ПИТАЊЕ: У неким нашим крајевима, одрасли синови, кад се ожене, одвоје у посебно домаћинство и заснују породицу, одмах почињу да славе Крсно име, Славу. У другим пак крајевима синови већ са одраслом децом, и кад станују у другом месту, не славе док им је отац жив, или док им он то не дозволи – не „преда“ Славу. Да ли овај поступак има какав црквени смисао, или је само месни обичај?
ОДГОВОР: Порекло нашег домаћег празника, Славе, Крсног имена, Светог, ни до данас није у науци коначно разјашњено. Постоји више теорија које покушавају да тај проблем реше, али у већини случајева оне осветљавају само понеку његову карактеристику остављајући у тами остале. Углавном бисмо их могли поделити на две врсте. По првој је „Слава чисто хришћанска без икаквих трагова погаништва“ изворно нашег православног хришћанског духа и дело наше светосавске Цркве. Она означава прослављање оног Светог на чији се празник крстио предак неке породице, узевши име тог Светог, тај дан сам прослављао и оставио то у наслеђе потомству. По проф. Р. Грујићу, првобитно је Слава прослављана код цркава које су рано подизане у част Светог чије је име добио предак на крштењу. Но наши пенитенцијални зборници (номоканонци) XIII и XIV в. забрањују одржавање гозби у „спомен Светог“, или „за покој“ код цркве, него наређују да се врше по домовима: „Кто творит памет или светому, или за покој, да јеже имат да уготовит и предложит на трапезе на дому и ту да благословит поп и будет благословено, и дом тај“. Проф. Грујић уочава да се сви култни елементи Славе: хлеб, кољиво, вино, свећа, јављају у цркви на литији велике вечерње, од старине па све до данас, те као врло важно истиче: „Разабире се јасно аналогија између општецрквеног православног обичаја благосиљања хлебова и кољива уочи великих празника, или на сам дан њихов, и обредних свечарских колача и кољива, као главних елемената данашње српске Крсне славе“. Из тога, као и из наведених одредаба поменутих рукописних пенитенцијала, проф. Грујић с правом изводи овај закључак: „Нема сумње да је светосавско упућивање слављења Светог по кућама и породицама свечарским највише допринело да се православни Срби, у начину прослављања појединих, нарочито изабраних Светитеља, издвоје од осталих православних народа, развију један свој општенационални домаћи култ и створе посебан ритуал у томе правцу…“. Или, како вели Димитрије Богдановић: „Творац Славе је управо светосавска Црква. Слава је светосавски култ“.
У другу врсту долазе све остале теорије о пореклу Славе: да је Слава у ствари култ Лара, који је из свог првобитног исходишта, Италије, ширењем римске културе прешао Илирима, па од њих суседним словенским племенима, „ту се удомио и у христијанизованој форми Крсне славе сачувао до данашњег дана“; или је она христијанизован „прастари народни обичај прославе домаћег заштитника и даваоца, који су, међу Словенима, најбоље одржали Срби“ или је анимистичког порекла: „помен (и жртва у „хлебу и вину“) митском претку једне породице и узгред, свима домаћим прецима уопште“, „и у исто време празник највећег националног бога“; или „Крсно име припада култу мртвих“, итд.
Но без обзира како је Слава код нас настала и утврдила се, овај наш лепи обичај није свечаност појединца, као што је нпр. имендан или рођендан, обичаји који постоје и код хришћанских православних народа – имендан „ономастири“ код Грка и „дењ ангела“ код Руса – него је славље шире заједнице: једне породице или више њих, чак племена. Ово је битно да се уочи, јер Слава од свог настанка сасвим одговара новозаветном духу и најдубљој традицији Православне цркве.
По казивању апостола Павла, изгледа да је породица „домаћа црква“. Тако он у својим Посланицама поручује: „Поздравите Прискилу и Акилу… И њихову домаћу цркву“ (Рим. 16, 3-5); „Поздравите… Нимфу и њену домаћу цркву“ (Кол. 4, 15); „… миломе Филимону… и твојој домаћој цркви“ (Фил. 2).
Хришћанску породицу Свети Јован Златоуст назива „малом црквом“, свакако за разлику од „велике цркве“, целе хришћанске заједнице у неком месту, чију целину и сачињавају ове „мале“, „домаће“ цркве.
На основу тога схватања Светог апостола Павла и Отаца, проф. Сергије Тројицки закључује: „По свом идеалу породица је органски део Цркве, она је сама Црква. Исто тако као што се кристал не дели на аморфне, некристализоване делове, него се дели само на „омиомерне“ или слично-целе, а и најситнији део кристала опет ће бити кристал, тако и породица, као део Цркве, јесте опет Црква“. А мало даље додаје: „Ако је породица мала Црква, онда је и Црква велика породица“ (1 Тим. 3, 5).
