Свети Василије Велики: Шестоднев - Беседа прва
У почетку створи Бог небо и земљу. Ако неко хоће на прави начин да започне беседу о установљењу света, тај треба да приповеда о самом почетку уређења свега видљивог. Јер, треба говорити о стварању неба и земље које се није збило само од себе, како су то неки замишљали, већ је свој узрок имало у Богу. Које ли је ухо достојно овога величанства о коме се говори? Како ли треба да је припремљена душа да би приступила слушању тако великих ствари? Треба да буде чиста од страсти тела, да не буде помрачена животним бригама, да буде трудољубива, да испитује, да истражује у свим правцима, не би ли како пронашла пута да достојно схвати смисао Божији. Али пре но што тачност речи испитамо и пре но што истражимо какав је смисао ових кратких реченица, присетимо се ко је тај који нам се овим библијским речима обраћа. Јер, ако због слабости својега ума и ; не досежемо до дубине пишчевих мисли, ипак ћемо, ослањајући се на веродостојност онога који нам се обраћа, самим тим доспети и до истине о свему што се овде говори. Јер, Мојсије је тај који је овај спис саставио. Онај Мојсије о коме је сведочено да још као одојче које је сисало беше мио Богу; онај кога је фараонова кћи усвојила и царски одгајила поверавајући његово образовање мудрим египатским учитељима. Онај Мојсије који је презрео величанство царскога достојанства и придружио се бедном животу својих саплеменика, више волећи да страда са народом Божијим него да има привремену насладу греха. Онај који је по самој својој природи имао љубави за правду, јер се, и пре но што му вођење народа беше поверено, догоди да, због урођене му мржње према злима, до смрти казни оне који беху зли. Онај који беше прогнан од људи којима је добро чинио, и који је радо напустио египатску вреву и дошао у Етиопију[6], а тамо, ослобођен бриге о свему, целих четрдесет година се посветио созерцању бића. Онај који је, кад већ беше имао осамдесет година, видео Бога, колико Га је човеку могуће видети, или, боље рећи, како Га нико други не могаше видети; а о томе Сам Бог сведочи: Пророк када је међу вама, ја ћу му се Господ јављати у виђењу и говорићу с њим у сну. Али није такав мој слуга Мојсије, који је веран у свем дому мојем. Њему говорим из уста к устима, и он ме гледа доиста, а не у тами.
Онај Мојсије, дакле, који се удостојио да својим очима, исто као и анђели, Бога угледа, он нам беседи о ономе што је од Бога чуо. Послушајмо, дакле речи истине, које се не ослањају на доказе човечанске мудрости, већ на проповеди Духа. То су речи којима није циљ похвала слушалаца, већ спасење оних који овај наук примају.
У почетку створи Бог небо и земљу. Задивљеност мога ума не допушта ми да говорим. Шта прво да кажем? Одакле да започнем беседу? Да разобличим заблуде нехришћана? Или да нашу истину опевам? Грчки мудраци су о природи много расправљали, али ниједна њихова теорија не остаде чврста и непоколебива: увек је следећа оповргавала претходну. Није наше, дакле, да њихове теорије разобличавамо; довољни су, наиме, и они сами да оповргавају један другога. Јер, они који за Бога нису знали, нису прихватали то да је при постању свега био присутан разумни Узрок, већ су, у складу са својим првобитним незнањем, закључивали и о ономе што следи. Због тога су неки од њих прибегавали идеји да је основа света вештаствена, тврдећи да узрок свему чине вештаствени елементи света. Други су, опет, замишљали да природу свега видљивог чине атоми и недељива тела и тежине и празни простори. Пошто се недељива тела час узајамно сједињују, а час раздељују, од тога зависи постајање или пропадање; а најјачи сплет атома најтрајнијих тела постаје узрок одржања света. Заиста, паукову мрежу ткају они који тако пишу, односно они који постављају тако танана и неоснована начела неба и земље и мора. Они нису умели да кажу: У почетку створи Бог небо и земљу. Зато их је безбожност, која беше у њима, навела на заблудну помисао да све што постоји јесте без поретка и без вођства и креће се по случајности. Но, да се и нама не би тако нешто десило, онај који је описао стварање света, већ од првих речи је наш ум обасјао именом Божијим, говорећи: У почетку створи Бог. Добар ли је поредак! Јер, он је најпре употребио реч почетак, да не би неки помислили како је свет беспочетан; затим је додао створи, да би се показало да стварање представља најмањи део силе Творца. Као што грнчар једном истом вештином начини безброј судова, не исцрпљујући тиме ни своје умеће ни своју силу, тако је и Творац овога што постоји, само наклоном Своје воље превео у постојање величанство свега видљивог, иако Његова стваралачка сила није по мери само једног света, већ га бесконачно много пута надилази. Па пошто свет има и свој почетак и пошто је створен, истражуј да сазнаш ко је тај који му је подари почетак и ко је његов Творац. Но, да се не би десило да ти, истражујући човечанским помислима, скренеш са пута истине, он те претиче Својим учењем, утискујући у душу нашу драгоцено име Божије као какав печат и амајлију, говорећи: У почетку створи Бог. Дакле, Онај Који је блажена природа, преизобилна доброта, Којега сва словесна бића љубе, Који је многожељена красота, начело бића, извор живота, умствена светлост, неприступна мудрост, Он почетку створио небо и земљу.
