ДРУГИ ДЕО - ОД 1990-ИХ ДО САДА
* * *
Православна Монголија: Јуче, данас и сутра (први део)
Занављање парохијског живота 1990-их
Обнављајући своју пастирску службу у Монголији 1990-их, Руска православна црква, према речима свештеника Николаја Корнијенка, „није поставила за задатак обраћење монголског становништва“[1]. У почетку је пре свега било потребно регистровати парохију и успоставити парохијски живот после дужег прекида. Даљи циљ Цркве је био да се стара о руским становницима (тачније, о свим људима који говоре руски) у Монголији. Ова група популације обухвата како руске стручњаке који су овде службено запослени, тако и такозване локалне Русе - потомке досељеника из Русије крајем 19. - почетком 20. века који су се за стално настанили у својој новој отаџбини. Правно гледано, у документима се ова категорија руских држављана са сталним боравком у Монголији називају „руским сународницима“, а удружени су у непрофитну друштвену организацију „Координациони савет Организације руских сународника у Монголији“ (КСОРС).
Деведесетих година прошлог века парохија је регистрована, а после дуже паузе почео се занављати парохијски живот
Активни представници локалне руске заједнице Улан Батора први пут су се обратили В. А. Дунајеву. председнику „Друштва руских грађана који живе у Монголији“, и А. В. Федулову. саветник Руске амбасаде у Улан Батору. После прелиминарних преговора, сународници су одлучили да се лично обрате патријарху московском и све Русије Алексију II с молбом да се обнови рад православне парохије у земљи. После овога је, фебруара 1996. године, пастирско старање о обновљеној православној заједници Улан Батора специјалним писмом председавајућег Одељења за спољне црквене везе Московске патријаршије, митрополита смоленског и калињинградског Кирила (Гундјајева; данас – Његова Светост патријарх московски и све Русије) епископу читинско-забајкалском Паладију поверено јереју Олегу Матвејеву, старешини православне цркве најближе Улан Батору, цркве Успења Пресвете Богородице у граду Кјахти , Република Бурјатија[2].
Као плод овог писма могао се организовати првобитни живот православне заједнице и обавити припреме за регистрацију парохије. У Монголију је 1. априла 1996. г. отпутовала делегација лаика и свештенослужитељ, у којој је био архијерејски намесник Бурјатског округа Читинско-забајкалске епархије, протојереј Игор Арзуманов, старешина Успенског храма у граду јереј Олег Матвејев и историчари О. В. Бичков (кандидат историјских наука, научни секретар Бурјатског намесништва) и А. Д. Жалсарајев (кандидат историјских наука, референт Бурјатског намесништва). Отац Олег Матвејев ће се старати о монголској пастви до званичне регистрације ставропигијалне парохије и именовања оца Анатолија Фесечка на место сталног пароха (25. децембра 1997. године), а који је обавио девет путовања у Улан Батор у временском року од око 1,5 године [3].
Симболично је да је први организациони сусрет бурјатског свештенства и научника с православним хришћанима Монголије одржан 3. априла 1996. године, одн. на дан пре чувеног датума када је у конзуларној цркви у Урги служена прва Божанска Литургија.
Напомињући задатке зановљене парохије, протојереј Игор Арзуманов је у извештају упућеном председавајућем Одељењу спољних црквених односа МП, митрополиту Кирилу, указао на то да је неопходно „очувати православну веру међу руском емиграцијом“ и „организовати мисионарство делатности самих руских грађана међу аутохтоним становништвом“[4].
Отац Олег Матвејев је обавио прве свештенорадње и крштења у приватним становима и хотелима, пошто васпостављена православна парохија није имала ни просторије ни додељену локацију. Ова насушна питања решена су искључиво захваљујући блиској сарадњи Одељења за спољне односе Читинско-заабајкалске епархије, Амбасаде Русије у Монголији, Руске трговинске мисије у Монголији, монголског руководства и неравнодушних верника те земље.
Дана 27. новембра 1996. године, настојањем архијереја и световних власти Русије и Монголије, Министарство правде Монголије регистровало је православну парохију, која је примљена у јурисдикцију Руске православне цркве Московске патријаршије. Нешто касније, 16. марта 1997. године, у Улан Батору свештеници Игор Арзуманов и Олег Матвејев одслужили су прву, после толико година, Литургију, а 22. децембра 1997. године Одељење је одобрило Статут парохије Свете Тројице у Улан Батору[ 5].