Свака црква у неком месту, од најдубље старине, славила је једног Светог као свог особитог заштитника, био то месни мученик, или свети епископ, или који други од Светих. Обично је њему био посвећен и храм тога места и ту су му лежале и мошти. Празник овог Светог прослављала је цела Црква тог места свечано, свеноћним бденијем – на коме су, уз запаљене свеће, као што је речено, освештавани хлебови, пшеница, вино и уље – и Литургијом.
Аналогно овом старом хришћанском ставу „велике“, месне цркве, и породица, „мала црква“, у нашем народу има своју Славу, тј. Светог заштитника кога свечано прославља цела породица, или више њих уколико су постале од заједничког претка.
Аналогију Крсног имена са храмовном Славом не можемо следити до краја. Крсно име је ствар породице, не дома, куће, зграде. Зато кад се породица пресели у другу кућу, или друго место, она своју Крсну славу, као и славску икону, носи са собом и наставља да је и онде, у купљеној кући, или стану прославља и даље. Храм пак остаје посвећен истом Светом стално, и кад се православни житељи места мењају. Само кад се расељавањем становништва заборави коме је био посвећен, обновљени храм се освешта и посвећује неком другом Светом, или Христовом и Богородичином празнику. Битна је разлика између храма и породичног дома у томе што се при освећењу храма полажу мошти мученика, или Светих, у Часну трапезу, или испод ње, што не бива при освећењу хришћанског дома. Однос, дакле, између дома, породице и Крсне славе је унеколико друкчији него између храма, верних и храмовне славе.
Како је Слава празник „мале цркве“, основне хришћанске ћелије, породице, излази јасно да свака, и најмања породица треба да слави Славу. Чим се син одвоји у посебно домаћинство, поготово кад се ожени, дужан је да прославља свог Светог заштитника, без обзира што га и отац и мајка славе у старом дому. Као што отац не може да задржи у својој власти да сину дозволи или не дозволи слављење Храмовне славе места у коме овај живи, или светковање недеље и других празника, да иде у храм и причешћује се, освешта стан, итд., тако исто не спада у домен његовог располагања празновање Крсне славе, тј. да ли хоће, или неће да синовима, одвојеним у посебна домаћинства, „преда“ Славу.
Разуме се да је син дужан, у знак поштовања родитеља, да тако важну ствар, као што је оснивање породице и самостално прослављање Крсног имена, отпочне са знањем и благословом оца, али то спада у област здравих моралних односа који треба да владају између хришћанских родитеља и деце. Као што није хришћански нормално да син предузме какву другу важну ствар у животу, не само слављење Славе, без знања и саветовања са оцем, тако, с друге стране, није нормално да због тога што му отац још није „предао“ Крсну славу он на тај празник остане без свеће, колача, кољива, као обичних непразничних дана, једино можда с празничним ручком и гостима.
Настаје питање: Како је дошло до настанка овог обичаја који се јавља само у неким крајевима, тј. да отац „предаје Славу“?
Није немогуће да би овај обичај могао имати неке везе са римским правним схватањем, по коме вршење домаћег молитвеног култа спада у права старешине породице и иде „искључиво у компетенцију патрис фамилиас“, поготову што се овај обичај јавља у нашим јужним и југозападним крајевима, где је ово схватање преко Албанаца могло прећи нашем народу. Но са више вероватноће може се узети да су његовом јављању, или утврђивању – ако је примљен са стране – ишли особито на руку услови живота у великим кућним задругама, где је старешина задруге, поред права управљања кућом и имањем, имао и главну функцију у домаћој Слави. Кад је онемоћао и увидео да већ више не може управљати задругом, он је старешинске дужности, као и домаћинство при домаћој Слави предавао једном члану задруге за кога је сматрао да ће бити најбољи.
И у новим друштвеним приликама, кад су се услови породичног живота изменили, дељењем великих задруга и условима инокосног живота, могло је остати убеђење да од оца, старешине породице, зависи кад ће коме од синова предати држање Славе.
Без прибегавања каквим новим хипотезама, на исти начин можемо схватити поступак таста без мушких потомака, да онемоћавши предаје кућу и имање, као и слављење домаће Славе зету, да се не угаси крсна свећа.
Према томе, одрасли, самостални синови, одвојени у посебно домаћинство, треба на сваки начин да прослављају своју Крсну славу. Претходно да о томе известе оца и замоле га да им овај то благослови. Ако би отац одбио и не би хтео „предати“ Славу, треба да се обрате свештенику у месту где живе за савет и решење по тој ствари.
Гласник, октобар 1976.
