Протојереј-ставрофор Гојко Перовић поводом текста “Сачувај нам, боже, памет!”, ауторке Ратке Јовановић-Вукотић, Вијести, 3. фебруара 2023.
Када неистине о вјери шире главе пуне мржње, а празне од знања, то му дође некако очекивано, и то треба игнорисати. Јер, такви говорници не заслужују да постану саговорници. Али када то раде племенити и знавени, онда је тешко пребројати шта је све труло у нашој Данској? Међу људима у Цркви има грешака и мана, и о њима треба отворено причати, критика није забрањена. Међутим, неистине не користе никоме…
На овом порталу смо, прије неки дан у форми личног става, могли прочитати питање: Откуд светосавље у Његошево доба кад сама Српска црква каже да се “светосавље као усмерење у српској теолошкој мисли развило од тридесетих година 20. века, на основу лика и дела Светог Саве”? Услиједила је констатација: Управо због утемељивања светосавља, СПЦ велича свог епископа Николаја (Велимировића). који је 1935. на Коларчевом народном универзитету одржао предавање под називом “Национализам Светог Саве“. И закључак: Тај скуп српски теолози сматрају родним мјестом светосавља, а свјетовни историчари редовно их подсјећају на чињеницу да је тог дана епископ Николај хвалио и Адолфа Хитлера због тога што је “слиједио идеје Светога Саве”.
Нека ми буде дозвољено да поменуто питање, као и констатацију и закључак, оцијеним као брзоплете и неутемељене исказе некога ко или није имао времена или му је недостајало добре воље да се дубље унесе у тему о којој пише. Јер, ово нијесу и не могу бити ставови Цркве о светосављу, о његовом ”утемељењу” и ”родном мјесту”. Колико сам схватио, на ове исказе ауторку Ратку Јовановић-Вукотић је мотивисао јавни конкурс расписан од стране средње вјерске школе под насловом ”Чувари светосавља у његошевској Црној Гори”. Она резонује како је сам конкурс ”прст у око” православним Црногорцима, атеистима и агностицима, и предлаже да Митрополија на бављење црквеним темама може/смије позвати само и искључиво полазнике Цетињске богословије и школе ”Свети Сава”.
Ја ово збиља не разумијем, па зато овом приликом расписујем конкурс да ми се одговори на питање:
1. Зашто Црква (или њена вјерска школа) не би могла да распише јавни конкурс? Поготово ако он има радни наслов и мотив који не крши закон или какав други пропис. Конкурс, ако добро разазнајем ствари, не обавезује никог ни на шта. Одазив је добровољан. У праву је писац када помиње штићенике двије вјерске школе, али само у смислу да би управо и само њих Црква могла обавезати на нешто. Осталима то исто може бити понуђено, па ко нађе за сходно да се одазове – нека му је са срећом. И са благословом. Ту видим линију раздвајања која секуларно друштво и државу разликује од неке, рецимо, православне монархије. Црква и вјера се не смије наћи у зони ничије обавезе и ничијег наметања, али у зони понуде и могућности – свакако. Поменути конкурс није расписала нити једна јавна, државна установа. Али и да јесте…? Нека остане ствар укуса. Занимљив би био одговор на питање може ли Француска у јавном простору имати нпр. Сен Дени; Италија – Сан Сиро; Црна Гора – Светог Петра Цетињског, а зашто да не: Црна Гора – Светог Саву? Не може? Не смије?
На основу ког прописа?