Одлуком Светог синода Руске православне цркве од 25. децембра 1997. протојереј Анатолије Фесечко, клирик Владимирско-суздаљске епархије, постављен је за старешину светотројичне парохије у Улан Батору. Постављење оца Анатолија на службу у Монголији није случајан: био је на постдипломским студијама у Одељењу за спољне црквене односе (ОВЦС), где су свештеници били припремани за службу у иностранству. По окончању постдипломских студија, оцу Анатолију је предложено да оде у Улан Батор на службу[6].
У првих 8 месеци крштено 10 људи међу локалним Русима и привремено запосленима Русима у Монголији
За потребе парохије Свете Тројице Министарство спољних односа РФ доделило је двоспратну стамбену зграду са 8 станова површине више од 450 м2, која се налази на територији Руске трговинске мисије у Монголији. Након одговарајуће реконструкције и санације објекта, оспособљени су придворна црква, просторије за црквене потребе и стан за парохову породицу. На крову изнад придворне цркве подигнут је звоник.
У августу 1998. године отац Анатолије је известио ОВЦС да парохија броји 40 душа, док сенедељом у цркви моли 8-15 православних хришћана. На Васкрс је у цркви било око 100 људи. У првих осам месеци крштено је 10 лица од локалних Руса и службеника послатих на рад из Русије. Постепено, до 2003. године, укупан број парохијана храма Улан Батора износио је 25–30 људи[7].
Поред главног града Монголије, православна општина је основана у граду Ерденету на северу земље, где је живела велика заједница руског говорног подручја, међу којима и запослени у рударско-прерађивачком комбинату Ерденета и чланови њихових породица. Овде су до краја 2010-их богослужења одржавана редовно под ведрим небом и савршаване свете тајне и свештенодејства. Како се православно становништво у граду смањивало, свештеникова путовања у Ерденет су престала. Преостали житељи града, који су исповедали православну веру, почели су да одлазе у Улан Батор на велике празнике, као што су Васкрс и Божић. Поред тога, било је планирано да се оснује парохија у граду Даркхану, који има и руски генерални конзулат, али то никад није остварено због малог броја православних хришћана у овом месту.
Важно је што је отац Анатолије, поред течног знања енглеског, током боравка у Монголији савладао и монголски језик. Ипак, међу осталим мисионарским тешкоћама с којима се морао суочити у Монголији, отац Анатолије је богослужио на црквенословенском, „што је Русима, а још више Монголима, понекад било неразумљиво“[8].
Протојереј Алексије Трубач
Важна прекретница у животу парохије у њеној почетној фази била је архипастирска посета Улан Батору председавајућег ОВЦС, митрополита смоленског и калињинградског Кирила, од 7. до 10. јула 2001. године. Владика је освештао придворну цркву и камен темељац православног храма, чију је изградњу на уз парохијско здање планирао отац Анатолије, заједно са парохијанима и руским бизнисменима, и у том циљу обавио значајне припремне радове, мада је главни посао на изградњи храма Господ Бог поверио наредном пароху, протојереју Алексију Трубачу.
Из здравствених разлога и из потребе да се школовање деце настави у високошколским установама Руске Федерације, отац Анатолије је поднео молбу вишим црквеним властима да буде разрешен парохијске службе. Свети синод је 20. априла 2005. године донео одлуку да протојереја Анатолија Фесечка разреши парохијске дужности при цркви Свете Тројице у Улан Батору[9].
Од 2. половине 1990-их у Монголији се савршавају редовна богослужења
Дакле, од друге половине 1990-их у Монголији се одржавају редовна богослужења: прво у приватној кући, а затим у порти придворне цркве. Истовремено, занавља се живот православне вишенационалне заједнице и решавају њени унутрашњи проблеми. Све ово је важан део мисије, који је у складу са „Концепцијом обнављања мисионарске делатности Руске православне цркве“, коју је Синод Руске цркве донео 6. октобра 1995. године, а у чијем другом делу се, између осталог, каже да је „смисао мисије Православне цркве у томе да буде усмерена не само на преношење интелектуалних убеђења и моралних идеала, већ на преношење опита општења с Богом, живота заједнице која постоји у Богу“[10].
Црква Свете Тројице, Улан Батор
У одговарајућем поглављу обимне монографије јереја Николаја Корнијенка, написане у сарадњи са А. М. Плехановом, може се наћи много података о одушевљењу које је пратило обнову живота православне заједнице у Улан Батору, о системским унутарцрквеним проблемима израженим у сучељавању свештенослужитеља и појединих лаика који су од почетка радили на оживљавању црквеног живота у Монголији.
Узроци парохијских конфликта у Улан Батору крајем 1990-их и почетком 2000-их имали су, у већој мери, духовну компоненту, скривену и једва уочљиву иза спољашње глазуре. Вишегодишња одсеченост православних житеља Монголије од учешћа у црквеном животу, њихов дуги боравак у неправославној средини – све је то захтевало озбиљан мисионарски рад при обнављању парохијског живота у Монголији. Већину организационо-правних питања решили су клирициЧитинско-забајкалске епархије (свештеници Игор Арзуманов и Олег Матвејев) и први парох обновљене парохије отац Анатолиј Фесечко. Започела је нова етапа.
