Мошти светих су предмет дивљења и поштовања хришћана широм света. Исцељујући верне, оне су сведочанство о светости и молитвеној моћи оних који су их поседовали. Али, постоје и случајеви када се необјашњиве појаве дешавају са самим моштима, збуњујући научнике и скептике и показујући да постоји невидљиво духовно царство, које Божанском вољом превазилази и надвладава све природне законе нашег материјалног света.
Црква је кроз историју поштовала и славила појединце који су живели богоугодним животом, постајући сасуди Духа Светога. Кроз њихове мошти Господ пројављује невероватна чуда. Безбројна су сведочанства оних који добијају исцељење за духовне, душевне и телесне невоље само верним додиром ових моштију.
Чудесни пут кроз море: Мошти Светог Климента
Свети Климент Римски, свети мученик рукоположен од Апостола Петра, остао је читавог живота одани ученик. Његова непоколебљива вера довела је до његове мученичке смрти од стране паганског владара, који га је бацио у морске дубине са сидром око врата, у намери да спречи своје следбенике да извуку његово тело.
Као одговор, двојица ученика Светог Климента позвала су хришћанску заједницу на молитву дуж обале, молећи Бога да открије где се налазе светитељеве мошти. Занимљиво, њихове молитве су услишене: море се повукло неколико километара од обале, стварајући пут дуж морског дна као да је суво. Верници су путовали овим чудесним путем док нису открили мермерну пећину, сличну цркви. Унутар њега су нашли тело светитеља и сидро. Иако су првобитно намеравали да пренесу мошти, божанско откривење је наложило ученицима да их оставе у пећини. Од тада, сваке године, недељу дана око спомендана мученика, море се повлачило, дозвољавајући хришћанима да се поклоне моштима Светог Климента.
Мироточиве лобање Кијевопечерске лавре
Унутар светих граница Кијевско-петерске лавре, места препуног мистерија и легенди које изазивају страхопоштовање, налазе се мошти више од 120 светитеља. Међу овим светим остацима, многе мошти леже нетрулежне у стакленим ковчезима, од којих неке емитују рајски мирис.
У пећинама Лавре су посебно значајне лобање 24 неидентификована светитеља, први пут документоване у 15. и 16. веку. Ове лобање показују чудесан феномен: излучују смирну, безбојну течност налик уљу са слатким мирисом и приписане лековите моћи. Када ово миро потече, лобање постају савитљиве као восак. Да би се сакупила света течност, лобање се стављају у посебне стаклене посуде.
Упркос опсежном научном испитивању, извор смирне на овим лобањама остаје енигма. Занимљиво је да смирна садржи протеине идентичне онима који се налазе код живих људи, не показујући знакове распадања. Ова трајна мистерија наставља да фасцинира и мистификује, наглашавајући недокучиве дубине духовног света.
Послушност иза гроба: чуда светог Марка Гробара
У светим катакомбама Кијево-Печерске лавре, приче о чудесима се преплићу са животима њених светаца. Једна таква прича припада Светом Марку Гробару, монаху из 11. века, који је добио божански дар да заповеда мртвима.
Упечатљив пример поклона Светог Марка десио се када није могао да припреми гроб за свог недавно преминулог брата. Гроб је био превише скучен да би се брату исправило одело или помазило његово тело уљем. У овом тренутку потребе, Свети Марко је замолио покојника да помогне. На запрепашћење присутних, покојни брат се благо придигао, узео посуду са уљем и помазао се унакрст на прса и лице. Пошто је дотерао своју одећу, легао је поново на свој вечни починак.
У још једном изузетном догађају, Свети Марко је замолио монаха, који је неочекивано преминуо, да одложи његов одлазак за један дан док се не припреми одговарајући гроб. Занимљиво, монах је послушао, враћајући се у живот на додатна двадесет четири сата.
Треће чудо укључивао су два монашка брата. Млађи брат је преминуо у одсуству старијег. По повратку, старији брат је затекао млађег како заузима његово место у њиховом заједничком ковчегу и изразио незадовољство Светом Марку. Одговарајући на ову жалбу, свети Марко је понизно замолио покојника да пређе на другу страну ковчега. За дивно чудо, покојник се повиновао. Сведочивши то, старијег брата је обузело кајање и тражио је од Светог Марка опроштај за свој ранији испад. Ови изванредни извештаји из Кијево-Печерске лавре потврђују дубоке мистерије и духовна чуда која превазилазе наше земаљско разумевање.
Божанска казна: Чудесни огањ у Псковско-печерском манастиру
Псковско-печерски Свето-Успенски манастир, познат по својим Богом даним пећинама, био је сведок бројних чуда, посебно оних са моштима Светог Васе. Она је са својим мужем, светим Јоном, открила ове пећине у 14. веку, основавши монашку заједницу.
Један од запажених инцидената односи се на сахрану Светог Васе. Свети Јона је три пута покушао да закопа његов ковчег у близини пећина, али сваког јутра он би се поново нашао на површини. Ова мистериозна појава протумачена је као божански знак, што указује на то да Господ жели другачију традицију сахрањивања. Од тада, ковчези више нису били закопавани у земљу, већ су постављани у посебне нише или крипте унутар пећина, слојевито поређане један на други.
Још један чудо десило се током 16. века, усред једног од напада Ливона на манастир. Витез, који је намеравао да оскрнави свети гроб преподобног Васе, покушао је мачем да отвори поклопац ковчега. У тренутку га је погодила божанска ватра која је избила из гробнице, што је резултирало његовом тренутном смрћу. Овај чин божанске одмазде оставио је видљив траг на гробу, који се и данас може приметити. Посетиоци често пријављују да осећају слаб, свети мирис који избија из гроба, дуготрајно сведочанство о светости Свете Васе и божанске заштите која обавија њено почивалиште.
