли не би ли тако задржавао твоје духовно узрастање. Уколико се не саплетеш о своје помисли, напредоваћеш огромним духовним скоковима. Сав духовни живот заснива се на помислима. Напредак у духовном животу зависи од помисли.
– Старче, шта помаже у борби против помисли слева?
– Бдење и непрестана молитва. Бдијући над собом, ти пазиш и гајиш добре помисли. Угледаш, на пример, једну чашу и сетиш се Светог Путира, Тајне Вечере, Христа… Али ако не бдиш над собом, твој ум може да лута по различитим, недуховним стварима, па чак и по лошим. Зато, потруди се да не скупљаш у себе мутљаг од помисли, да не би после морала да се рвеш не би ли их некако прогнала. Моли се и буди сабрана. А ако ти одлута ум, ти га опет врати, и увек тако исто поступај. Не допуштај уму да лута. Јер ако ти се ум непрестано налази макар и на неутралним, ако већ не на прљавим стварима, ипак ће и оне да га “неутралишу” многобрижношћу и расеју га. Осим тога, помисли које настају услед многобрижности много су подмуклије од очигледно рђавих помисли, јер их не примећујемо да бисмо их одбацили.
– Старче, помисао ми говори: “Толике године си у манастиру, а нимало ниси напредовала.”
– Баш да чујем, шта ти још говори помисао? Како видим – ви овде нешто много слушате ђаволка. Како вас само обмањује! Ма, зашто верујете ђаволу? Зашто наседате? Смири се. Узалуд се секираш и без разлога се мучиш. Ђаво ти, попут факира, представља ствари потпуно упетљано. Ошамућује те песимистичким помислима не би ли ти њима утрошио време и одвојио те од молитве и сабраности на послушању. Ако те макар и мало ошамути учинивши те нерасположеном за борбу, и то ће бити сасвим довољно да непријатељ предузме напад против тебе. Гледај да се када си сама на послушању држиш следећег правила: псалмопојање, славословље и Исусова молитва – у себи или наглас; они користе као средства да би одступио мутљаг помисли, односно као начин да промениш тему помисли. Када ђаво мења тему, зашто је не бисмо и ми мењали? И раније сам вам говорио о томе да за време неког разговора, баш када наступи тренутак да кажем оно што ће другима бити од помоћи – или неко дође и прекине ме, или настане нека бука или већ нешто томе слично, како бих био принуђен да се зауставим. Када ђаво спроводи на нама такве планове, зашто и ми не бисмо њему чинили то исто? Будите мудре, насамарите ђаволка.
– Старче, мучи ме туга, униније… Као да преживљавам мучеништво.
– Мучеништво пре мучеништва!… Ти си самоуверена. Помисли слева су постале твоје стање и зато се мучиш. Потребне су ти помисли здесна. Треба да преиначиш лукаве машине своје духовне фабрике тако да оне постану добре. Најбољи подухват је да човек направи фабрику добрих помисли. Тада ће чак и оно лоше твој ум исправљати у добро. На пример, ако у човеку гледаш душу, ти ћеш га видети као ангела; тако се и сама подобно ангелу узносиш на Небо, а твој живот постаје духовно славље. А ако га посматраш телесним очима – сурваваш се у пакао.
– Старче, дешава ми се да када смислим неку добру помисао врло брзо дође нека помисао слева и све ми упропасти. Да ли то значи да нисам од срца прионула на добру помисао?
– Циљ је да то радиш од срца; а када ти дође помисао слева, ти реци: “Ово је нешто туђе. Требало би да га отерам. Закључујем – губи се, завршили смо!
– Старче, када са напором одагнам једну помисао слева, како то да ми се она поново враћа, када је већ та ствар завршена?
– Да, ствар је завршена, али ђаволак није. Ђаво никада не умире. Један старчић је испричао: “Ако једанпут-двапут шутнеш пса – он ће побећи. Али ђаво неће; он остаје. Стално је ту! Запалим свећу Светитељима којима је посвећена моја келија не би ли ђаво побегао, а он ми каже: Јеси ли то за нас запалио свећу? – Бре, пропалице, како за вас? За Светитеље сам је запалио! – Да, али ми смо те на то принудили, на то ће ђаво.”