Православље у Монголији данас
У априлу 2005. године отац Алексије Трубач, који је претходно био парох при цркви Светог Сергија у Јоханесбургу (Јужна Африка) и обављао службена путовања у Индију и Непал, постављен је на место старешине храма Свете Тројице у Улан Батору. Течно је говорио енглески, а већ у Улан Батору је за прилично кратко време савладао говорни монголски, читао је и преводио (уз помоћ речника) са монголског на руски.
Целокупну службу оца Алексија у Монголији карактерише снажна мисионарска делатност. Пре свега, нови парох је наставио обнову зпарохијског дома, опремајући просторије за недељну школу, трпезарију и учионице у приземљу.
Црква Свете Тројице и данас је једина православна црква у целој земљи
Најзначајниији догађај у животу парохије била је изградња цркве Свете Тројице у Улан Батору 2006–2009, која је и данас једина православна црква у целој земљи. Архиепископ Марко (Головков), секретар Московске патријаршије за иностране установе, извршио је 21. јуна 2009. г. чин великог освећења храма и у њему началствовао Божанском Литургијом. У јулу 2009. године, земљиште од 0,83 хектара поред храма пренет о је на Руску православну цркву на бесплатно коришћење на период од 60 година са правом накнадног продужења уговора.
Изградња православне цркве у Улан Батору представља прекретницу у историји Руске православне цркве у Монголији. Заједно са суседним уређеним парком, један је од најизразитијих и архитектонски најупечатљивијих објеката у граду. Она је нека врста проповеди Православља. Проповеда у камену и позлати.
Присуство само једног православног свештеника у целој Монголије у извесној мери је ограничавало размере мисионарске делатности. Ипак, залагање оца Алексија несумњиво је допринело интензивирању парохијске делатности у свим њеним могућим видовиа.
Један од главних метода рада на почетку службовања свештеника Алексија Трубача у Улан Батору био је инкултуративни приступ, тј. „начело црквене рецепције културе“ – „усклађивање средстава и метода мисионарског рада са специфичностима различитих култура, традиција и обичаја“[11], „употреба свих облика постојеће културе за изражавање главних видова библијског погледа на свет“[12]. У условима православне мисије овај приступ се само делимично пројавио.
Постепено се отац Алексије почео удаљавати од овог приступа, пошто у Монголији проповед Православља није увек захтевала окретање категоријама локалне културе. Неки Монголи су прешли у Православље, јер су своју веру доводили у везу са руском културом, руским језиком и руском цивилизацијом у целини, према којој су имали извесне симпатије:
„Надахњујући центар руске културе је древно православно хришћанство, а Монголи, прихватајући руско Православље, опет, како је искуство показало, постепено постају катихизовани после крштења. И мада је ово дуг процес, који траје деценијама, на крају неће произвести русификоване Монголе, већ Монголе који ће, задржавајући сопствени идентитет, прихватити васељенско православно хришћанство. Западни мисионари, напротив, преваспитавају новопреобраћене Монголе у Јужнокорејце, Американце итд.“[13].
Готово све делатности Руске православне цркве у Монголији међу локалним становништвом могу се окарактерисати као „спољашњна мисија“, која се проводи међу људима чија традиција и обичаји немају хришћанске основе и теме.У Монголија живи или борави велики број народа који се традиционално сматрају православним. Реч је како о локалним Русима, тако и о представницима других народа (Белорусима, Украјинцима, Србима, Грузијцима итд.). Међу православнима се „подразумевано” проводе „унутрашњи” облици мисије, али у условима у иностранству, у пракси постоји стваралачка комбинација свих расположивих метода проповедања Јеванђеља.
Тако, на пример, васпитни облик мисије, поред познатог припремања за тајну Крштења учешћем у богослужењима, вођрња поучних разговора, катихизације (праћења часова веронауке), отац Алексије је и вредно друштвено ангажован, „јер се у делима милосрђа јасно пројављује сила хришћанске љубави“[14].
.Године 2007, уз помоћ Фондације „Руски свет“, у порти је отворен Дечји руски културни центар у коме се држе часови руског језика, балета, ликовне уметности, грнчарства и рада на компјутеру[15]. Дечји културни центар је радио пуном паром до почетка 2010. године. Четворогодишња уметничка школа „Анима” је 2011. године почела с радом у згради парохијског дома. Данас у њој има око 50 ученика, а наставника - 13 лица.
