Преподобни Јован Дамаскин: О родословљу Господњем, те о светој Богородици
Пошто смо о светој и преславној Приснодјеви и Богородици Марији у претходним поглављима већ понешто изнели и представили оно што је најзначајније, као то да јесте и назива се превасходно Богородица, сада ћемо нашем излагању придодати и остало. Јер она која је предвечном прогностичком божанском одлуком била предодређена, и која је кроз разне слике и беседе пророка Духом Светим изображена и проповедана, у унапред одређено време изникла је из корена Давидовог, због обећања датих му некада: Закле се Господ Давиду, вели, у истини, од које неће одступити: од порода твојега посадићу на престолу твојему, те затим: Једном се заклех светошћу својом; зар да слажем Давиду. Семе ће његово трајати довека, и престо његов као сунце преда мном; он ће стајати увек као месец и верни сведок у облацима. А пророк Исаија вели: Изаћи ће шибљика из стабла Јесејева, и изданак из корена његова изникнуће.
А да је Јосиф из племена Давидова потицао, то су изричито показали пресвештени јеванђелисти Матеј и Лука; али док Матеј Јосифово порекло изводи од Давида преко Соломона, дотле Лука његово порекло изводи преко Натана. Међутим, о рођењу свете Дјеве ћутали су и један и други.
Ваља знати да није био обичај у Јевреја, нити у божанском Писму, да се изводи родослов жена. Постојао је, наиме, закон да се једно племе не заручује са другим племеном. A Јосиф, пошто је потицао из племена Давидова, будући праведан (јер то сведочи божанствено Јеванђеље), не би, преступајући закон, заручио себи свету Дјеву, кад она не би потицала од истога скиптра. Због тога се јеванђелист задовољио тиме да покаже само Јосифово порекло.
Ваља, пак, знати и то да је постојао закон да када неко бездетан умре, да његов брат узме покојникову жену и ожени се њоме, те тако подигне пород своме брату. Дете које је рођено, дакле, по природи је овога другога, односно, онога који га је родио, по закону, међутим, оно припада покојнику.
Дакле, Левије који беше из рода Натана сина Давидова, роди Мелхија и Пантира; Пантир роди Варпантира, који је тако назван. Овај Варпантир роди Јоакима; Јоаким роди свету Богородицу. А из рода Соломона, сина Давидова, Матан узе жену са којом роди Јакова. А када умре Матан, Мелхије из племена Натанова, син Левијев и брат Пантиров, узме себи жену Матанову, матер Јаковљеву, и роди са њом Илију. Јаков и Илија, дакле, беху браћа једноматерна, иако је Јаков био из племена Соломонова, а Илија из племена Натанова. A сконча Илија, из племена Натанова, бездетан; и узме Јаков, брат његов из племена Соломонова, жену његову и подигне род брату својему и роди Јосифа. Јосиф је, дакле, по природи син Јакова од рода Соломонова, a по закону син Илије од рода Натанова.
Јоаким је, дакле, узео себи за жену честиту и хвале достојну Ану. Али као што је некад она Ана, која је била неродна, молитвом и заветовањем родила Самуила, тако је и ова преклињањем и заветовањем Богу стекла Богородицу, да не би она била лишена ничега од онога што је преславно; стога дакле Благодат (јер тако се тумачи име Ана) рађа Госпу (Госпођу, јер Маријино име то знаменује: јер пошто је била мати Саздатељева, постала је Господарица свега створенога). Рађа се она у дому Јоакимовом, који је био код Овчијих врата, и бива приведена у храм. Потом је, посадивши се у дому Божијем и хранивши се Духом, као маслина препуна рода, постала сасуд сваке врлине; одвраћала је свој ум од сваке животне и телесне жеље, чувајући тако, скупа са телом, и своју душу девичанском, као што је и ваљало да чини она која је требало да прихвати Бога у своје крило: јер Он, пошто је свет, у светима почива. И тако она стиче светост и показује се светим и чудесним храмом, достојним Бога вишњега.
