Шаренило порука са билборда, поруке у паузи између турских серија и “ријалитија” на телевизији, патриотизам пред камерама и за говорницом, оштре ријечи тупих људи, тензија која уноси немир у стресну свакодневницу “обичног” човјека…
Звук који узнемирава истим тоном умртвљеног човјека са различитих адреса и подршке за село и напуштена кућишта некад живих људи која као да оживе пред изборе, све то окупира нас и наша чула хтјели или не хтјели у вријеме кампања пред неке и некакве изборе.
Гладна уста напаћених умова, и очију жељних некакве правде, дубоко подјељеног и дезорјентисаног народа као да васкрсавају и буде се пред изборе. Избор за шта и за кога, за државу!? Хоће ли бити боље ако буде занимљиво па макар се додатно подјелили и опредјелили? Сваки пут је одлучујуће и сваки пут судбоносно, а цијена, цијена, за свакога има цијена, на крају плаћамо је сви!
Политичари као надничари одраде свој дио посла и сваки како год прошли избори на крају нађе своју фотељу, на крају се све дилеме предизборне и обећања сведу на њихов договор и компромис а народ, црни народ остане у убјеђењу да је побједио или изгубио до неких наредних избора и нове наде у безнађу реалног песимизма који нас окружује.
На улице излазимо као одговор на питања која ни сами не разумијемо,и идемо за идејом која нам се сервира а да притом ни сами на крају не знамо зашто…
А избори никад чешћи.
Од циклуса до циклуса мрзићемо један другога а кулминација наше мржње биће храна за гладне идеологије.
Историја нас ничему није научила, осим да треба да мрзимо,и преиспитујемо који је овог пута “побједник” исписао ту историју. Шта то бјеше љубав, ко бијаше мој ближњи? Јесмо ли заиста постали од мајмуна не вријеђајући мајмуне, када ништа у нама више нема осим глади и потребе да будемо на најбољем дрвету са највише банана? Очи некад отворене за васиону и небо, замаглиле су нам партијске књижице па даље од њих не видимо ништа и сваког човјека умјесто кроз вјечност љубави Божије гледамо кроз програм странака.
Сјутра ће проћи још једни судбоносни избори па ће доћи нови, и сваки пут бираћемо или мислити да бирамо оно најбоље или мање зло,на крају можда и схватимо да наш избор није наш и да смо све вријеме тражили уствари себе. У једној кући у Црној Гори имамо три партије, двије идеологије, два језика и двије цркве, а нема нас. Ко смо ми?
Једнина постаје мјера нашег постојања а заборав смјерница како изгубити себе!
Заједница, памћење, континуитет и саосјећање су ретроградна наслијеђа мртве цивилизације некадашњег народа који је живио овдје. Имам своје мишљење али се са њим не слажем је постао програм наших избора.
И сјутра кад прођу избори и кампања,плаћени ће сјести за сто са својим “непријатељима” у исте скупштинске клупе и наћи компромис за своје мишљење а замлаћени и напаћени ће се клати у театру политичког странчарења. Избор сваког од нас требао би прво да буде у нама, шта смо, ко смо и шта желимо бити? Шта ћемо бити ако већ нисмо и како ћемо ако већ нисмо наћи себе у будућности. Нуди нам се брошура са шаренилом предизборних лажи у шаблону већ виђеног, а гдје је ту истина, једино ње нема у програму будућности!
Сјутра ћу кад све прође изаћи у свој град, сјести на исто оно мјесто као јуче и много дана прије, наручити кафу и читати новине, тамо ћу тражити смисао своје борбе и схватити да сам се борио против себе, јер ће на крају све то објаснити неко други и рећи ће да није баш све онако како сам ја то схватио!
Геополитика и стратегија варљивога свијета ће понудити бољи живот не дајући одговор на то шта је за мене живот, и живим ли ја или неко други у моје име.
Нудиће нам одговоре на питања која нисмо ни поставили, мажући нам очи шаренилом за гладне. Тешко је изборити се са изборима, није лако бити свој, није лако бити човјек, ни витез у времену када се витештво и чојство не цијени јер је ретроградно и није “флексибилно” да би могло да се бира.
Једина нада је остала у пролазности,јер само пролазност нас води ка новом избору или демократским речником “промјењљивости” онога што смо бирали.
Лаж нам остаје као нада, јер је истина постала луксуз за боље обавјештене.
Све што кампање носе, носићемо и ми са собом и у себи, мрзећи себе и друге до следећих избора на којима опет наш “избор” неће имати смисла.
У бесмислу политике, и сујети наших избора само ће профитирати на подјелама они који су агенду свога дјеловања сервирали необавјештенима.
Има живота и након избора вјерујте ми, видио сам то, а има ли суживота то ћете сами видјети. Волио бих да смо постали од мајмуна и да смо пуки случај експлозије у свемиру, да не постоји Бог и да немамо одговорности за своје поступке, било би много лакше заиста. Инстикт за преживљавањем имао би своју цијену и ми би били роба на полицама политичке трговине, али има Бога и он није у програму странака који нам се нуди, он је онај који нам се даје без обзира на име и страначко опредјељење он се даје свакоме од нас без обзира јесу ли избори или не, и нема цијену, та истина је једна и не може их бити више, јер онда није истина већ оно што ми зовемо истином. Сурогати су многи и посути као слатке замке свуда око нас, питање је хоћемо ли се упецати или не.
Нација без Бога и заљубљеност у њу је идолопоклонство, човјек без Бога је празна љуштура. Српство без Светосавља, и Светосавље без Христа је промашена тема нашег народа. Није довољно само бити Србин, већ живјети животом испуњеним Богом и Српством прожетим Љубављу Божијом.
Све друго је само лупање празне канте нечега што је некад био човјек, ма каква реклама на канти била.
Треба бирати и бити биран, али само ако иза нашег избора стоји слобода, а та слобода је могућа само ако на нама нема етикете. Уреду је имати и своју идеологију ако је она прожета памћењем и загледана у вјечност, може се и вољети неки програм ако је прожет програмом вјечности а то је Јеванђеље.
Има ли у Јеванђељу мржње која није побијеђена? Има ли подјела а да нису на добро и зло?
Дијели ли Јеванђеље људе или их спаја ма ко и какви били?
Много је путева и много стаза, али само један води ка Спасењу. Много је питања а одговор је само један, тај одговор је само љубав!
Не гледајмо један другога кроз призму интереса јер тај поглед води нас ка мржњи и подјелама, гледајмо све кроз филтер љубави и онда ће све партијске боје бити само нијансе никако супротности које нас удаљавају једне од других.
Када прође све, а проћи ће, и када останемо сами са собом, када прође театар улоге коју нам је овај свијет додјелио, загледајмо се у своје срце и ту затражимо одговор за своје изборе.
На крају остаје човјек како то скупоцјено звучи у времену деградиране људскости и тај човјек ако је човјек знаће да изабере истину. Тај избор неће бити онај који искључује другога већ наставак живота који ће доћи након избора!
Протопрезвитер Миајло Бацковић
Извор: Ин4с