У годинама2007–2010, при цркви је радио клуб хокејаша „Тројица“, у којем су учествовали монголски и локални руски омладинци. За то време четири играча су прешла у Православље, од којих су двојица добила благослов да похађају Московску духовну семинарију, али нису завршили курс студија и напустили су је.
Године 2010. у порти цркве уређена је спортска хала површине 512 квадратних метара. За становнике не само округа Бајанзурх, у којем се налази парохија, већ и за свих 1,6 милиона становника главног града, ово је једна од ретких добро опремљених и приступачних сала са савременим справама за вежбање, спортском опремом, успостављеним системом вентилације и тушевима. Поред спортских догађаја, у сали су најпре организовали културни догађаји (концерти, пројекције филмова, едукативна предавања[16]). Тренутно је зграда подељена на два дела, од којих се у једном одржавају кросфит тренинзи, а у другом самбо, џудо, бокс и монголско национално рвање.
Црква Свете Тројице у Улан Батору, парохијски дом, теретана и парковска површина око храма постали су место које су често посећивала многа званична лица како руска, тако и страна која су долазила у Монголију у посету по разним пословима. Од архијереја Руске православне цркве, парохију је 18–19. септембра 2012. г. посетио митрополит волоколамски Иларион (Алфејев; председавајући ОВЦС 2009–2022, сада митрополит будимпештанско-мађарски) и 23–24. фебруара 2019. архиепископ бечки и будимпештански Антоније (Севрјук; начелник Управе за иностране институције Московске патријаршије, данас митрополит волоколамски, председавајући ОВЦС од 2022).
Од раних 1990-их. ниједна помесна православна Црква, осим Руске, није слала мисионаре у Монголију
У фебруару 2016. године Архијерејски сабор Руске православне цркве изменио је Устав Руске православне цркве, према којој је Монголија уврштена у канонску територију Руске православне цркве, што указује на посебан однос према овој територији саме Руске православне цркве. Овај амандман је поткрепљен како историјским положајем Спољне Монголије у сфери утицаја Руске империје, тако и савременошћу: од почетка 1990-их, ниједна помесна православна Црква, осим Руске, није плала своје мисионаре у Монголију.
Током 14 година ипарохијског рада оца Алексија Трубача (2005–2019) у Монголији је (углавном у градовима Улан Батор и Ерденет) организована исионарска делатност на разним пољима . Као плод тога, у Монголији је изграђена чврста мултинационална православна заједница, коју чине не само грађани Русије и Монголије који говоре руски, већ и они Монголи и грађани трећих земаља којима је савремени руски језик неразумљив и далек колико и богослужбени црквенословенски.
Задивљује да се испунило очекивање оца Евгенија Старцева (тадашњег старешине цркве Свете Одигитрије (Богородице Путеводитељице) у Улан-Удеу, сада клирика Иркутске епархије), које је изразио током свог путовања у Халхин Гол у августу 2005. године:
„Баћушка се труди на овом пољу сасвим несебично... Ревностан је баћушка својим залагањем. У храму служи сам: сам прислужује кадионицу, сам чита и пева. Отац Алексије има велике планове. Мислим да им је углавном суђено да се остваре, јер... озбиљан је свештеник.Уверен сам да ће имати и хор и чтечеве“[17]
Заиста, на темељу који су поставили свештенослужитељи Читинско-забајкалске епархије и први старешина парохије протојереј Анатолије Фесечко, протојереј Алексије је организовао типиком прописани редован богослужбени и ванбогослужбени живот: основанн је црквени хор од професионалних монголских певача, што је данас ретка појава у иностранству, у олтару храма прислужују три чтеца, а почело је и превођење богослужења на монголски.
На Светој Литургији произносе се велика јектенија и антифони на монголском, Апостол и Јеванђеље се читају на три језика: црквенословенском, монголском и енглеском. Овај начин обраћања већинском становништву земље на њиховом матерњем језику већ је уграђен у сам изглед цркве Свете Тројице, на чијим зидовима се налазе почетне речи Символа вере на монголском језику. Трећи и шести час читају се и на монголском.
Поред обављања свих богослужења предвиђених типиком, при парохији функционише спортски, културни и образовни центар. Од децембра 2008[18] до јануара 2013, парохијски лист „Тројица“ је излазио на руском и монголском језику. Извршен је превод на монголски језик веронаучних књига (св. Николаја Српског Велимировића и савременог писца јереја Георгија Максимова) и Молитвеника (јутрења и вечерња молитвена правила). Такође, од краја 2006. године ради парохијски сајт који је тренутно у фази модернизације. Поред сајта, већ под наредним парохом, јерејем Антонијем Гушевим, почела је да ради и парохијска страница на друштвеним мрежама.