– Старче, да ли добија помоћ човек који када му се деси нека непријатност почиње да ропће: “Боже мој, зашто ме је још и ово задесило?”
– Како да добије помоћ! Ствар је у томе да човек на све гледа са добром помишљу; само тада он стиче корист. Има и таквих људи који имају добре духовне машине, много предуслова за духовни живот, али им је волан управљен на погрешну страну. Уколико окрену волан ка добрим помислима, постојано ће напредовати у ваљаном правцу.
Неговање добрих помисли
– Старче, да ли добре помисли долазе саме од себе или их треба неговати?
– Треба их неговати. Прати себе, проверавај се, а када ти непријатељ донесе рђаве помисли потруди се да их одагнаш и замениш добрим помислима. Борећи се на тај начин, обделаваћеш расположење своје душе и оно ће постати добро. Тада ће Бог, видевши твоје добро настројење, показати милост и помоћи ће ти, а после тога за лоше помисли неће више бити места у теби. Рђаве помисли ће побећи и за тебе ће постати сасвим природно да имаш добре помисли. Стекни навику у ономе што је добро, па ће доброта ући и у твоје срце; тада ћеш у себи угостити Христа. Али до тога се не долази за дан-два. Потребно је време и непрестана борба, како би се душа овенчала венцем победе. Тада се борба заувек прекида, јер су борбе пројава унутрашњег несређеног стања, којим се користи непријатељска пропаганда.
– Старче, значи ли то да су људи који имају добре помисли до тога дошли борбом?
– Зависи. Неки људи на почетку духовног живота имају добре помисли и тако напредују. Неки други, мада у почетку имају добре помисли, касније не пазе на себе па почињу да имају помисли слева. Трећи у почетку имају помисли слева, али пратећи себе увиђају колико пута су се намучили, губе поверење у себе и онда имају добре помисли. Неки могу да имају пола добрих помисли и пола рђавих. Неки, опет, имају више добрих помисли, а неки више рђавих. Примера ради, неко ко се спрема да буде монах, у зависности од окружења, од услова у којима је живео, има и добре и лоше помисли. Он може да има десет, двадесет, или чак и осамдесет процената лоших помисли. Када почне да се бави унутрашњим делањем и да прати себе, он почиње и да се труди да одагна рђаве помисли, а да негује добре. Настављајући да се труди у овоме, он после неког времена почиње да има само добре помисли. Колико времена ће бити потребно да од човека одступе рђаве помисли, зависи од тога колико је дуго имао такве помисли у свету. После још неког времена, мало-помало престају да делују и добре помисли, а наступа стање испражњености од помисли. У том периоду човек нема ни добре ни лоше помисли. Ова фаза уноси и неки немир у душу, па човек почиње да се пита: “Шта је то? Шта се то сада догађа? Имао сам рђаве помисли и оне су отишле; онда су дошле добре. Сада немам ни лоше ни добре помисли.” После ове испражњености од помисли, ум се испуњава божанском благодаћу и тако наступа божанско просвећење.
– Старче, а какво је то испуњење божанском благодаћу?
– Некоме ко није видео звезде, немогуће је објаснити како изгледа сунце. Приближну представу о томе како изгледа сунце, можеш да даш само ономе ко је видео макар звезде.
– Старче, шта помаже у достизању оног стања испражњености од помисли које сте поменули?
– Читање духовног штива, непрестана молитва, молчаније и приљежно подвизавање. Човек који има жестоку борбу са рђавим помислима, може да достигне боље стање од неког другог који нема чак ни представу о рђавим помислима. Односно, такав човек у почетку духовног живота може да има деведесет процената лоших помисли а десет процената добрих, и да достигне боље стање од онога ко је имао деведесет процената добрих помисли а десет процената лоших.
Очишћење ума и срца
– Старче, како наступа очишћење ума и срца?