Према томе, човече, немој сматрати беспочетним све што је видљиво, и немој мислити да је беспочетна природа тела која се крећу кружној путањи, зато што се и небеска тела крећу кружно, а наша чувства не могу лако схватити почетак круга. Јер, ни тај круг, односно равну површину која је једном линијом обухваћена, зато што измиче нашим чувствима и што јој не можемо одредити ни одакле почиње ни где се окончава, не треба да сматрамо беспочетним. Но иако то измиче нашим чувствима, истина је да је неко, описујући тај круг, свакако започео од одређеног средишта и пречника. Тако и ти, иако видиш да се тела, која се крећу кружно, враћају где су и била, и да је њихово кретање правилно и никаква га препрека не прекида, не треба ипак да будеш прелашћен мишљу да је свет без почетка и без краја. Јер пролази обличје овога света; и Небо и земља ће проћи. Оно што се сада вама укратко предаје при постављању основа богонадахнутог учења, то је првенствено откривење догмата о стварању и устројавању света. У почетку створи Бог. Све што је у времену започето нужно је да се у времену и заврши. Ако нешто има свој временски почетак, немој сумњати да има и свој крај. А геометрије и аритметички методи и стереометрије и чувена астрономија – испразност којом се многи баве – на какав су крај усмерени? Јер, они који су њима занимају, верују да је овај видљиви свет вечан као и Бог, Творац свега, те у исту раван смештају оно што је ограничено и што има вештаствено тело, са неограниченом и невидљивом природом; и нису били у стању да схвате да оно чији су делови подложни пропадљивости и промени, да ће нужно и његова целина некада бити подложна истим страдањима којима су подложни и његови делови. Али толико залудеше у својим умовањима, и потамне неразумно срце њихово, говорећи да су мудри, па полудеше, да су Једни тврдили да свет од вечности постоји заједно са Богом, а други да тај исти свет јесте беспочетни и бесконачни Бог и Узрочник устројства његових појединих делова.
Заиста, превелика световна мудрост једном ће их до страшнога суда довести, јер посматрајући толико пажљиво све оно што је залудно, заслепљени су за поимање истине. Они који премеравају растојања између звезда, и пописују оне које су увек видљиве и које су на северу, као и оне које, зато што почивају на јужном полу, некима су видљиве, а нама су непознате, и који раздељују северно пространство и зодијачки круг на небројано много удаљености, они који одређују путање звезда и њихова упоришта и скретања, и који са великом тачношћу бележе кретање свих тела ка претходној тачки и мере за колико времена свако од небеских тела испуњава свој круг, они само један од свих метода нису изнашли: метод којим би схватили да је Бог Творац свега и праведни Судија, Који достојном платом награђује свакога за његова дела; нити су, опет, у стању да по стварности суда изведу доследан закључак о стварности саздавања света, односно о томе да је нужно преиначити свет – јер и стање душа треба да се преобрати у један други вид живота. Наиме, као што је овај живот сродан природи овога света, тако ће и будуће живљење наших душа примити удео сродан његовом стању. Они су толико далеко од тога да све ово сматрају истинитим, да нам се подругују кад проповедамо о окончању овога света и о препороду живота.