2. Само ако није у питању нека овдашња традиција која ”не подноси” светосавље? Под претпоставком да ми Црногорци нијесмо ”од јуче”, ја ту традицију не видим. Мислим, видим је од јуче, у неким медијским и агитаторским ћошковима јавности. И признајем јој легитимитет, али јој одричем утемељеност у историји и традицији Црне Горе. Најубојитије перо такве антисветосавске литературе је донедавно био бивши директор црногорске полиције. Наша ауторка пише о приредби која је одржана на коларцу 1935. г. гдје је Свети владика Николај Велимировић произнио бесједу ”Национализам Светог Саве”. И ту, по њој, почиње светосавље?! Међутим, много прије те приредбе, одржане је, рецимо, једна у Подгорици. Ево како је она изгледала:
У чланку “Гласа Црногораца”, у броју четвртом, од 26. јануара 1902. године, на страни првој стоји извјештај о прослави Савиндана у Подгорици:
“Подгорица, 14. јануара 1902. (Светосавска прослава). Сваке године обавља се ова прослава како по свој Црној Гори тако и у Подгорици на најсвечанији начин. На дан Св. Саве, посље св. летургије из цркве, кроз варош, ишла је свечана литија”. Украшеност сале подгоричке Основне школе у којој се изводила прослава, описује карактеристичне детаље овако: “У прочељу намјештена бјеше икона Св. Саве највишег формата, око које са обадвије стране се виђаху четири слова С, састављена од зеленог ловоровог листа, које свакоме у очи падаху и радо их читаху и објашњаваху: Само слога Србина спасава; наспрема иконе Св. Саве стојала је слика Његовог Кр. Височанства Господара, око које се читаху од ловорике састављена слова: Ж. к. Н. И. Школа је била дупке пуна народа оба пола, који је у најбољем реду улазио и остао на својим мјестима до свршетка свечаности”.
Ево га светосавље у Црној Гори, три деценије прије свечаности на Коларцу! На овом мјесту сам написао бар три или четири текста која детаљно и документовано описују сличне свечаности на Цетињу и широм Црне Горе, још од времена књаза Данила, односно – од времена од када у 19. вијеку имамо школе. Светосавље као појам и појава постоји дуже, и значи дубље и више него што је то могло исказати једно предавање, па макар оно било и од Светог владике Николаја. Ријеч је најприје о средњовјековном култу овдашњег значајног светитеља; затим о његовом чувању кроз вјекове кроз разне умјетничке и богослужбене форме; и коначно о његовом везивању за нововјековне школе од краја 18. и са почетка 19. вијека – до данас. И све троје, поред других бројних области – настаје и постоји и на простору данашње Црне Горе.
Поменута бесједа ”Национализам Светог Саве” владике Николаја, свакако не спада у штиво због кога ”СПЦ велича” њеног аутора. Нити она утемељује светосавље у нашем народу, иако тако пишу неки које колумнисткиња Вијести цитира. Свако ко се имало бавио Николајевим животом и радом зна да је ова бесједа не спада у дјела којима је задужио српско богословље и књижевност. Постоји импозантна библиотека других, значајнијих његових остварења, за које – само да их набројим – треба потрошити једну оволику колумну. Значај поменуте бесједе могао би бити једино у томе што она изражава Николајев покушај да промисли своје вријеме, и да га веже за неоспорни историјски ауторитет Светог Саве. Једним дијелом је успио, а другим дијелом – очигледно није.
Међутим, када је 14. фебруара 1929. римски папа Пио XI изјавио, поводом постигнутог конкордата између Италије и Ватикана, да је фашистички лидер Бенито Мусолини ”човјек провиђења који нас је спојио” – нико није могао слутити, у какво ће зло и страдање, само десет година касније, Мусолини повести и Цркву и народ.
Двије године прије тога, током говора 20. јануара 1927, у британској амбасади у Риму, тадашњи министар у краљевској Влади, Винстон Черчил, казаће, за већ петогодишњу фашистичку власт у Италији како: ”Ова земља одаје утисак дисциплине, реда, добре воље и насмијаних лица”! Амерички ”Њујорк Тајмс” ће, у истом том периоду, објавити афирмативни текст о фашистичком вођи, под насловом ”Гарибалди у црној кошуљи”. Јесте то био фашизам на власти, и то већ прилично учвршћен, са све прогонима и убиствима политичких неистомишљеника (!) али то није сметало ни папи ни Черчилу да искажу оваква похвална слова за диктатора и његов режим.
Наша ”ређина Елена” је била и остала супруга човјека који је подржавао фашистички режим до његовог слома, пуне двије деценије. Она је била супруга краља Виторија Емануела који је вољно или невољно својом руком потписао прве расистичке законе фашиста у Италији 1938 године!
Да ли ће икоме, због свега тога, пасти на памет да Римокатоличку цркву, Британску империју или двор Петровића на ком је одрасла и васпитана италијанска краљица – прогласи пријатељима фашизма?! Неће. Никоме ко је озбиљан и интелектуално коректан.
