Све науке и вештине имају свој циљ и своју сврху. Гледајући на њих, ревносни љубитељ вештине радо подноси све напоре и издатке.
Тако земљорадник, трпећи час врућину, час хладноћу, неуморно обрађује и оре земљу, имајући циљ да је очисти од сваког страног корова и учини роднијом и будући убеђен да другачије неће достићи сврху, тј. остварење обилне жетве ради издржавања себе и умножавања свога иметка. Тако и наше подвижништво има свој циљ и своју сврху, ради које ми неуморно и са задовољством подносимо све трудове, ради које нас не оптерећује оскудност испосничке хране, ради које нас радује изнемоглост од бдења. Ради те сврхе свагдашње наше читање Светог Писма са размишљањем не познаје ситост, ради ње нас не плаши непрестани труд, нити одрицање од свега и оскудица у свему, па ни страхоте безмерне пустиње.
Сврха нашег подвижничког живота јесте Царство Божије, а циљ – чистота срца, без које није могуће постићи ту сврху. Приковавши наш поглед на тај циљ, ми треба да најтачније усмеравамо наш живот, као по правој линији. И уколико се наша мисао макар мало уклони од њега, треба да је, као по неком правилу, одмах исправљамо, враћајући се на његово сагледавање.
Тако учи и свети Павле када онима који су примили благи јарам Христов говори: Имате плод свој на освећење, а крај живот вечни (Рим.6,22). Тиме он као да каже: ваш циљ је – чистота срца, а сврха – живот вечни. Према томе, ми треба да се свом снагом држимо онога што нас може усмерити ка том циљу, тј. ка чистоти срца, а оно што нас одвлачи од њега – да избегавамо као погибељно и штетно. Јер, ми све чинимо и подносимо ради њега. Наиме, да бисмо сачували постојану чистоту срца ми напуштамо родитеље, отаџбину, чинове, богатство, утехе овога света и сва задовољства. Уколико, дакле, овај циљ увек будемо имали у сећању – сва наша дејства и помисли биће усмерени ка његовом достизању. Међутим, уколико он не буде непрестано стајао пред нашим очима, сви наши трудови и усиља биће узалудно протраћени, будући да нису били усмерени само на њега.
Према томе, ради те чистоте треба све да чинимо и желимо. Ради ње треба да идемо у пустињу, ради ње да се држимо постова, бдења, трудова, телесног сиромаштва, читања и других врлина. Тиме своје срце треба да учинимо слободним од свих погубних страсти и сачувамо га таквим. Ради тог главног циља, тј. чистоте срца, треба да предузимамо постове, бдења, отшелништво, поучавање у Светом Писму. Због њих не треба да допуштамо себи да оштетимо ту главну врлину. Јер, уколико се у нама сачува неповређеном ова главна врлина, неће бити никакве штете ако неки од наведених подвига у извесном случају по неопходности буде изостављен. Међутим, ми нећемо имати никакве користи уколико све њих одржимо, а њу једину нарушимо. Стога све треба да се чини ради ње. (Подвизи) нису савршенство, већ средства за [постизање] савршенства. Стога ће се онај ко на њима буде зауставио стремљење свога срца (задовољивши се њима као највишим добром) узалудно трудити, будући да га неће пружити до постигнућа сврхе ради које су они и пожељни.
