Када ми, мали, просечни људи, почнемо да размишљамо о свету и животу и о себи самима, дође нам понекад да се сажалимо над собом. Сав наш живот пролази у ситним доживљајима и ситним делима која се у општем току живота и не примећују. Одживећемо свој век и оставити за собом незнатан траг само у најужем кругу у коме смо се кретали. Једнога дана угасићемо се за овај свет, не давши му ништа значајније и трајније. Људи који су нас познавали помињаће нас још неко време по добру или по злу и онда ће нас полако заборавити. Када прође једно двадесетак година од наше смрти, тешко да ће нас се више ико на земљи сећати.
Истина је, мали смо ми људи и незнатна су за свет наша дела, али не мери увек и Бог ствари онако како их ми људи меримо. Јер, и за нас незнатне је умро Христос, и нас је Он назвао својом малом браћом, и нама је – према нашим моћима – дао савет да Му будемо верни у малом (Лук. 16, 10). Док је ходао по земљи, велику је љубав указивао баш малима и незнатнима. Незнатни су у очима света били они које је изабрао за своје ученике, незнатне жене које су га помагале и пратиле, незнатни пријатељи у чије је куће залазио. Он се није устезао да говори о највишим проблемима с оном простом женом водоношом с којом се срео крај студенца Јаковљева, није се устезао да уђе у кућу малога Закхеја, није одгурнуо презрену грешницу која му је опрала ноге у дому Симона Губавог. Према свим тим бедним и пониженим односио се са исто онолико поштовања с колико и према “највећем међу рођенима од жене” – светом Јовану Крститељу. Јер, сви су за њега синови Оца небеског, сви су му подједнако драги, сви су његова мала браћа. Не морамо, дакле, жалити што можда нећемо моћи да дамо свету велика дела и што нас људи можда неће имати по чему да спомињу. За Бога је доста да му будемо верни у малом: у преданом обављању свакодневних послова, у ревносном испуњавању ситних обавеза које је Бог пред нас ставио и које смо на себе узели.
Јер зашто сањати о великим делима, а стално пропуштати мале послове које нам Бог свакодневно шаље да испунимо: да некоме помогнемо, да некога утешимо, да према људима с којима се у животу срећемо покажемо знаке добре воље и љубави? И зашто сањати о љубави према целом свету, а не подносити ни оно неколико особа из своје најближе околине и вечито имати неког суседа или сусетку, рођака или рођаку са којима не говоримо?
Будимо верни Богу у маломе и не очекујмо у животу неке велике тријумфе. Све учињено од добре воље и од чистог срца прима Бог као највећи дар, ма то било и нешто најнезнатније у очима људи. У Јеванђељу је изнета она дирљива сцена како је Спаситељ стaјао пред Јерусалимским храмом и посматрао како свет даје прилоге. Наишла је и једна сирота удовица и стидљиво спустила своје две лептице. Шта су за људе значила та два новчића?! Али, у очима Спаситеља то je био велики, највећи прилог, јер је био дат од свег срца.
Не мери Бог дела по спољашњој величини, него по унутрашњој каквоћи. Зато Апостол и саветује: “Што год чините, од срца чините, као Господу, а не као људима” (Кол. 3, 22). А служећи људима око себе, у ствари служимо Господу. Има код Толстоја она потресна прича о јеромонаху оцу Сергију који се подвизавао у једноме скиту, но Бог је њему представио као узор ону стару госпођу која је, бедно обучена, по читав дан трчала по граду, давала часове и тако издржавала болесног зета и кћер с многобројном децом. Она је то радила и не мислећи да тиме стварно служи Богу и да му је верна у малом.
Житија светих пуна су тих малих Божјих трудбеника. Већ први по времену хришћански светитељ – свети архиђакон Стефан није заузимао неки високи положај у свету ни у цркви. Ђаконски чин ни данас није неки високи чин, а у његово време био је још нижи. У хришћанској општини у Јерусалиму, где је он као ђакон служио, сви верни су имали заједничке трпезе и ђаконска се служба стварно састојала у служењу око трпезе. По речима светог апостола Петра, тај је посао био ниже врсте и није пристојао апостолима. Али свети Стефан је и на том незнатном послу умео да буде веран Богу, “био је пун вере и Духа Светога”, како пише у Делима апостолским, и њега је Бог изабрао за свог првог светитеља и мученика.
На свакоме се, дакле, послу може послужити Богу, само ако се он ради из љубави и од добре воље. Бог види сваки, и најмањи труд; сваку, и најтајнију, молитву; сваку, и најскривенију, добру мисао и намеру. За њега је важно све оно што служи добру, што служи љубави, што служи човеку: и рад у канцеларији, и рад у школи, и рад у фабрици, и одлажење на пијацу, и чекање у редовима и обављање ситних домаћих послова.
Бог није само тамо где се свршавају велика дела, дела која ће забележити историја, него је и тамо где мајка подиже своје дете, где човек с трудом поштено зарађује хлеб својој породици; Бог је тамо где човек воли, где човек подноси жртве ради другога, где се човек радује човеку. Један надахнути индијски песник написао је да “на звук Божје свирале игра и трепти све подједнако од планете до атома”. Свуда је Он и све је за њега подједнако важно.
Будимо му, дакле, верни у маломе; у свакодневним пословима из којих је изаткан наш живот, свесни да оваквим преданим, па и најмањим трудом, и сваком жртвом, учествујемо у његовом великом делу и служимо њему, Највишем и Највеличанственијем. И нека буде на нама безгранична милост његова, да се и кроз нас мале прослави свето и велико Име његово! Амин.
Епископ Хризостом (Војиновић),
Извод из књиге Тихи Глас