Протојереј Алексије Трубач је обавио све Црквом му наложене послове и 30. маја 2019. године, како је окончан његов службени борвак у Монголији, одлуком Светог синода разрешен је дужности старешине храма Свете Тројице у Улан Батору.
Јереј Антоније Гусев са супругом Анастасијом и сином Тимотејем
Указом патријарха московског и све Русије од 5. јула 2019. године, клирик Оренбуршке епархије јереј Антоније Гусев постављен је на упражњено место. Пре него што га је послала у Монголију, црквена власт је новом пароху поставила циљ који може изгледати једноставан: „Сачувати парохију“. По промислу Божјем, ова одлука је донета на шест месеци пре него што се човечанство упознало са новом појавом – пандемијом Ковид-19.
Пошто је имао искуство у организовању и извођењу пројектантских радова и радова обнове грађевина, отац Антоније је у првим месецима по доласку у Улан Батор извршио поправке парохијског стана, крова парохијске зграде и спортске сале (вентилација, осветљење), спољашње кречење зграде и саме цркве. Касније, како су средства надолазила, побољшан је систем грејања у храму, а делимично замењен намештај у олтару.
Задатак који је виша црквена власт поставила оцу Антонију требао је обавити у време карантинских мера и строгих карантина уведених у Монголији већ дуже време у одговор на ширење заразе вирусом корона. Од фебруара 2020. до септембра 2021. године (са краткотрајним прекидима) храм је био затворен за јавно богослужење и уопште за посетиоце. Кретање по граду током карантина било је ограничено, многи парохијани су се разболели, а већина становника земље се једноставно плашила да напусти своје јуће. У оваквим условима одржавање молитвеног расположења људи, снажење вере, организовање богослужења и пружање могућности православним парохијанима да им присуствују представља потпуно нови изазов са којим се суочила Руска црква у Монголији.
За време изолације омогућено је савршавање Литургије у згради Руске амбасаде у Монголији
Захваљујући личном залагању амбасадора Руске Федерације у Монголији И. К. Азизова и блиским контактима које је отац Антоније Гусев успоставио у Улан Батору с руским дипломатским кором, настала је могућност одслужити Божанствену Литургију у време изолације, прво у биоскопској сали зграде Руске амбасаде у Монголији, где је прослвљен Васкрс. 2020. године, а потом и у помоћној згради Трговинског представништва. Тако је добра сарадња Цркве и државе омогућила православнима у Монголији да учествују у најважнијој црквеној светој тајни – Евхаристији, чак и у време рестриктивних мера.
Уз делатну подршку руских фирми и представништава руских компанија, парохија је почела да двапут годишње прикупља пакете с намирницама у циљу подршке социјално угроженим слојевима становништва, чији је број приметно повећан услед потреса изазваних мерама за борбу против пандемије Ковид-19. Поред тога, привремено је у јулу-августу 2021. године у парохијском дому организована група луца за помагање деци руских сународника, која су, опет под карантинским мерама, била приморана да стално бораве код куће и нису могла похађати предшколске и школске установе.
Такође, један од видова социјалног служења јесте прикупљање хуманитарне помоћи за суанроднике, обављано уз активно учешће Координационог савета Организације руских сународника у Монголији.
Посебно вреди поменути апологетску делатност, коју је обављала Руска православна црква у Монголији. „Апологетика“ се у Православљу схвата као „одбрана достојанства хришћанског вероучења као јединог истинитог пред онима који то достојанство поричу“ и „проповедање и одбрана хришћанског вероучења средствима која прихватају иноверници и неверници“. ”[19].
Познато је да је у Монголији распрострањена скоро сва разноликост протестантских покрета. Према неким старијим подацима, најбројнији су еванђеоски хришћани (око 36 хиљада лица, око 400 заједница, 47 невладиних организација). као и чланови „Цркве Исуса Христа светаца последњих дана“ (око 8–10 хиљада чланова, 30 подружница, преко 160 мисионара)[20].
Скоро све врсте протестантских вероисповести делују у Монголији
Енциклопедија „Религије света“ америчког стручњака за религије Ј. Г. Мелтона (члан Уједињене методистичке цркве) проценила је 2010. године удео хришћана у Монголији на 1,7% укупне популације (47,1 хиљада људи)[21]. Према попису из 2020. године, број хришћана у земљи међу грађанима старијим од 15 година смањен је на 2,2%[22]. Према истраживању Института за философију Академије наука Монголије, међу религиозним грађанима земље 2,4% становника себе назива хришћанима[23].