– Већ сам вам говорио о томе да је за очишћење ума и срца потребно да човек не прихвата лукаве помисли које му доноси ђаволак, нити да сам лукаво размишља. Треба да се труди да увек има добре помисли, да се не саблажњава лако и да на грешке својих ближњих гледа са трпљењем и љубављу. Када се добре помисли умноже, човекова душа се очишћује, он се држи побожно, стишава се. Његов живот постаје Рај. У супротном, човек на све гледа са подозрењем, а његов живот постаје прави пакао. Он сам свој живот чини пакленим.
Потребно је да деламо на свом очишћењу. Ми можда признајемо да смо бедни, али то није довољно. Ако не прихватамо лукаве помисли и сами не размишљамо лукаво, ако за све што нам кажу и за све што видимо имамо добре помисли – очишћавају се ум и срце. Разуме се, ђаво неће престати да нам с времена на време шаље лукаве телеграме. И ако се ослободимо сопствених помисли, ипак ћемо бити изложени узнемирењима која ће нам слати ђаво, али она нас се неће дотицати уколико је срце очишћено.
– Старче, да ли молитва помаже очишћењу ума?
– Молитва није довољна. Можеш да запалиш и кило тамјана када се молиш, али ако ти је ум пун рђавих помисли против ближњих – ништа ти то неће помоћи. Лукави телеграм из ума силази у срце, чинећи од човека – звер. Бог жели да имамо срце чисто, а наше срце је чисто када не допуштамо да се кроз наш ум провуку рђаве помисли о другима.
– Старче, човек најпре треба да се потруди да има добре помисли, а после му Бог помаже?
– Пази, само када се човек труди да има добре помисли, он стиче право на божанску помоћ. Добрим помислима чисти се лукавство срца, јер из срца излазе сва зла, и опет – уста Говоре од сувишка срца. Заиста, Бог ће наградити човека за труд који улаже да би имао добре помисли.
Ставимо упитник на подозриве помисли
– Старче, шта може да ми помогне да бих одагнала подозриве помисли?
– А све је баш увек онако како ти то видиш? Стави упитник на сваку своју помисао, јер ти на све гледаш лоше. Осим тога, потруди се да имаш и добре помисли за своје ближње, да у својим закључцима не би погрешила. Ставиш ли два упитника, биће још боље. А ставиш ли три – то ће већ бити сасвим добро. На тај начин ћеш се успокојити, а и стећи ћеш корист – и ти сама, и твоји ближњи. Уз рђаве помисли само ћеш се нервирати, узнемиравати и секирати, а претрпећеш и духовну штету. Када се будеш према свему односила са добрим помислима, убрзо ћеш схватити да је све заиста онако како и ти то видиш уз добре помисли. Испричаћу ти један догађај, како би схватила шта може да учини рђава помисао. Једног дана у келију ми дође неки монах и рече: “Старац Харалампије је маг, прави враџбине.” “Море, шта то причаш? Јеси ли при памети? Како те није срамота!”, на то ћу ја. “Да, да, видео сам га како једне ноћи на месечини мрмља – Ммм…ммм… и притом просипа у жбун неку течност из једне велике оплетене боце.” Пођох једног дана и нађох старца Харалампија. Рекох му: “Како иде, старче Харалампије? Шта радиш? Како си? Неки човек те је видео како просипаш у грм нешто из једне велике оплетене боце, и притом мрмљаш – Ммм…ммм…” На то ће Старац: “Ма, неки љиљани су израсли усред честара, па сам их заливао. Док сам певушио – Радуј се, Невесто Неневесна! – сипао сам мало воде на један цвет; и опет певушећи – Радуј се, Невесто Неневесна! – сипао мало воде на други… Онда сам поново напунио боцу, и наставио да заливам цвеће.” Видиш? А онај монах је Старца сматрао магом!