3. Али, вратимо се прослави Светог Саве као школске славе у Подгорици 1902, о којој ”на првој страни” пише ондашњи ”Глас Црногорца”. Овај новински извјештај потврђује оно о чему свједочи црногорска историографија: светосавље у Црној Гори (читај: слављење Светог Саве као народног просвјетитеља, учитеља вјере и закона) није никакав лични хир господара, нити излив сувишка његове поезије. То је организовани и његовани државни култ који се спроводио у свим (градским, сеоским) црквама и школама у Црној Гори – деценијама. Баш на Савиндан књаз је уручивао државно ордење и одликовања заслужним просветним радницима у Црној Гори. (Први број ”Гласа Црногорца” из 1871) На иконостасима цркава и манастира у Старој Црној Гори (четири нахије) можда понегдје недостаје неко од апостола или пророка, или неко од васељенских учитеља православља, али нема ниједног без Светог Саве Немањића, Светог Василија Острошког и Светог Петра Цетињског. Савиндан је у сваком катунском селу које је имало школу био нерадни и свечани дан, који су као такав памтили наши прађедови. Отуда га и ми данас са радошћу прослављамо. Јер смо га наслиједили од предака.
Е сад, или су ти преци (и њихови очеви који су их уписивали у те школе и поносили се увјерењима о завршеном школовању) били људи без идентитета (моји, нијесу сигурно), па су им црногорски књаз, Влада, учитељи и свештеници могли подметнути да славе нешто туђе као своје, а они не само да се не буне, него из године у годину славе све бројније и свечаније (!) или су били прави светосавци, који су тај дан славили од срца и пуне душе, па га зато и ми данас тако славимо? Ја сам за ово друго.
А како су могли да славе 80 година (1856. године – прва забиљежена светосавска прослава на Цетињу, у присуству књаза Данила и књегиње Даринке, са све химном ”Ускликнимо с љубављу”), или 100 година прије (документоване прославе у Боки, 30-их година 19. вијека, у тамошњим школама ) – нешто што је наводно утемељено 30-их година 20. вијека? Е то нека изучавају људи који су побркали епохе и теме. Код мене и толиких бројних штоватеља овог култа у Црној Гори – све је на свом мјесту.
4. И да завршим са још једним овдашњим митом у погледу црквене имовине. Он каже да је ДПС на челу са Ђукановићем, 90-их година, дао Амфилохију (СПЦ), нешто ”испод жита”, што јој, наводно, не припада.
20. 10. 1987. тадашњи републички органи СР ЦГ, Секретаријат за финансије и Управа за геодетске имовинско-правне послове (претече данашњих Министарства финансија и Управе за некретнине) издали су акт којим се даје упутство за примјену Закона о премјеру, катастру и уписима права на непокретностма из 1984. Ту стоји да се ”за сву имовину православне вјероисповјести као власник пише Митрополија црногорско-приморска” (која је и тада, као и данас, била саставни дио СПЦ) као што се сугерише да се за имовину римокатоличке и исламске вјероисповијести уписују власници Арцибискупија барска и Примасија српска и Бискупски ординаријат Котор, односно Исламска заједница у Црној Гори.
Дакле, што се тиче ”фамозног” уписа црквене имовине 90-их, његову правну ваљаност СПЦ је ставила на тест пред црногорске судове – и имамо пресуду Управног суда Црне Горе из 2011. и њој сходно Рјешење Управе за некретнине Црне Горе из 2015. (уз учешће у поступку тадашњег министарства финансија црногорске Владе) да су приговори на рачун тих уписа – неосновани. А када је у питању правна основа да се имовина православних храмова упише на Митрополију – ево имамо је и прије 90-их.
Насупрот ових цивилизацијских и државотворних чињеница, имамо ”чињеницу” да се оне некоме не свиђају, и да би неко волио да су оне другачије. У том случају могу схватити и разумјети да их неко игнорише, али нема простора ни људског начина да их кривотовори и да игнорише нас који их волимо. Јер дијелимо исти ваздух, исти простор. Јер заједно градимо исту заједничку кућу.
