Свети Теофилакт Охридски: Тумачење Дела апостолских - Двадесет и трећа глава Дела апостолских
1. А Фест онда, ступивши на дужност у покрајини, изиђе после три дана из Кесарије у Јерусалим. 2. Тада се појавише пред њим првосвештеник и прваци јудејски против Павла, и мољаху га. 3. Тражећи услугу против њега, да га пошаље у Јерусалим, стварајући заседу да га убију на путу. 4. А Фест одговори да се Павле држи у Кесарији, и да ће он сам ускоро онамо отићи. 5. Који, дакле, могу од вас, рече, нека пођу са мном, па ако има каква кривица на томе човеку, нека га туже.
Са Друсилом женом својом. Будући Јудејка она се, противно закону, удала за Јелина или је, можда, иако Јудејка, удајом постала Јелинка. Због тога је она, желећи да преобрати мужа и да га учини придошлицом, и њему предала своју веру.
Уплаши се Феликс. Павлове речи имале су толику снагу, да се чак и заповедник уплашио.
Зато Га је и дозивао често и разговарао с њим. Видиш ли каквом истинитошћу одише оно што је написано? Често је позивао Павла, али не зато што му се дивио или што је одобравао његове речи, него зато што се надао да ће му дати новац.
6. А пошто проведе код њих не више од десет дана, сиђе у Кесарију, и сутрадан седе на судијску столицу и заповеди да доведу Павла. 7. Када Га пак доведоше, стадоше унаоколо Јудејци који бејаху дошли из Јерусалима и многе и тешке кривице изношаху на Павла, којих не могаху доказати. 8. А он се брањаше: Ни Закону јудејскоме, ни храму, ни ћесару, шта сагреших. 9. Али Фест, хотећи Јудејиима учинити по вољи, одговори Павлу и рече: Хоћеш ли да идеш горе у Јерусалим и онде да ти судим за ово? 10. А Павле рече: Ја стојим на суду ћесареву, где и треба да ми се суди. Јудејцима ништа нисам скривио, као што ти најбоље знаш. 11. Ако ли сам скривио или учинио нешто што заслужује смрт, не марим умрети; ако ли ништа нема од онога за што ме ови оптужују, нико ме не може њима предати. Ћесара призивам! 12. Тада Фест, поговоривши се са саветницима, одговори: на ћесара си се позвао, ћесару ћеш поћи.
Ни Закону јудејскоме… Ево јасног и отвореног исказа: ја сам, каже Павле, у свему остао чист, нисам сагрешио ни против Бога, ни против за-кона, ни против човека, ни против цркве (храма), тј, никада нисам срамотио јудејске храмове, подигнуте од камена, иако знам и проповедам да Бог не обитава у рукотвореним храмовима. Исто тако, никада нисам ражалостио савест Јудејаца вређајући њихове свештенике, иако више не марим за јудејске првосвештенике. Израз: Ја стојим на суду ћесареву, значи: хоћу да идем у Рим код ћесара, и да ми се тамо суди. Захтевам то, каже, од тебе.
13. А пошто прође неколико дана, Агрипа цар и Верникија сиђоше у Кесарију да поздраве Феста. 14. И будући да онде боравише много дана, изложи Фест цару Павлову ствар говорећи: Једнога човека оставио је Феликс као сужња. 15. Поводом којега, кад ја бејах у Јерусалиму, појавише се првосвештеници и старешине јудејске захтевајући да се он осуди.
Агрипа цар. Агрипа је био или царев намесник у источним провинцијама, па су га због тога називали царем, или је, можда, и он сам био цар на Истоку, у време док је Нерон владао на Западу и имао резиденцију у Риму. Назив „ћесар“ на римском (латинском) језику значи „цар“, јер су се сви римски цареви, док су били цареви, називали ћесарима (цезарима). Ти називи, међутим, нису били њихова лична имена. Приметио сам то стога да неко, на основу тог општег назива, не би помислио да се у време једног истог цара и Господ родио и Павле умро. Како показује хроноло-гија, Господ се родио у време ћесара Августа, а умро је након тридесет две године, у време Тиберија Августа. Павле је мученички пострадао у време Нерона, тридесет две године након смрти Господа. Ирод је био царски намесник, и због тога су га називали царем.
16. Ја им одговорих да није обичај Римљана да се преда неки човек на смрт пре него се оптужени суочи са онима који га туже и недобије прилику за одбрану од оптужбе. 17. А када се они овде састадоше, никаква одлагања не учиних, но сутрадан седох на судијску столицу и заповедих да доведу човека. 18. Око њега стадоше тужиоци и ниједне кривице коју ја претпостављах не изнесоше.
Није обичај Римљана. Одатле је јасно да је Пилат, предавши Исуса Јудејцима, учинио то са злочиначким циљем, јер је он и суд Божији и римски закон презрео у тој мери да би, предавши невину крв на смрт, угодио убицама, иако је за тако противзаконит поступак био одговоран пред римским царем, који га је и послао за старешину у границама Јерусалима.
Око њега стадоше тужиоци и ниједне кривиие не изнесоше. Тужиоци су га клеветали, али ништа нису могли да докажу; њихова клевета и дрскост изгледали су сумњиво, и разматрање дела ништа није потврдило.
19. Него имаху против њега некаква питања о својем вероисповедању, и о некоме Исусу који је умро, за којега Павле тврђаше да је жив. 20. А ја у недоумици по овоме спору рекох да ли би хтео ићи у Јерусалим и тамо да му се суди за ово. 21. Када пак Павле затражи да га чувамо до пресуде Августове, заповедих да га чувају докле га пошаљем ћесару. 22. А Агрипа рече Фесту: И сам бих желео чути тога човека. А он рече: Сутра ћеш Га чути. 23. Сутрадан пак, кад Агрипа и Верникија дођоше са великим сјајем и уђоше у судницу са заповедницима и најугледнијим људима града, и када Фест заповеди, доведоше Павла. 24. И рече Фест: Агрипа царе и сви људи који сте с нама, погледајте овога човека због којега је све мноштво Јудејаца и у Јерусалиму и овде наваљивало на мене вичући да не треба више да живи.
И о неком Исусу. Природно је што каже: о неком Исусу, јер је то био човек на власти и није обраћао пажњу на Господа.
А ја у недоумици по овоме спору… Разматрање таквог дела оставило је судију у недоумици,јер је та ствар превазилазила његово разумевање.
До пресуде Августове. Августом, исто као и ћесарем, називају цара; њега називају и господаром.
25. А ја дознавши да он није нишша учинио што заслужује смрт, а и он сам уложи призив светломе ћесару, одлучих да га пошаљем. 26. За њега немам шта поуздано писати господару. Зато га приведох пред вас, а особито преда те, Агрипа царе, да бих, по учињеном испитивању, имао шта писати. 27. Јер ми се чини неразумно сужња послати, а кривице његове не навести.
Није ништа учинио што заслужује смрт. Најзад, и сам судија сведочи о Павлу да није крив; међутим, он није ослободио Павла. Господ је устројио да Павле призове ћесара (а било је неопходно да се они, који су призвали ћесара, пошаљу у Рим), како би се испунило предсказање самог Павла, односно: Ваља ми и Рим видети (19; 21).
Погледај како Павле, напустивши све, и родитеље и васпитаче, долази у Рим чист од сваке сумње.