Како неки мирјани имају добре помисли! А неки опет, сироти људи, толико се муче стварима које не само да не постоје, већ ни сам ђаво не би могао да их смисли! Једанпут, када је након велике суше пала киша, осетио сам толику благодарност према Богу, да сам седећи у келији непрестано понављао: “Благодарим Ти, Боже мој, милион, милијарду пута!” Нисам знао да се напољу налази један мирјанин и да ме слуша. Када ме је после видео, рекао ми је: “Саблазнио сам се, Оче. Чуо сам те да говориш:
– Милион, милијарда… – и помислио: – Шта ли то говори отац Пајсије?” И шта је требало да му кажем на то? Ја сам осећао благодарност према Богу јер је пала киша, а он је мислио да бројим новац. А да је на његовом месту био неко други, могао је да дође ноћу да ме опљачка. Ја бих добио добре батине, а он после свега не би ништа нашао. Неком другом приликом дошао је код мене човек који је имао болесно дете. Увео сам га у цркву да бисмо тамо поразговарали. Саслушавши његов проблем, у жељи да му помогнем рекао сам: “И ти сам нешто треба да учиниш како би помогао свом детету. Метаније не радиш, не постиш, новца немаш да би могао да делиш милостињу, па барем реци Богу: – Боже мој, немам ништа што бих Ти принео као жртву за здравље свог детета, па ћу се потрудити да бар престанем са пушењем.”Сироти човек је био ганут и обећао ми је да ће учинити како сам му рекао. На растанку сам пошао да му отворим врата, а он је оставио упаљач и цигаре у цркви, испод Христове иконе. То нисам ни приметио. После њега у цркву је ушао један младић, са жељом да ми нешто каже. Пошто је изашао, почео је да пуши. Рекох му: “Младићу, не иде да овде пушиш. Иди негде мало даље.” На то ће он: “А у цркви може да се пуши?” Он је видео паклу цигарета коју је оставио отац оног болесног детета и помислио да ја пушим. Пустио сам га да оде са својом рђавом помишљу. Добро, чак и да пушим, зар бих то чинио и у цркви? Видите ли шта је помисао?
– Старче, а какву штету души наноси сумњичавост, подозривост?
– Колика сумња, толика и штета. Подозрење собом носи обољење.
– Чиме се лечити?
– Добрим помислима.
– Старче, ако човек види да се једанпут насукао верујући својим подозривим помислима, зар му то неће помоћи?
– Ако се једанпут и насукао – ништа не мари; али ако се насуче два пута – озлеђује се. Треба бити опрезан, јер ако ствари нису макар и хиљадитим делом онакве каквим смо их ми сматрали, већ смо много погрешили. Када сам живео у општежићу, једанпут за време Четрдесетнице један старчић, Доротеј, пржио је тиквице. Неки брат га је опазио у тренутку док је стављао тиквице у тигањ. Дошао је код мене и рекао: “Само да видиш, старац Доротеј пржи овако великог барбуна” “Ма, хајде! Није могуће да старац Доротеј у Великом посту пржи барбуна”, одговорих му. “Стварно! Видео сам својим очима, неки овако велики барбун!” Старац Доротеј имао је петнаест година када је дошао на Свету Гору, и односио се према братији као мајка. Када би угледао неког болешљивог калуђера, рекао би му: “Дођи овамо, имам да ти кажем једну тајну”, и давао би му таан са млевеним орасима или нешто друго. Слично је бринуо и о старчићима. После отидох код старца Доротеја. И шта сам имао да видим? Старац пржи тиквице за манастирску болницу!
– Старче, а шта ако се подозрива помисао везана за неког покаже као тачна?
– Чак и ако се једанпут нека таква помисао покаже као тачна, значи ли то да ће сваки пут подозриве помисли бити тачне? Осим тога, откуд знаш да Бог није допустио да се та помисао покаже као тачна, како би човек на кога је било усмерено твоје подозрење положио духовне испите из смирења?
Свакако, треба да пазимо да ми сами не дајемо људима поводе за погрешне закључке. Ако неко, на пример, дође до неке рђаве помисли о теби, разлог томе може бити то што он сам има страст осуђивања, али можда си му и ти дала неки повод за такву помисао. Међутим, ако и поред тога што ти пазиш неко лоше мисли о теби, тада прослави Бога, а за њега се помоли.
Разговор са помислима
– Старче, много ми је тешко када ми дође нека горда помисао.
– Ти ту помисао задржаваш у себи?
– Да.