Осим тога, одређене услове за апологију Православља у Монголији намећу и поједини чланови Закона Монголије „О односу државе и религијских организација“, о којима је већ било речи у уводу, а који регулише пут и начин мисионарске делатности проповедника „нетрадиционалне” религије. Тако, на пример, према чл. 3. став 2, „забрањено је присиљавање грађана на прихватање или неприхватање вере“; према чл. 4, ст. 7, „забрањено је организовање приредби за ширење вере из иностранства“; према чл. 4, став 8, „држава уређује укупан број свештеника и локацију цркава“[24]. По слову овог последњег прописа, имамо годишњу праксу провођења државне регистрације верске организације, па и и православне парохије.
Сам процес годишње пререгистрације верске организације је донекле тежак, дуготрајан и захтева одређене вештине приликом проласка кроз више органа. Упркос законским специфичностима, у последње време поједини представници престоничке администрације излазе у сусрет парохији Свете Тројице, не држећи се формализма. Томе умногоме доприноси и дипломатија старешине православне парохије и искрено изненађење престоничких власти: сматра се да се православни хришћани у Монголији „само моле“ и да не учествују у другим ванрелигијским делатностимаа као многе протестантске организације[25].
Велики број и разноликост хришћанских учења у Монголији чине православним мисионарима богато полемичко окружење. Православно свештенство и мирјани редовно воде разговоре о вери са становништвом престонице и земље, не само у парохији, већ и у свакодневним животним околностима, услед чега поједини Монголи, Руси и грађани трећих земаља који стално бораве у Монголији прелазе у Православље. Штавише, многи Монголи који живе у Улан Батору а не у реону где се налази храм, сазнају о парохији Свете Тројице и о православном хришћанству једино из таквих разговора.
Углавом, становништво земље је прилично благо и помало равнодушно према одори православног свештеника, па је отац Алексије Трубач сасвим слободно, током 14 година својег службовања у Монголији, у свакодневном животу увек шетао градом у мантији, која је, према његовој изјави, такође била један од видова мисионрског рада. Отац Антоније се такође држи ове праксе.
За време пастирског рада ове двојице свештеника Алексија и Антонија воде се редовни разговори са становницима Монголије који имају невоље услед општења са шаманима и који се обраћају православном свештенству за духовну помоћ и подршку. Ово се може рећи и за некрштене Монголе (од којих неки касније примају свето крштење, али већина остаје при својим убеђењима и поново се обраћају шаману за даљу „помоћ“), као и на крштене, али не црквене, локалне руске житеље, који се делимично културно сливају са домородачким становништвом земље, чија је верска слика претежно спој будистичких идеја и веровања и шаманистичких и других предбудистичких култова.
Још у време пастирствовања оца Алексија Трубача руска православна црква у Монголији успоставила је топле пријатељске односе са оба поглавара највеће локалне будистичке санге (Удружења будиста Монголије, старешине престоничког манастира Гандантегченлин) Д. Чојжамцем ( на положају старешине од 1993. до 2023. године), као и с католичким бискупима Вацлаом Падилом (2002–2018) и његовим наследником Георгом Маренгом (кардинал од августа 2022) и другим свештенством Римокатоличке цркве.
Од 2021. године настала је редовна пракса организовања и вођења међурелигијских дијалога (православно-католички, православно-будистички, други округли столови), међусобних посета уређених поводом историјских и других свечаних догађаја.
Током своје петогодишње службе отац Антоније, упркос изазовима пандемије, није прекидао богослужбени живот у парохији, организовао је прикупљање хуманитарне помоћи како за сиромашне становнике Улан Батора, без обзира на вероисповест (у време карантина), тако и за становника зоне Северног војног округа, и извршио је санацију парохијског дома, спортске сале и кречење храма, које није вршено од изградње. Активно учествује у званичним догађајима Амбасаде Русије у Монголији и РЦНК-а („Руски дом“), сарађује са многим руским и монголским друштвеним организацијама, уводи све заинтересоване грађане у изграђиавње парохијског живота, одржава односе са припадницима многих неправославних вероисповести у земљи. Такође, представници руских трагачких експедиција обилазе ратишта у аимагу Дорнод, где се чине помене за погинуле.
У порти цркве и даље је отворена фискултурна сала у којој се изводе кросфит и борилачке вештине, а ради и уметничка школа „Анима“, у којој међу полазницима има деце с разним урођеним обољењима. Парохија има недељну школу за децу, коју подучавају парохијани. Неки ђаци недељне школе рођени су у Монголији у руским и мешовитим браковима и крштени у цркви Свете Тројице. Свето писмо се редовно чита и проучава на крају недељне Литургије и трпезе у наставку.
