О томе шта је свет око нас, о творевини руку људских и руку Божијих, о привременом и вечном. И о томе, како човек да склони поглед са привременог и, напокон, угледа вечно.
Исповедамо да свет има Творца. Творца неба и земље. „Творац“ на грчком је „песник“ Који је створио небо и земљу, и све што је у њима (Пс. 145, 6). Он је Творац и поред тога је Стваралац. Та мисао је врло важна за човека, јер ће човек живети у два света. Човек живи у свету природе и у свету друге природе, то јест у цивилизацији. Ма где човек да дође, он гради себи дом, производи оружје за рад, риболов и лов, шије одећу, подређује себи неког из животињског света: јелене, псе, слонове и друге. То је почетак цивилизацијских напора.
Људи живе у две природе. По једној природи, ми ходамо по земљи, од земље се хранимо и у земљу се враћамо. А по другој природи, људској, живимо у цивилизацији. Људи имају много плодова цивилизације: вишеспратнице, асфалтни путеви, или просто кована монета, присуство власти — цара, кнеза, велможе, начелника, полицајца... — закони. Ето та друга природа засењује прву: цивилизација потискује природност. И ако би нас преселили, избацили у природу, под чисто небо, под дрвеће, уплашили бисмо се. Потребне су нам камене куће, кредитне картице, топли радијатори. Већ се бојимо да живимо са природом, јер смо људи цивилизације. Друга природа замењује прву — одатле једна интересантна ствар: верујемо у цивилизацију, али не верујемо у Творца неба и земље. Ми Га одбацујемо од себе цивилизацијом: каменим зградама, транспортним средствима, телекомуникационим средствима, геџетима... Потискујемо из свог сазнања веру у Оног Који је створио воду и све што живи у води, ваздух и све што лети у ваздуху, земљу, небо, море, звезде и друго.
Природни човек сасвим природно верује у то да је свет прекрасан, да је свет Божанствен, чудесан и да он може имати чудесног и Божанственог Творца. А савремени човек који је окружен делима својих руку, то јест каменом, бетоном, стаклом, пластиком, верује у то да је он све створио. Верује свемогућој науци, верује у разне технологије и то засењује најпростију истину.
Једна од главних истина састоји се у томе да свет има Творца, и ако цео свет умре, ја се извињавам, својеручно га нећеш створити: нећеш оплодити, размножити и нећеш обновити све. Ако изненада све птице стропоштају на земљу и цркну, човек ништа неће урадити. Уопште, треба бити свестан да једна мува има више талента, памети, снаге и премудрости од било ког „боинга“, или „спејс шатла“, „“Бурана“, било ког „Титаника“. Сваки брод, водени или свемирски, није раван премудрости једне живе муве, једног живог мрава, или комарца. Ми то заборављамо, јер смо се удубили у цивилизацију, и дела руку људских нас терају да сумњамо у дела руку Божијих.
Ми, хришћани, исповедамо да постоји Бог, да постоји Творац неба и земље, свега видљивог и невидљивог, да постоје бактерије, молекули, атоми... Све: и оно што око види, и оно што се види само уз помоћ микроскопа или компликованих инструмената. Значи, Он је Творац свега. Али то заснивамо на вери у људска дела. Морамо да се смиримо, да бисмо се вратили на простоту и схватање таквих простих и очигледних истина. Изађи до реке, забаци удицу на изласку сунца, погледај како вода трепери, како риба игра, како се сунце буди. Схвати да је људско привремено. Да ће се бетон окрњити, асфалт ће напући, а живо ће остати, и живо није од човека, оно је од Бога.
Дакле, свет има Творца.
Јевреји су имали заповест о суботи. Имали су закон да празнују суботу, како не би заборавили да је свет створен. Створила га је Личност, Бог, Који је благ и мудар, и то треба памтити. Смисао празновања суботе се састоји у простој ствари: свет је створен, свет има Творца, и све је већ урађено — смири се! Празновање суботе било је јеврејима као подсећање да не пројављују никакву власт над светом. Зашто јевреји не смеју да пале ватру суботом? Јер је паљење ватре нешто прометејевско, украдено од Бога. Зашто не смеју да носе обућу са ексерима на ђоновима? Јер не смеју да показују своју власт над васељеном. У суботу се треба примирити. Треба имати на уму да је Бог створио свет. Бог је све већ урадио. Ништа нећеш додати. Ништа нећеш изнети из света и ништа нећеш унети у свет. У томе је смисао поштовања суботе. Скренуо бих вашу пажњу, драги хришћани, да православци такође празнују суботу — уз недељу. Недељу, свакако, више — то је дан искупљења. Субота је спомен на стварање. Јер свет има Творца, Премудрог Творца, а ти се немој гордити, врати се на своје место.
Јер ако се дете роди, то није твојом снагом, већ Божијом; ако трава расте, то није твојом мудрошћу, већ Божијим благословом. Ако Ти, Господе, одједном не дозволиш, неће се ни дете родити, ни трава израсти, ни хлеб проклијати, ни кише неће бити, и ово ће бити и оно ће бити. Јер Бог командује светом.
Свет има Творца, Господ Му је име. Та најпростија мисао тражи да буде дубого усвојена у свест савременог човека. Ипак, човек се противи тој мисли. Он се моли Богу, али је заправо сигуран да је он сам власник живота. То је лаж. Власник живота је Господ. Косу на глави не смемо направити белу или црну без Његове дозволе и сагласности. И све што имамо, све је Његово. Нокат расте Његовом снагом, дете одраста, пролазећи разне стадијуме у одрастању — све је Његова премудрост и Његов благослов. Тако да ми, говорећи о томе да је Господ створио свет, неизоставно говоримо о смирењу савременог човека.
Наши летови у ваздух, наше пловидбе по морима, наше размене мисли уз помоћ телефона ништа не значе, јер како смо били слабашни, такви ћемо и остати. Прорачунато наше дисање, тако ће и остати прорачунато. Како је од Бога зависио сваки гутљај наше пљувачке, тако и сад зависи. Ево Јов говори Богу: „Када ћеш се одвратити од мене и пустити ме да прогутам пљуванку своју?“ (ср. Иов 7, 19) — то јест, ја ни пљувачку не могу да прогутам без Божијег допуштења. Или ћу се загрцнути њом, или ће грло пресушити, ако Он тако зажели.
Савремени човек треба да се присети најпростијег: свет има Творца, и овај свет је чудесан само зато што је Творац његов чудесан. Изучавајте створења Божија и препознајте руку Ствараоца. Ево слике. Гледаш: то је Васнецов, ово Суриков, а ово Ајвазовски. Одмах можеш погодити: Ајвазовски је насликао море. А ово је „Девојчица са бресквама“, Серов. А ова „Незнанка“, Крамској. Руку уметника препознајемо по непроцењивим платнима. Али зашто не препознајемо по непроцењивим платнима света Божијег, по свему ономе што је створио, Уметника? Постоји Уметник, пољубите Његову руку.
Свети Јован Кронштатски се ујутру молио у свом врту и целивао цвеће. Док је целивао цвеће, говорио је: „Љубим руку која вас је створила“. Велика рука Господња, та искусна рука, којом је Он много створио. Није ваљда да човек неће да схвати да овај огроман свет има Творца, и рука је Његова достојна да је целивамо? Спознајте Бога у Његовој творевини и немојте сумњати да постоји Бог и да свет има Творца, име му је Господ.
Извор: Православие.ру