Пошто, по природи ствари, почетак претходи ономе што је из њега произишло, нужно је да, говорећи о ономе што је у неком времену постало, пре свега осталог придодамо речи које кажу: У почетку створи. Јер, као што се види, постојало је нешто и пре овога света, нешто што наш ум може замислити; али је оно схваћено као неистраживо, јер није прикладно за оне који се тек уводе у знање и који су деца по знању. Било је то стање које је старије од постанка света, подобно небеским силама: стање надвремено, вечно и бесконачно. У такво стање је Саздатељ и Творац свега превео створења: умствену светлост која доликује блаженству оних који љубе Господа, словесна и невидљива бића, и сав хармонични свет умствених бића која надилазе наш разум, којима ни имена не можемо изнаћи. Та створења сачињавају суштину невидљивог света, као што нас Павле учи говорећи: Јер Њиме би саздано све, што је на небесима и што је на земљи, што је видљиво и што је невидљиво, били престоли или господства, или началства или власти или силе, или војске анђела или одреди арханђела. А кад је дошао час да у биће пређе и овај свет, најпре као школа и училиште људских душа, а затим као прикладно пребивалиште свега онога што уопште настаје и пропада, као основа свега створен је ток времена који је прирођен свету и животињама и биљу које је на њему; ток који непрекидно хита и протиче покрај њих и нигде нема краја његовом путу. Или можда то време није оно време чија је прошлост ишчезла, будућност се још није појавила, а садашњост измиче чувствима и пре но што буде спозната? У извесном смислу, таква је и природа насталих ствари, која свакако расте и троши се, и не одликује се чврстином и постојаношћу. Требало је, дакле, да тела животиња и биљака, која су, на неки начин, по нужности повезана у један ток и која је захватило кретање које их води ка постајању и пропадању, да буду обухваћена природом времена чије је својство сродно промењивим стварима. Зато је Мојсије, који нас учи о стварању света, са правом започео своју приповест речима: У почетку створи; односно у овом временском почетку. Јер, кад сведочећи каже да је постало у почетку, не мисли тиме да је време првонастало у односу на све творевине, већ да се после невидљивих и умствених бића говори о почетку постојања ових видљивих и чувствима доступних ствари. Почетком се, пак, назива и прва кретња; као: Почетак пута добра јесте чињење онога што је праведно; јер, од праведних дела најпре крећемо ка блаженом животу. Почетком се назива и оно одакле настаје нешто, то јест оно друго што постоји у њему, као што је темељ у кући и дно у корабљи, као што се вели: Почетак је мудрости страх Господњи; јер, благочешће је некакав темељ и основа за савршенство. И уметност је почетак уметничких дела; као што је мудрост Веселеилова била почетак уређења скиније. Почетак (= начело) дела је често и користан крај онога што се чини; као што почетак милосрђа јесте његово прихватање од стране Бога, а почетак сваког добродетељног дела јесте циљ који је садржан у обећању.
Пошто се о почетку говори на толико начина, обрати пажњу на то да ли та реч овде одговара свим својим значењима. Јер, можеш да сазнаш од ког времена је започело устројавање овога света ако, идући уназад од садашњости према прошлости, покушаш да откријеш први дан постанка света. Наиме, тако ћеш открити одакле је времену дата прва кретња; затим и то да су, попут каквих темеља и основа најпре саздани небо и земља; затим да постоји некакав уметнички Разум који управља уређењем свега видљивог, као што ти показује реч почетак. Открићеш и тода свет није изумљен насумце и без разлога, већ због некаквог важног циља и да би бићима пружио велику корист, будући да је свет уистину школа словесних душа и училиште богопознања које, кроз оно што је видљиво и чувствено, узводи ум ка виђењу онога што је невидљиво, као што каже апостол: Јер што је на Њему невидљиво, од постања света умом се на створењима јасно види. Или је, можда, речено у почетку створи, зато што је стварање било целовито и безвремено, пошто је сам почетак неподељен и без временског размака. Јер, као што почетак пута још увек није пут и почетак куће није кућа, тако ни почетак времена није време, па чак није ни његов најмањи део. Но, ако се неко противи овоме и каже да почетак јесте време, нека зна да онда треба да га подели на делове времена. Ти делови су почетак и средина и крај – а замислити почетак почетка, потпуно је смешно. Онај, пак, који раздељује почетак, начиниће два почетка уместо једнога, или чак много и небројено почетака, пошто ће се оно што је раздељено увек раздвајати на друге делове. Речено је, дакле, у почетку створи, да бисмо увидели да је свет саздан истога трена кад је изречена воља Божија, и то без протока времена. Износећи јасније смисао ових речи, неки други тумачи су говорили: У целини створи Бог, односно наједанпут и у малом раздобљу. Толико, наиме, имам да кажем о почетку, а то је тек један мањи део.
