Многима се може учинити да чин молитве у основи представља искање нечега од Бога, изношење невоља и потреба других и нас самих пред Њега. С друге стране, неки од нас могу сматрати да молитва треба да започне чином покајања. Међутим, то није гледиште које је заступао Лествичник.
Напротив, пре него што пред Христа изнесемо патњу и бол света, и пре него што се дубље загледамо у нашу грешност и палост, требало би дa подигнемо поглед ка лепоти и слави Божијој. Често наша молитва може да се претвори у гунђање пред Богом, приговарање и јадиковање. Међутим то, како нас Лествичник уверава, није истинска молитва.
Важно је нагласити да Божанску литургију не започињемо чином покајања, него чином проглашења царске владавине Свете Тројице: „Благословено Царство Оца и Сина и Светога Духа.” Тек након што поглед усмеримо на ово Царство небеско, тек тада можемо почети да се кајемо онако како би требало. Молитву не би требало да започнемо личним недостацима, него божанском пуноћом. Исти приоритет налазимо и у свакодневним молитвама које изговарамо код куће, свако јутро и вече. После уводног призива „У име Оца, Сина и Духа Светога”, уобичајено је наставити: „Слава Теби, Боже, слава Теби.” Благодарење и славословље су оно чиме почињемо молитву. Као што је Свети Јован из Кронштата говорио: „Молитва је стање сталне захвалности.”
Овакав поредак молитве, са благодарењем и славословљем на почетку, може се наћи и у дневном кругу богослужбених молитава, током целог дана. Према древном јеврејском схватању времена које Црква још увек следи, нови дан не почиње ни у поноћ, нити у зору, него у вечерњим часовима. Зато се у књизи Постања о стварању света каже: ,,И би вече и би јутро, дан први” (1 Moj. 1:5): вече претходи јутру. На тај начин вечерња служба није затварање, него отварање дневног богослужбеног круга, она није епилог него је пролог. Како, дакле, започиње дневни круг богослужбених молитава?
Током читаве године, осим у недељи након Пасхе, вечерње богослужење започиње на потпуно исти начин, читањем или певањем Псалма 103 [104]. Ово је химна хвале за разноликост и чудесност створеног поретка: ,,Благосиљај, душо моја, Господа. Господе, Боже мој, узвеличао се јеси веома … Како су величанствена дела Твоја, Господе! Све си премудрошћу створио.” Према речима оца Александра Шмемана, вечерње богослужење „почиње самим почетком, а то значи ,,поновним открићем” света као Божје творевине, дивљењем и благодарењем. Тачније, Црква нас одводи до оне прве вечери током које је човек, позван на живот од Бога, отворио очи и видео шта му Бог својом љубављу дарује, угледао сву лепоту и величанство храма у којем је стајао, па је заблагодарио Богу. И у овом благодарењу постао је оно што јесте … И ако је Црква у Христу, њен почетни чин је увек тај чин благодарења, враћања света Богу.”
Пошто смо на тај начин изразили нашу захвалност Богу пуну радости, можемо се осврнути на други степен молитве, „исповедање и истинско покајање душе”, како то Лествичник казује. Али шта тачно подразумевамо под покајањем? Сигурно да то није само осећај кајања и туге, самогађење услед наше грешности. Напротив, оно представља, према речима списа ,,Пастир Јермин” из другог века, „суштo разумевање”. Оно је у суштини позитивно, а не негативно. Дословно значење грчке речи за покајање, метаниа, је ,,промена ума”. Покајање представља нов и афирмативан начин гледања нa Бога, на наше ближње и на саме себе. Оно није само посматрање прошлости са жалом, него и гледање у нади на будућност. То значи распознати не само оно у чему нисмо успели, него и оно што Божјом милошћу можемо постати. Свети апостол Павле сажима суштину покајања када каже: „Што је за мном заборављам, а стремим за оним што је преда мном, и трчим према циљу ради награде небескога призвања Божијега у Христу Исусу” (Фил. 3: 13-14).
„Створени смо за молитву баш као што смо створени да говоримо и размишљамо”, каже православни аутор Тито Колиандер. Молитва јесте наша истинска природа; без молитве нисмо истински људи. Из тог разлога Свети апостол Павле поручује: „Молите се без престанка” (1 Сол. 5:17). Под тиме није мислио да ћемо стално изговарати молитве, јер је то заправо немогуће; понекад морамо да обратимо пажњу и на друге ствари. Међутим, на уму је имао молитву као имплицитну оријентацију, скривену димензију или тежњу, која улази у све остало што радимо. Као што Свети Исак Сирин примећује, чак и кад спавају, светитељи не престају да се моле, јер се Дух Свети увек моли у њима. То је, у ствари, оно што свету треба: не само људи који повремено изговарају молитве, већ и људи који су све време молитва, њен живи пламен. Такви људи преображавају свет. „Задобијте унутрашњи мир”, поручује Свети Серафим Саровски, „а хиљаде око вас ће пронаћи своје спасење”.
Дозволите ми да завршим овај есеј причом која потпуније сажима суштину молитве него њена три одређења којима сам отпочео излагање. Када сам био дечак, чуо сам проповед која је говорила о догађају који се збио, како верујем, у животу свештеника из Арса (Curé d’Ars), иако проповедник није споменуо његово име. То је прича о једном старцу који је свакодневно проводио по неколико сати у цркви.
Шта то радиш све време? – питали су га пријатељи.
Молим се – одговорио је.
Моли се! – узвикнули су – мора да тражиш много тога од Бога.
Не тражим од Бога ништа – старац је топло одговорио.
Шта онда радиш? – рекоше они.
Ја само седим и гледам Бога, а Бог седи и гледа мене – одговори старац.
Када сам имао дванаест година, сматрао сам да је то диван опис молитве. И данас, седамдесет и три године касније и даље мислим исто. Молитва није захтев, него однос.
Митрополит диоклијски Калист (Вер)