– Зашто је задржаваш? Отвори јој врата да изађе. Задржавајући такву помисао, само наносиш штету себи. Помисао ти долази попут лопова; ти му отвориш врата, уведеш га унутра, заподенеш разговор са њим, а он те после покраде. Па зашто са лоповом заподеваш разговор? И не само да мораш да избегаваш разговор са њим, већ би требало и врата да закључаш, како не би ушао унутра. Чак и да не разговараш са њим, зашто би га уопште пуштала да уђе? Навешћу ти један пример – не кажем да ти имаш такве помисли – али рецимо, дође ти помисао да би ти могла да будеш игуманија. Добро, помисао је дошла. Чим дође, реци самој себи: “Баш добро! Хоћеш да будеш игуманија? Буди прво самој себи игуманија”, и одмах пресецај сваки разговор са помишљу. Шта, зар са ђаволом да разговарамо? Видиш, када је ђаво дошао да искуша Христа, Он му је рекао: Иди од мене, Сатано. Па када је Христос рекао ђаволу: ,,Ајде, бриши одавде…!” зашто бисмо онда ми разговарали са њим?
– Старче, да ли је зло ако разговарам са помишљу да бих видела одакле она долази?
– Зло је у томе што ти не разговараш са помишљу, као што мислиш, него са ђаволом. Разговарајући са њим, ти пријатно проводиш време, али се после мучиш. Никако не разговарај са таквим помислима. Ухвати бомбу бачену на тебе и баци је на непријатеља како би га убила. Бомба има ту особину да не експлодира одмах, већ након два-три минута. Исто тако, ако одмах одбациш лошу помисао, она неће моћи да те повреди. Али ти понекад не стражиш над собом, не молиш се, и онда не можеш ни да се браниш. Стигне ђаволски телеграм од споља, ти га примиш, прочиташ, онда га поново прочиташ, поверујеш у оно што пише у њему и одложиш га у архиву. Ето, те фасцикле ће показати ђаво у дан Суда, не би ли те помоћу њих окривио.
– Старче, а када се напад једне помисли слева сматра падом?
– Наиђе помисао, и ти је одмах одбациш – то није пад. Наиђе помисао и ти поразговараш са њом – то је већ пад. Наиђе помисао, а ти је мало прихватиш, али је ускоро одбациш – то ти је пола пада, јер и тада трпиш штету, пошто ти је ђаво упрљао ум. То ти је као да ти дође ђаво, а ти му кажеш: “Добар дан, како си? Добро? Седи да те угостим. А, ти си ђаво? Онда бежи одавде!” Када си већ видела да је то ђаво, зашто си га пустила да уђе? А овако, пошто си га угостила, он ће ти поново доћи.
Саглашавање са помислима
– Старче, зашто ми овде у манастиру долазе рђаве помисли, а у свету није било тако? Да ли им ја сама то дозвољавам?
– Не, благословена моја! Пусти их! Само нека оне долазе и одлазе. Зар авиони који прелећу изнад манастира нарушавајући тишину, питају тебе за дозволу да туда пролете? Исто је и са овим помислима. Не клони духом. Те помисли ти ђаво нашаптава. Оне су као птице селице, и веома је пријатно дангубити гледајући их док лете по небу. Али када слете и направе гнезда под твојим кровом, па се после излегу и птићи, они ће ти све испрљати.
– Али зашто ми долазе такве помисли, Старче?
– То и јесте посао ђавола. Али и у теби самој има неког мутљага. Још увек ниси достигла чистоту. Када не прихваташ помисли, тада не сносиш ни одговорност за њих. Пусти псе да лају. И не бацај на њих много камења. Јер колико их будеш гађала, толико ће они лајати. Осим тога, од толико камења саградиће себи манастир или кућу… а теби ће после бити тешко да срушиш то ђаволско здање.
– Старче, а када се јавља саглашавање са помислима?
– Када почнеш да их сисаш као бомбону. Потруди се да не сисаш те помисли које су од споља слатке, а изнутра – горке, јер ћеш после жалити. То што човеку долазе рђаве помисли не треба да те узнемирава, јер оне само ангелима и људима који су достигли савршенство не долазе. Забрињавајуће је када човек изравна део свога срца и почне да прима “вукоптере”, односно – ђаволе. Ако ти се некада то и деси, одмах се исповеди, обради аеродром свога срца и посади у њега плодоносно дрвеће, како би оно поново постало Рај.