Чињеница је, дакле, да се и међу вештинама неке називају стваралачким, неке практичним, а неке теоријским; а циљ теоријских вештина је деловање ума, циљ практичних је само кретање тела, после чијег престанка више ништа не постоји нити остаје посматрачима; наиме, иза игре и свирке ништа не остаје, већ се они сами собом завршавају; а код стваралачких вештина и кад престане деловање, дело је пред нама; као и дела грађевинске и архитектонске и ковачке и ткачке и осталих сличних вештина које, и кад уметник није присутан, оним што је у њима поуздано показују логос његове уметности, и можеш се кроз дело дивити и градитељу и ковачу и ткачу. Исто тако, дакле, да би се показало да је свет уметничка творевина, постављена пред све људе да би је посматрали, како би кроз њу спознали мудрост њенога Творца, мудри Мојсије о стварању није користио каквих других речи, већ је рекао: У почетку створи. И није рекао начини или постави, већ створи. Много је, пак, оних који сматрају да је свет одувек постојао заједно са Богом и који не прихватају да је од Њега постао, тврдећи да је свет сам по себи постојао као некаква сенка силе Божије – они, наиме, уче да Бог јесте Узрочник света, али Узрочник без Своје воље, као што је тело узрочник сенке, а извор светла узрочник сијања. Оповргавајући такву заблуду, пророк је користио тачност ових речи, говорећи: У почетку створи Бог. Дакле, Бог није наведен само као Узрочник постојања света, већ је као добар створио оно што је ксгрисно, као мудар оно што је најлепше, а као силан оно што је највеће. Безмало што ти није показао Уметника како ступа у суштину свих ствари, и како све делове узајамно повезује и све довршава да са Њим буде у складу и сагласју и у хармоничној целини.
У почетку створи БОГ небо и земљу. Помињући ово двоје, који представљају крајности васељене, писац има на уму све што постоји; но, ипак се небу приписује првенство у стварању и говори се о томе како земља друга прелази у биће. Све што се између ово двоје налази, постало је заједно са овим крајностима. Према томе, иако ништа није речено о елементима, то јест о ватри, о води и о ваздуху, ти ипак својим умом треба то да замислиш. Најпре зато што су сви елементи у свему смешани; и тако ћеш у земљи наћи и воду, и ваздух, и ватру, јер из камена искаче ватра, а из гвожђа, које такође настаје из земље, трењем често настаје обилна ватра. Достојно је дивљења то како ватра, иако постоји у телима, почива у њима не штетећи им, а кад је изазвана да изађе из њих, тада уништава тела у којим је претходно почивала. Да воде, заиста, има у земљи то нам показују они који отварају кладенце. Да у земљи има ваздуха то нам показују испарења која она испушта из себе кад је влажну сунце загрева. Небо по својој природи заузима горње место, а земља је испод њега. Јер, природно је да се лака тела уздижу ка небу, а да тешка падају ка земљи, и да се, оно што је горе и оно што је доле, налазе у међусобној супротности. Онај који помиње ствари које су по природи међусобно најудаљеније, свакако да тиме указује и на све оно што испуњава простор између њих. Зато немој тражити објашњење за сваку ствар појединачно, већ на основу онога што чујеш закључи о ономе што је прећутано.
