Већ смо говорили о небиблијским родним иновацијама у инославним вероисповестима, како и о настајању забрињаваjућих трендова у неким помесним православним црквама у вези са преблагим односом према представницима „нетрадиционалне оријентације“. Бар о томе сведоче поступци и изјаве неких њихових свештенослужитеља. Авај, као што показује даљи развој догађаја, такви трендови су далеко од случајности.
Тако је чувени црквени јерарх, архиепископ амерички Елпидофор, у интервјуу грчком издању Τα Νεα, износећи своје лично виђење „нестандардних“ парова и могућности крштења деце таквих парова, рекао: „Црквени део је да дете има кума – православног и гаранцију да ће дете бити васпитано у православној вери... Незамисливо је да родитељи процењују своју православну побожност пре него што одлуче да ли им дете може да се крсти или не. За то је кум. Све док су ова два услова испуњена, не може бити црквених или законских препрека за крштење детета".
Као и обично у таквим случајевима, формално се чини да је све тачно. Међутим, подсетимо да је реч о крштењу деце чији су родитељи у отворено и недвосмислено грешном саживоту. Какве „гаранције да ће дете бити одгајано у православној вери“ могу бити овде? У ком духу може да се одгаја дете које живи у истополној „породици“, која на тај начин демонстративно одбацује темеље православног учења о браку, а самим тим и само православно хришћанство као такво? Да ли ће таква „породица“ моћи детету да подари православно васпитање ако читавим својим животним стилом нарушава саме темеље хришћанства?
Из тог разлога, неуверљиво звуче речи поменутог јерарха да не треба процењивати православну побожност родитеља за крштење деце. У ствари, Црква често крсти одојчад, узимајући на веру изјаву њихових родитеља о припадности православљу, што је у стварности прилично тешко проверити, али у овом случају родитељи су отворени хомосексуалци. Шта још има овде да се процени?
Свети апостол Павле јасно говори: «Не варајте се: ни блудници, ни идолопоклоници, ни прељубници, ни рукоблудници, ни мужеложници, ни лакомци, ни лопови, ни пијанице, ни опадачи, ни отимачи, неће наслиједити Царство Божије» (1Кор 6,9).
Међутим за фанарског архијереја, речи првоврховног апостола очигледно нису указ. И заиста, касније у истом интервјуу, поменути архијереј каже: „Данас верујем да Црква доживљава стид, јер су ЛГБТ особе одувек постојале. Мислим, нису се изненада појавили у нашој модерној ери као ванземаљци. Они тек сада покушавају да задобију достојанство и поштовање друштва. То значи да Црква треба да пронађе нову равнотежу. Она треба да пронађе тај ритам и равнотежу коју је некада имала, третирајући све људе једнако, без обзира на изборе које су донели или било које специфичне карактеристике које могу имати."
Још једном грех се не зове грех. Опет се ништа не говори о исцељењу греха кроз покајање. И још једном се каже да се не мора покајати грешник који улази у Цркву, већ сама Црква мора да тражи приступ грешнику, „упркос избору који је направио“.
Међутим, по овој логици, уместо мужеложаца, следећи речи апостола Павла, могу се поменути други грешници. И тада би речи архиепископа звучале овако: „Лопови су одувек постојали, нису се изненада појавили у нашој модерној ери, као ванземаљци. Они тек сада покушавају да задобију достојанство и поштовање друштва“ или: „Идолопоклоници су одувек постојали“ итд. И сви они, очигледно, по тој логици, „покушавају да задобију достојанство и поштовање друштва“, а Црква је дужна да то прихвати. Да ли је стварно овако? Или можда само они који чине блудне грехе имају такву искључиву привилегију?
Све је мање одговора на таква питања, али је све више сумње у верност православној вери оваквих клирика. У овом контексту, Фанарско кршење црквених канона у погледу прихватања неканонских група под свој омофор без покајања и без хиротоније већ се посматра као систем. И овај систем ће постепено, али доследно уништавати Цркву изнутра, као што су раније падале једна за другом многе хришћанске деноминације које су се одвојиле од православља.
Наравно, у грчком православљу сада се чују љути гласови против такве „теологије“. Међутим, без јасне осуде такве праксе, без повратка на чистоту вере и светоотачко поимање канона, ово ће бити само бука. Јер слагање са најмањим, али очигледним одступањем од Истине доводи до великих падова. „Који је вјеран у најмањем и у многом је вјеран; и ко је неправедан у најмањем и у многом је неправедан“ (Лк 16, 10), говори Господ.
Митрополит бориспољски и броварски Антоније (Паканич),
управник послова УПЦ
За портал "Ризница" са украјинског превела Јелена Бујевич
Извор: Рravlife.org
