Ако је страх од смрти најстарије и најснажније људско осећање, онда је трагање за бесмртношћу и жеља за вечним животом насушна људска потреба.
Сви се сећамо древног сумерског мита о Гилгамешу који нам осликава трагику људске судбине пред неизбежном и сигурном смрћу. Јунак овог епа свемоћни краљ Гилгамеш из Урука је данима седео поред мртвог тела свог пријатеља Енкидуа све док једног дана није видео како црв излази из његове ноздрве. Пошто га је услед тог призора спопала ужасна језа, донео је чврсту одлуку да никада неће умрети. Пропутовавши читав свет у потрази за начином на који ће победити смрт, Гилгамеш је на крају морао да се помири са тим да је смрт неминовна човекова судбина са којом ће морати да живи.
Борба рода људског са највећим и последњим непријатељем се од овог Гилгамешовог трагања за бесмртношћу до мирења са смртношћу, па изнова и изнова, води све до данас.
Модерно доба нам је донело кулминацију ангажовања свих расположивих ресурса у борби против болести и смрти. Истраживања на пољу уређивања људског генома су посебно интересантна и значајна по овом питању. Научници Џенифер Дудна и Емануел Шарпентје су 2020. године добили Нобелову награду за хемију, и то за рад познатији у научним круговима као „Crispr-Cas9“, који функционише као пар „молекуларних маказа“, које могу да пресеку ланац ДНК на одређеном месту. На овај начин се може променити структура гена код биљака, животиња и човека ради превенције болести, али и ради унапређења одређених жељених особина. Трансплатација органа као медицински поступак замене нефункционалног органа новим је данас врло напредовала. До сада се врло ефикасно могу трансплатирати јетра, бубрег, срце, рожњача, коштана срж, кожа, лице, зуби… Чак је у најави и решење проблема недостатка донора органа уз помоћ технологије генетског инжењеринга, узгајањем органа генетским модификацијама. Невероватно, бар за сада, звучи и најава појединих научника, пре свих неурохирурга, да ће у врло блиској будућности бити могуће извести трансплатацију читаве главе!? Наведени научни подухвати, у спрези са најновијим достигнућима на пољу роботике и вештачке интелигенције, враћају нас на трансхуманистичке идеје из 60- тих, које у својој бити желе да, употребом и комбинацијом свих технологија и уопште научних открића, човека учине бесмртним, чак трансформишући га у неку нову савршенију врсту. Иако већ имамо научнике у овим областима који су се „заиграли Бога“ и прешли праг етичности, точак науке се, давно и неповратно, завртео и без њега би био незамислив живот какав познајемо.
Овакво трагање за бесмртношћу рода људског, данас више него икад, подсећа на оно питање богатог младића упућено Христу у Јеванђељу: „Учитељу, шта морам да урадим да добијем вечни живот?“(Мк 10, 17) Сва је прилика да је овај младић желео да живи вечно на земљи, и то по сваку цену. Одговор Спаситељев, да мора најпре оставити све што има, му се није свидео, те је „зловољан и жалостан“ отишао.
Тема бесмртности је врло присутна у уметности, нарочито у књижевности и кинематографији.
Љубитељи филма свакако памте култно остварење Горштак (1986), аустралијског редитеља Расела Малкахија. Наиме, у филму се говори о људима који су рођени с посебним даром од Бога, са способношћу да досегну бесмртност. Укратко, радња филма се одвија кроз векове у којима се води борба између бесмртника. На крају остаје само један победник, који као награду добија, ни мање ни више него смртност. Снажна порука коју ова филмска прича шаље јесте да је бесмртност проклетство у вртлогу времена у коме живимо, поготово ако смо све време сведоци умирања особа које волимо. Управо је због тога кроз наслов песме групе Queen, писане за овај филм, гледаоцима упућено једно хипотетичко и истовремено сугестивно питање: Ко жели да живи заувек (у оваквом свету)!? (Who Wants to Live Forever).
Ниједан сценарио у коме су људи представљени као бесмртни у овоме свету и веку не може имати срећан крај. Очигледно је да свако продужавање живота у недоглед без постављања питања о дубљем смислу и циљу је унапред изгубљена битка са временом, поготово ако знамо да се смртни човек чак и на дневном нивоу суочава са изазовима осмишљавања и попуњавања слободног времена у свом животном простору.
Неизбежно интересантна за нашу тему је и књига португалског нобеловца, Жозеа Сарамага, „Смрт и њени хирови“ (2005) у којој сама Смрт одлучи да смрти више нема. Писац започиње књигу реченицом: Следећег дана нико није умро! Врхунац у овој сатиричној књизи читаоци доживљавају када Сарамаго у радњу укључује и представника римокатоличке цркве, једног кардинала, који, услед ове нове околности, закључује: Без смрти нема васкрсења, а без васкрсења нема ни цркве! Живети у овом Сарамаговом обесмрћеном свету би било заиста комично и забавно, али само под условом да није истовремено и крајње трагично.
Могли бисмо чак рећи да је, условно речено, писац ове сатире у праву, јер нас врло слично, истина у другом контексту, и чувени апостол Павле поучава: „Ако нема васкрсења мртвих, то ни Христос није устао. А ако Христос није устао, онда је празна проповед наша па празна и вера ваша“ (1 Кор. 15, 13-14). На нашу радост, наставља исти Апостол, „заиста је Христос устао из мртвих… и као што у Адаму сви умиру, тако ће у Христу сви оживети“ (1 Кор. 15, 20-21). Ако овде поставимо питање смисла, односно, зашто је потребно да сви у Христу оживе, богомудри Павле ће нам одговорити сасвим једноставно: „Да буде Бог све у свему“! (1 Кор. 15, 28). Дакле, живот у Вечности може имати смисла и радости само ако постоји извор радости, а то је једино Светотројични Бог кроз Васкрслог Христа.
Ишчекујући свеопште васкрсење радујемо се свакој недељи као малом васкрсењу, и сваком празнику Христовог Васкрсења, јер је у њему сва наша радост. Јер знамо да Вечни живот није агонија већ радост. До тада, морамо научити и да умиремо, јер се, за хришћане, уметност живљења у највећој мери састоји у умећу умирања (видети истоимено дело арх. Р. Карелина). Колико год то парадоксално звучало, насупрот тежњи модерног доба да треба живети по сваку цену, Распети и Васкрсли Христос нас поучава да је распињање и умирање за другог најузвишенија димензија нашег постојања.
Служећи се достигнућима савремене науке и медицине, али у лечењу болести „на славу Божију“ (Јн. 11,4), а не у подмлађивању и трагању за бесмртношћу у овоме веку и времену, сетимо се речи којима су анђели равноапостолним женама мироносицама објавили Васкрсење Христово: „Зашто тражите живога међу мртвима? Није овде; него устаде“ (Јн.24,5-6). Готово би исто питање могли поставити и човеку овога века: Зашто тражите живот вечни у смртном свету?
Није овде, јер „Царство Божије (=вечни живот) није од овога света“ (Јн. 18,36), а док Оно не дође ми хришћани „чекамо“, и то у ритму времена испуњеног радосним причаствовањем Чаши спасења, имајући у срцу и на уму Христове речи: „Који једе Моје Тело и пије Моју Крв има Живот вечни; и Ја ћу га васкрснути у последњи дан” (Јн. 6, 54).
Вероучитељ Владимир Грујић
Извор: Епархија жичка
