Шта би нам Свети Сава данас поручио?

И ове године нам је дошао 27. јануар – велики празник великог Светитеља. Кад погледамо како је овај празник прослављан пре свега четрдесетак година (тј. када се присетимо да је у време комунизма у великој мери Свети Сава био persona non grata) не можемо не осетити задовољство и захвалност Богу јер ипак је сада Свети Сава школска слава и особа којом се дичи српски род. Међутим, стичем утисак да се, у свој тој славској атмосфери, која је лепа и потребна, некако ипак замагљује историјски лик овога Светитеља. Певају се песме о његовој просветитељској делатности и он се слави као учитељ, и сви ми који смо просветни радници ученицима, из године у годину, понављамо такве стихове који безмало постају поштапалице. А чини ми се, што их више истичемо и што више, попут папагајâ, понављамо да је он био први српски просветитељ и учитељ, то га деца све више доживљавају као некаквог монотоног типа чији живот и није баш нешто вредан наше пажње.

Из тог разлога сам се определио да у овом тексту са вама поделим две слике из живота Светог Саве, које су вам познате, али које ће нам, верујем, боље расветлити лик најзначајније фигуре наше историје. И, наравно, ни у најмањој мери он није био незанимљив и монотон (да не кажем „досадан“) (познато је да је сараценски султан (који је припадао исламу и који је тада столовао у Каиру) био очаран личношћу Светога Саве до те мере да су се његове велможе са поштовањем дотицале мантије Светог Саве клањајући му се као истинском Божијем човеку).

Најпре, ко је и шта је био Свети Сава? Када је свештеник пре неког времена ово питање поставио једном малом школарцу, добио је одговор: „па, он је био лекар“. Услед свеукупних хвалоспева који се упућују Светом Сави овај дечкић је знао да мора бити да је тај Свети Сава био представник некаквог узвишеног и поштованог занимања и лекарство му је изгледало као вероватна опција. Ни средњошколцима којима предајем није лакше да пруже одговор на ово питање. Када год приспе време да говоримо о Светом Сави они се налазе на мукама да ми објасне шта то уопште значи када за њега кажемо да је „просветитељ“ и на још већим мукама када покушавају и себи (не само мени) да представе у ком смислу је то Свети Сава био „учитељ“. И, премда то наравно знају, врло се изненаде када им укажем на чињеницу да је Свети Сава заправо био „свештеник“. Да, када би неко од нас који му данас испевамо хвалоспеве имао прилику да му постави ово питање, од њега би добио тај одговор. Свети Сава је био човек који је служио Свету Литургију, човек који се молио, који је богослужио као што то и данас чине стотине и хиљаде људи који су свештеници. И то је била његова најосновнија посвећеност, све друго велико што је учинио је проистицало из тог врела његове молитвености и свештенослужења Богу и Цркви. Молитва је била његово превасходно интересовање и Свети Сава без овог одређења да је свештеник једноставно не постоји! Сасвим друго је питање, зашто смо изненађени када схватимо да је најзначајнија фигура наше историје заправо био свештенослужитељ? Можда та изненађеност ипак много више говори о нашем правом односу према заоставштини овога Светитеља?

И друга сличица из његовог живота о којој сам данас желео да говорим вам је сасвим сигурно позната. То је, наиме, чувена прича о томе како је принц Растко побегао из наше државе и отишао на Свету Гору где се замонашио добивши име Сава. Ово необично бекство је веома честа тема песама и приповедака о Светом Сави и практично нема аутора који је пишући о Светом Сави пропустио да спомене и овај догађај. Но, ја вас сада позивам да мало поразмислимо о том бекству и да себе поставимо у позицију принца Растка. Дакле, он је био владарског рода и веома богат. Покушајмо да замислимо да смо и ми у том погледу слични њему. То значи да бисмо сада, са наших шеснаест година, возили „Ламборџинија“ (иако се по садашњем закону то не сме, али ко те пита за закон када си ти тај који је владар и законодавац), имали бисмо послугу,  живели по дворовима и сва врата у дивну будућност би нам била отворена. И он је све то, бежећи, напустио и отишао у манастир да би свој живот посветио молитви (=љубави према) Богу. Када би се ишта слично десило у нашој садашњници, ми који славимо то бекство младога Растка, би за тог „несрећног“ младића, нашег савременика, вероватно рекли да је „с ума сишао“. Жалили бисмо његове родитеље (који имају све у овом животу али ето какве проблеме имају са дететом) и прекоревали њега због тога што је одбацио оно што му је живот пружио, а за чим огромна већина нас, машта. Е, то је урадио Свети Сава – показао је да је за њега једини и истински живот заправо љубав према Богу а све остало, укључујући ту и „Ламборџинија“ (или за то време – коње најбоље пасмине) нису ништа друго до „трице и кучине“. Запитајмо се сада заједно: Колико ли је снажна љубав према Богу кад је чак снажнија и од љубави према „Ламборџинију“? и Зар је човеку толико неопходна (да је неопходнија и од новца и од власти и од дворова)? То је оно што нам заправо и првенствено показује наш Свети Сава. А да његово опредељење није било опредељење нервно растројеног младића показује његов потоњи живот и све оно што је током свог живота остварио.

На крају, уместо закључка, када би Свети Сава имао прилике да нам се данас обрати преко медија, он би нас, сасвим сигурно, позвао на умножење наше љубави према Богу, према Цркви и једних према другима. Позвао би нас (његову духовну децу) да се почнемо молити Богу и да почнемо учествовати у Светим Литургијама. Уосталом, да то сажмем у једну реченицу: у длаку би нам упутио исте поруке какве нам је слао док је на земљи ходио међу нама.

                                                                        Ђакон Стефан Милошевски

Извор: Епархија жичка