У почетку створи Бог небо и земљу. Да бих разматрао суштину свакога од бића, било оних која се поимају духовним виђењем, било оних која подлежу нашим чулима, потребно је да моја беседа буде дужа и опширнија, тако да само о овом проблему искажем више речи него што би требало рећи о осталим питањима. Али занимање тим стварима не би било од користи за изградњу Цркве. Дакле, што се тиче природе неба, задовољавамо се оним што је рекао Исаија, који је једноставним речима учинио да нам поимање његове природе буде доступно, рекавши: Утврдио си небо као дим; односно да би установио небо, Творац је његову природу начинио тананом, а не чврстом и тешком. А што се тиче облика неба, довољно нам је оно што Исаија, славословећи Бога, каже: Разастро је небеса као платно. Промислимо, дакле, на исти начин и о земљи, да не бисмо распредали о њеној суштини, и да се не бисмо трошили у разматрањима, истражујући оно на чему она почива, и да не бисмо тражили некакво суштаство у коме нема никаквих каквоћа, односно које би по себи било бесквалитетно; треба добро да знамо да све што се на њој може видети, сврстава се у логос бића и представља надопуну њене природе. Јер, нигде нећеш стићи ако покушаш да разумом разврсташ сваку каквоћу која у њој постоји. Ако одвојиш од ње тамност, хладноћу, тежину, густину, односно каквоће укуса који су у њој, или било какве друге каквоће које земља има, ништа као подлога неће остати. Ако то и оставиш по страни, саветујем ти да не истражујеш ни то на чему је земља основана, јер ће ти се тада разум помутити, а твоје мисли неће моћи да изнађу краја. Ако кажеш да је испод површине земље разастрт ваздух, питаћеш се како мека твар са мноштвом празнина издржава под толиком тежином која је притиска, и како се ваздух, будући да је притискан, не провали и не распе на све стране, и како се увек не прелива горе преко земље која га притиска. Опет, ако кажеш себи да је испод земље прострта вода, и тада ћеш морати да објасниш како то да густа и тешка земља не потоне у воду него да слабија природа воде одржава толико тежу природу земље. Затим ћеш трагати за тим на каквом ослонцу почива та вода, и опет ћеш се питати на каквој чврстој утврди је њено последње дно наваљено. Ако, пак, претпоставиш да некакво друго тело, које је тврђе од земље, њу утврђује и не допушта јој да падне доле, сетићеш се како и њега треба да утврди неко друго тело и да му не допусти да падне. Ако, пак, успемо да и њему подметнемо какав ослонац, наш ум ће опет тражити његов противослонац, и тако ћемо доспети до бескраја, и сваки пут кад пронађемо некакво постоље, тражићемо опет његово постоље. И што се даље упуштамо у умавање, то ће нам бити потребна већа потпорна сила, која ће бити у стању да поднесе сву тежину која њу саму превазилази. Због тога, постави границе своме уму, како се, док разматраш оно што нам није откривено, твоја сувишна марљивост не би дотакла речи Јовових, те да не би и тебе упитао: На чем су подножја њезина углављена? Већ ако икада у Псалмима чујеш: Ја утврђујем ступове њезине, треба да знаш да је ступовима названа сила која земљу држи на окупу. Уосталом, зар речи: Он је на морима земљу основао, ишта друго казују, него то да је земља са свих страна окружена водом? И како то да вода, која је течна и по природи се слива низ стрмине, остаје на висинама и никуда не отиче? А ти не помишљаш на то да исту толику, или чак и већу, недоумицу нашем уму представља земља која по себи стоји у простору, а по природи је тешка. Али, било да сматрамо да земља сама по себи стоји, било да кажемо да плута поврх воде, не треба да се удаљавамо од благочестивог размишљања, већ треба да исповедамо да се све заједно одржава силом Творца. То, наиме, треба да кажемо и себи и онима који нас питају на чему почива та неизмерива и неподносива тежина земље, те да кажемо: У руци Божијој су крајеви земаљски. То је најпоузданије нашем уму и од користи је онима који слушају.