Данас у јединој православној цркви у земљи има 150–200 парохијана
Број парохијана се повећава и није ограничен само на грађане Русије и Монголије који говоре руски. Према речима оца Антонија, данас у јединој православној цркви у земљи има 150-200 парохијана, на недељним богослужењима се моли 30-70 људи - то су Руси, Монголи, Украјинци, Белоруси, Грци, Срби, Енглези, Американци, Грузијци, Пољаци, Канађани, Новозеланђани [26].
Велика заслуга Руске православне цркве у Монголији састоји се у оцрковљавању крштених људи - оних који се„подразумевано“ сматрају православнима. Многи локални Руси са сталним боравком у Монголији, као и стручњаци послани на рад из Русије, без придржавања неког конкретног верског система, чак и крштени, прилично се лако увлаче у све врсте локалних будистичких учења, шаманистичких и парабудистичких култова[27].
Али до данас није реализовано све што је планирано. На пример, и даље се ради на опсежној реконструкцији парка код храма и подизању спомен- капеле. усипалнице, у југозападном делу порте, у којој почивају тела совјетских војника изгинулих у борбеним дејствима на реци Халхин-хол 1939. године.
Овако су тројица пароха који су пастирствовали при цркви Свете Тројице у Улан Батору, успешно решили конкретне објективне задатке које им је Бог поверио. За време оца Анатолија Фесечка опремљена је придворна црква, обновљен је парохијски дом и постављени темељи за православну општину, која постоји при парохији до данас. За време пастирског рада протојереја Алексија Трубача подигнут је храм, уређена околина, изграђена фискултурна сала, а сав литургијски и ванлитургијски живот парохије организован је у свим видовима који су у том тренутку били могући. Под јерејем Антонијем Гушевом парохија је издржала невиђени тест пандемије, православни сверници престонице добили су прилику да учествују у богослужбеним сабрањима и за време трајања карантина, а заједница је очувана тако да се и данас попуњава новим парохијанима.
Шта је постигнуто и какви су изгледи за будућност после 160 година мисионарског рада
Сврха ове студије није била само да на прагу 160-годишњице укратко изложи неке важне податке о историји Православља у Монголији, већ и да покаже да пример Монголије и њене православне заједнице јасно показује анационални васељенски садржај православне вере, у којој нема ни Грка, ни Јеврејина (Кол. 3,11), ни локалног Руса, ни Монгола, ни постављеног руског дипломате, ни потомка мешовитих руско-монголских или монголско-британских бракова...
Императорско расположење монголских ханова у 13-14 веку омогућило им је да се приближе проповедницима Православља, који су се осећали удобно у главном граду царства - Хархорину (Карокоруму). Логичан развој овог односа било је оснивање Сарајске епархије у Златној Хорди, која је повезивала Хорду и Русију, притом обављајући одређене дипломатске посредничке функције и за Византију и за руске кнезове.
Свештенство Сарајске епархије и других епархија које су се граничиле са Хордом, упркос релативно безбедном постојању у условима императорског покровитељства религије, показало се у мањој мери у ангажовано у мисионарским подухватима. Без обзира на то, о та ретка (бројчано) проповед Православља плодно се одразила у срцима појединих припадника Хорде. А док говоримо о неким великим личностима заједничке руско-монголске прошлости, немогуће је не приметити њихово исповедање православне вере. Пре свега, то су тројица светих: благоверни кнез Александар Невски, преподобни Петар Ордински и свети Алексије Московски.
Историја православне Монголије у 19. веку и почетком 20. века такође нас упознаје са подвижницима вере у лицу појединих свештенослужитеља који су обједињавали цркве Иркутске епархије, Забајкалије, Монголије, Кине и често до смрти остајали одани Богу. И уколико читалац има жељу да се моли за упокојење православних свештенослужитеља града Урге, те молитве је најбоље принети за покој душа протојереја Јована, Милија, Фјодора, јеромонаха Сергија, Геронтија, Корнилија, јереја Алексија, Всеволода и двојице Николаја.
Данас се у Монголији, на основи јединствене православне парохије, развила снажна мултинационална заједница
У фебруару 1998. године, председник Одељења за спољне црквене везе, митрополит смоленски и калињинградски Кирил, у писму Инокентију, епископу читинском и забајкалском, поводом постављања сталног пароха у Улан Батору, а изражавајући захвалност свештенику Олегу Матвејеву који се привремено старао о православним верницима Монголије, изразио је наду да ће се „у будућности очувати духовне везе које традиционално сједињујују православне парохије Забајкалије и Монголије“[28]. Данас парохија Свете Тројице у Улан Батору има чврсте пријатељске везе с православним парохијама Бурјатске митрополије, свештенство савршава заједничка богослужења, а обављају се и узајамна поклоничка путовања парохијана.
