Мати, видех те као дете,
олисталу, у крошњи храста,
иконотворну у крилу с непомичним Христом
тад нисам знала видим ли одежду ил' лисје,
видим ли очи или птице, видим ли руке ил' веверице...
Видим ли Христа или још презреле жирове,
видим ли брата или превремену смрт.
Онда земаљској мајци погледах у очи будућег убице
и анђео кроз мене проказа јој истину
безобличног греха који у снове походи.
Мати, Мати, ти ми малену свест усходи,
као да сам апостол, а не јагње,
као да сам пророк, а не ветропир са житом у коси
и даде ми крила и перје да зрно чувам
и да заједно растемо.
Мати, Мати, сад класје моје више је од мене,
житишта широка ко небеске пољане,
Ти кад дариваш, дариваш из Божијих недара,
Воћњака, окућница, ливада, шума, кукурузишта,
ал' деце, деце су Ти дланови пуни.
Мати, још сањам исти живи сан, лета и лета крај истих записа
стајах и крстих се, ал' Тебе не видех ни твоје одежде, ни маленог Христа,
А онда летима не ходих путевима Селишта,
И находи ме мисао ка тамо, да
можда ту опет угледам Гетсимански врт како ме живо гледа из крошњи храстова
и дарује ми јасно сећање на Успење из лисја у икону.
Кад Ти, Мати, с иконе сиђе у лисје.
* * *
Све до сада објављене садржаје духовне поезије Невене Милосављевић можете да прочитате ОВДЕ