Има и неких међу физичарима који распредају и о таквим узроцима због којих земља стоји непомична. Кажу да она, тобоже, пошто заузима средишње место у васељени и пошто је подједнако удаљена од свих њених крајева, немајући куда да нагиње, по нужности стоји сама по себи, и да равномерност растојања која постоје око ње, не дозвољава да она у било ком правцу тежи. Земља заузима средишње место, не зато што јој је то додељено нити, пак, по пуком случају, већ зато што је то земљи природно и нужно место. Јер, веле они, пошто тело неба заузима последње место према горе, какве год тежине да претпоставимо да падају од горе, оне се одасвуд сабирају у средишту; јасно је, дакле, да се према оној тачки према којој теже поједини делови васељене, сабира и читава васељена. Па пошто камење и дрвеће и све што је земаљско тежи према доле, заиста је то место које је читавој земљи својствено и које јој припада. Јер, ако се неко лако тело одвоји од средишта, очигледно је да креће ка горњем делу. Према томе, правац кретања који је својствен тежим телима је према доле; а разум нам је показао да то “доле” јесте средиште.
Немој се, дакле, чудити што земља никуда не пада, јер она по природи заузима средишње место. У сваком случају, нужније јој је да остане на своме месту, него да излази из свога седишта, крећући се по природним законима. Ако ти се чини вероватним нешто од овога што је речено, пренеси своје дивљење на премудрост Божију која је све тако уредила. Јер, дивљење пред величанственим стварима није умањено кад се пронађе начин на који се неко од чудеса збива. Па ако се и не пронађе, нека простота вере буде снажнија од логичких доказа.
Исто овако могли бисмо говорити и о небу, односно о томе да су мудраци овога света саставили најразноврсније расправе о небеској природи. Једни су, дакле, говорили о томе да је небо састављено од четири елемента, и да га је могуће опипати и видети; да садржи земљу коју је могуће додирнути, ватру која се може видети, а остала два (= воду и ваздух) за мешање. Други су, пак, одбацивали ову теорију као невероватну, претпостављајући да постоји некаква пета суштина тела од које је небо састављено. То је по њима некакво етерично тело, које, како кажу, није ни ватра, ни ваздух, ни земља, ни вода, нити уопште наличи на било који од простих елемената. Јер, простим елементима је својствено праволинијско кретање, па ако су лаки стреме горе, а ако су тешки теже доле.
Са друге стране, пак, кретање према горе или према доле није исто што и кружно обртање; и уопште, праволинијско кретање се веома разликује од кружног обртања. Ако се кретање неких тела по природи разликује, свакако да се разликују и њихове суштине. Не можемо, пак, претпоставити ни да је небо састављено из прва четири тела, која називамо елементима, јер оно што је састављено из разних елемената не може да има правилно и неспутано кретање, пошто свако од простих саставних делова онога што је сложено, по својој природи има другачију путању. Због тога су сложена бића најпре захваћена замахом у сталном кретању, јер није могуће да једно кретање буде својствено супротним телима и да им одговара; него оно кретање које је својствено лаким телима, супротно је кретању тежих. Наиме, кад се крећемо према горе, оптерећује нас земљина тежа; а кад тежимо према доле, савладавамо и оно што је својствено ватри, повлачећи га, противно природним законима, са собом према доле. Ово узајамно повлачење елемената ка супротним правцима постаје узрок пада. Оно, пак, што је присиљено на нешто против природних закона, одупревши се једва и то на силу, брзо се разлаже на оне елементе из којих је састављено, јер се сваки од саставних елемената враћа на своје место. Због тих, како кажу, природних условљености оваквих разматрања, одбацивши теорије претходника, увели су властиту теорију они који као основу постављају пето тело из кога је састављено небо и звезде које су на њему. Један други вештак претпоставки, уставши против таквих, распршивши и растуривши њихове теорије, уместо њих је увео своју теорију. Ако сада покушам да говорим о њима, завршићу у истом брбљању као и они. Но, пустимо ми њих да оповргавају један другога, па напустивши расправу о суштини, и верујући Мојсију да створи Бог небо и земљу, прославимо врхунског Уметника свега што је створено са толико мудрости и умећа – на основу красоте онога што је видљиво замислимо Прекраснога, а на основу величанства ових чувствених и ограничених тела просудимо о Бесконачноме и Преузвишеноме, о Ономе Који мноштвом Својих сила превазилази сваки ум. Уосталом, ако и не познајемо природу творевине, ипак све оно што у потпуности потпада под наша чула толико је чудесно да се и најокретнији ум показује нижим од најмање творевине у свету, и то толико нижим да није у стању да је достојно истражи, као ни да исплете достојну хвалу Творцу, Коме приличи свака слава, част и сила, у векове векова. Амин.