А пошто је непријатељ нашега спасења вребао девице, због пророштва Исаијиног које каже: Ето, девојка ће зачети, и родиће сина, и наденуће му име Емануил, што ће рећи С нама Бог те да би Бог, који мудре хвата у лукавству њиховом, превластио врага који се горди у својој мудрости, дали су свештеници ову младицу Јосифу за заручницу; a то беше нова књига ономе ко зна читати: јер заручење је било уточиште Дјеви, а заблуда за онога који вреба девице. А кад дође пуноћа времена анђео Господњи беше послат ка њој да јој благовести зачеће Господње, те она зачне Сина Божијега, ипостасну силу Очеву, не од жеље телесне, ни од жеље мужевљеве односно, не од сједињења са мужем и семена, већ благовољењем Оца и садејством Светога Духа; даровала је тиме Саздатељу могућност да буде саздан и Творцу могућност да буде створен, а Сину Божијем и Богу да се ваплоти и очовечи из њеног чистог и нескверног тела и крви, испуњавајући тако своју праматерњу дужност; јер као што је она (Ева) без сједињења створена од Адама, тако је и ова родила новога Адама, који је рођен по закону материнске бременитости и натприродног рађања. Јер без оца се од жене рађа Онај који се без мајке од Оца рађа; а будући да је рођен од жене, рођен је по закону рађања, а будући да је рођен без оца, рођен је начином натприродног рођења; а пошто је рођен у уобичајеном времену (јер рођен је напунивши девет месеци и закорачивши у десети), рођен је по закону бременитости; а пошто је рођен безболно, рођен је изнад сваког правила рађања; јер рођен је рођењем коме није претходило телесно уживање, нити му следи бол, по речима пророка који каже: Породи се пре него осети болове, те затим: Пре него јој дође време болова, избегне и роди детића.
Према томе, рођен је од ње Син Божији и ваплоћени Бог, не богоносни човек, већ ваплоћени Бог; не помазан енергијом као пророк, већ присуством целога Онога који помазује, тако да Онај који помазује постаје човек а Онај који је помазан постаје Бог, и то не променом природе него ипостасним сједињењем. Јер један и исти је био Онај који помазује и Онај који бива помазан: пошто као Бог помазује себе као човека. Зашто, дакле, Богородица не би била та која је из себе родила ваплоћенога Бога? Заиста, она je у правом смислу и истински Богородица и Госпођа и Владичица свих ствари, тиме што је постала слушкиња и мајка Саздатељева. И као што је Он при зачећу сачувао девицом ону која Га је зачела, тако је и при рођењу сачувао неповређеним њено девичанство, прошавши сам кроз њу и очувавши је затвореном; зачеће се, наиме, збило слушањем, док се рођење збило уобичајеним излажењем онога који се рађа, иако понеки баснослове о томе како је Он рођен из ребра Богоматере. Јер за Њега није било немогуће проћи кроз двери а не разорити њихов печат.
Дјева, дакле, и по рођењу остаје Приснодјева (Увекдјева), и до смрти се никако са мужем није зближила. Јер иако је писано: И не знаде за њу док не роди сина својега првенца, ваља знати да је Он првенац (прворођени) и ако је јединац. Јер израз првенац знаменује онога који је први рођен, што не показује увек и рођење других. А израз док (не роди), знаменује одређен временски рок, али не одриче оно што је након тога; јер Господ вели: И ево, ја сам са вама у све дане до свршетка века не у том смислу да ће нас напустити по свршетку века. Наиме, божански Апостол вели: И тако ћемо свагда с Господом бити,то јест и након општег васкрсења.
Јер како би, пошто је родила Бога и пошто је искусила оно што томе следи и пошто је спознала чудо, прихватила сједињење са мужем? Даље од нас такве помисли; није сопствено целомудреном уму да то помишља, а камоли да то чини.
Но ова блажена Дјева, која се удостојила натприродних дарова, оне патње које је избегла при рађању, поднела је у време Христових страдања, јер је због материнског састрадавања трпела растрзање својега срца; а када је Њега, за кога је рађањем спознала да је Бог, видела мученог као злочинца, била је мучена помишљу као мачем; јер то значе речи: А теби самој пробошће мач душу[24] Али тугу замењује радост васкрсења, која је поведала да је Бог онај који је телом умро.