Светитељ који седи: Јединствене мошти светог Атанасија
У Благовештенској саборној цркви у Харкову, у Украјини, почива необична реликвија која је изазива радозналост и поштовање многих: мошти светог Атанасија, патријарха цариградског, познате по свом седећем положају, што је реткост у традицијама руских православаца. Ово јединствено држање довело је до тога да светог Атанасија од миља називају „Атанасије Седећи“. Али како је до овога дошло?
Свети Атанасије, некада цариградски патријарх, а касније управник солунске столице, био је чест путник у Русију. Његова путовања су била у црквене сврхе – поклоњење светим местима, али и набавке црквеног прибора и одежди. Године 1694., приликом повратка у отаџбину преко Украјине, свети Атанасије се тешко разболео. Ова болест је довела до тога да се неочекивано задржи у манастиру Мхар код Лубнија у Полтавској области, где је на крају преминуо. У складу са погребним обичајима источних патријараха, свети Атанасије је сахрањен у седећем положају. Касније су његове мошти пренете у Харков, где су поштоване због бројних чуда која им се приписују. Препознатљив положај ових моштију служи као изванредан сведочанство о светитељевом цењеном црквеном статусу.
Чуда Светог Спиридона Тримифунтског
Мошти Светог Спиридона Тримифунтског, познате по својој нетрулежности и бројним чудесима, обавијене су причама које изазивају страхопоштовање. Посебно је фасцинантно веровање да је у време када се реликвија не отвара, свети Спиридон негде другде и помаже онима који су у невољи. Ово веровање поткрепљују и светитељеве папуче, које сваке године чудесно показују знаке ношености, као да још хода међу нама.
Посебном догађају са моштима Светог Спиридона био је сведок и руски књижевник Николај Гогољ, 1848. године. Гогољ је био присутан на празник Светог Спиридона, када се светитељеве мошти традиционално носе кроз град. Током овог догађаја, један скептични енглески ходочасник посумњао је у аутентичност светитељеве нетрулежности, сматрајући да је тело балзамовано и да је вероватно имало резове на леђима. Како се прича, када је овај скептик пришао моштима ради детаљнијег прегледа, како би потврдио своје сумње, пред очима свих присутних десило се чудо. Тело светог Спиридона се подигло и окренуло у ковчегу, откривајући неокаљана леђа, без икаквих уреза. Сведоци овога, Енглез и сав остали народ, били су запрепашћени видевши да се светитељево тело затим вратило у првобитни положај, што је сведочанство о чудесној природи моштију Светог Спиридона и божанској моћи коју они оличавају.
Свечани гест: Чудесна дела Александра Невског и оца Виталија
У аналима црквене историје постоје догађаји који пркосе овоземаљском објашњењу, који представљају пример божанског прослављања. Такав догађај се десио 1263. године за време парастоса блаженопочившег руског кнеза Александра Невског, који је по постригу узео монашко име Алексије. Док се митрополит спремао да покојнику стави писмо опроштења, догодио се чудесан догађај. Принц Александар, иако се упокојио, испружио је руку, примио свитак, а затим је с поштовањем укрстио руке и положио их на груди. Ова запањујућа појава, како је испричао кнежев биограф, оставила је присутне у стању дубоког шока и страхопоштовања: „И били су испуњени ужасом, и једва су могли да се повуку из његовог гроба. Њихово запрепашћење није било изненађујуће, јер је он био мртав, а тело је донето издалека зими.” Овим чином Бог је пројавио Своју славу кроз Свог светитеља.
Занимљиво је да је слично чудо било посведочено вековима касније, 1992. године, у цркви Светог Александра Невског у Тбилисију, за време помена Блаженог кнеза 5. децембра. Овом приликом, схимоархимандрит Виталиј (Сидоренко), познати подвижник, се упокојио.
Отац Виталиј, који је служио у овој цркви у последњим годинама свог живота, једном је прорекао: „Да умирим сузе својих сестара у Христу, испружићу руку своју из ковчега.
Веран својој речи, док му је молитва опроста стављена у руку током сахране, његов палац се померио, враћајући се у првобитни положај тек након што је молитвени лист био причвршћен на месту.
Спокојан опроштај: постхумни осмех старца Јосифа Ватопедског
У области светог, чуда се и даље дешавају, чак и у савремено доба. Потресан пример је прича о сахрани поштованог светогорског старца Јосифа Ватопедског, који је напустио овај живот 1. јула 2009. године.
После његове смрти, по светогорском предању, тело старца Јосифа је било обучено у монашки огртач. Када је уклоњен део тканине која је покривала његово лице, присутни су били сведоци несвакидашњег призора. На лицу старешине се налазио миран и срећан осмех, спокојан израз лица, који као да је превазишао границе земаљског постојања.
Овај осмех, визуелни доказ радости и спокоја који чекају праведне душе у Царству небеском, брзо је привукао пажњу широм света. Фотографије спокојног израза лица старца Јосифа кружиле су надалеко, нудећи утеху и дирљив подсетник на вечно блаженство обећано верницима.
Ово су само неколико примера безбројних чуда која Господ пројављује кроз мошти својих изабраника. Они служе за назиђивање и јачање наше вере, подсећајући нас на безгранична чуда Божије благодати. Као звезде на небу и зрнца песка на морској обали, Божија чуда су безбројна. Непрестано их изнова откривајмо и памтимо их, тако да у нашим временима искушења и невоље, светиљке наше вере остану јарко упаљене, непоколебљиве пред невољама.
Анастасија Пархомчик