Данас се у Монголији, на основи јединствене православне парохије, развила снажна вишенационална и вишејезична заједница, која треба да постане темељ и пример за даљи мисионарски рад у тој земљи.
јереј Владислав Терентјев
8. априла 2024. године
С руског превео
протођакон Радомир Б. Ракић
____________________________________
[1] Корниенко Н.Н., Плеханова А.М. Русская Православная Церковь в Монголии: история и современность / отв. ред. Ц.П. Ванчикова. Иркутск: Изд-во «Оттиск», 2020. С. 134.
[2] Там же. С. 142.
[3] Там же. С. 143, 159; Михалев А.В. Миграции религий: три сценария христианизации современной Монголии // Евразия: духовные традиции народов. 2012. № 3. С. 107; Михалев А.В. Православие в современной Монголии: риторики и практики культурной экспансии // Ab Imperio. 2008. № 1. С. 235–253.
[4] Корниенко Н.Н., Плеханова А.М. Указ. соч. С. 147.
[5] Там же. С. 153, 156, 158.
[6] Там же. С. 162.
[7] Там же. С. 162.
[8] Там же. С. 171
[9] Там же. С. 175.
[10] Концепция возрождения миссионерской деятельности Русской Православной Церкви. 6 октября 1995 г. // Сайт Синодального миссионерского отдела «Миссионерское обозрение». URL: https://sinmis.ru/koncepciya-vozrozhdeniya-missionerskoj-deyatelnosti-russkoj-pravoslavnoj-cerkvi/ (дата обращения: 12.03.2024).
[11] Концепция миссионерской деятельности Русской Православной Церкви. 27 марта 2007 г. // Официальный сайт Московского Патриархата. URL: http://www.patriarchia.ru/db/text/220922.html (дата обращения: 17.05.2022).
[12] Иоанн Зизиулас, митр. Православная Церковь и третье тысячелетие // Сайт «Азбука Веры». URL: https://azbyka.ru/otechnik/Ioann_Ziziulas/pravoslavnaja-tserkov-i-trete-tysjacheletie/ (дата обращения: 17.05.2022).
[13] Трубач А., прот. Православное миссионерство среди монголов (начало XXI века). Реферат по предполагаемой теме магистерской диссертации. М., 2019. С. 11. (рукопись)
[14] Концепция миссионерской деятельности Русской Православной Церкви. 27 марта 2007 г…
[15] Трубач А., прот. История и современное положение православия в Монголии… С. 11.
[16] Корниенко Н.Н., Плеханова А.М. Указ. соч. С. 187.
[17] Поспелов А. Через Монголию с крестом. 30.12.2005 // Сайт «Православие.Ru». URL: https://pravoslavie.ru/4650.html (дата обращения: 12.03.2024).
[18] Митыпова Г.С. Указ. соч. С. 58.
[19] Апологетика // Сайт «Азбука веры». URL: https://azbyka.ru/apologetika (дата обращения: 12.03.2024).
[20] Сабиров Р.Т. Социокультурные факторы обращения монголов в христианство после 1990 г. // Христианство в Южной и Восточной Азии: история и современность / Гл. ред. И. И. Абылгазиев; отв. ред. О. В. Новакова. М.: Ключ-С, 2016. С. 119
[21] Melton J.G. Mongolia // Religions of the World: A Comprehensive Encyclopedia of Beliefs and Practices / Ed. J. G. Melton, M. Baumann. Oxford: ABC-CLIO, 2010. P. 1938.
[22] Хүн ам, орон сууцны 2020 оны улсын ээлжит тооллогын нэгдсэн дүн… Х. 5.
[23] Мөнхчимэг Б. С. Янжинсүрэн: Шашны мунхруулгад хэт автаж санхүүгээр хохирсон хүн цөөнгүй // Сайт «Peak.mn». 2021. URL: https://peak.mn/news/s-ynjinsuren-shashinsudlaach (дата обращения: 20.03.2021).
[24] Төр, сүм хийдийн харилцааны тухай…
[25] Басенков В. «Мое служение в Монголии – сплошное яркое событие». 10.03.2023 // Сайт «Дзен». URL: https://dzen.ru/a/ZApLWMkypxn85taw (дата обращения: 13.03.2024)
[26] Там же.
[27] В целом, для русских в Монголии исторически «характерно обращение к шаманизму и буддизму наряду с формально декларируемым Православием» (См.: Михалев А.В. Русская диаспора в Монголии: этапы формирования фронтирной религиозности // Восток (Oriens). 2017. № 2. С. 62–71).
[28] Корниенко Н.Н., Плеханова А.М. Указ. соч. С. 159.
Извор: Рravoslavie.ru
