Архимандрит Тихон (Шевкунов): Несвети, а свети - Василије и Василије Васиљевич
На почетку деведесетих година у Донски манастир је с времена на време долазио један парохијан. Назваћемо га Василије. Био је то чврсто набијен дебељко, успешан приватник и, несумњиво, верник. Али имао је једну чудну особину. Навадио се да пошто-пото све у свом животу чини по молитвама и благослову нарочитих духоносних свештеника и стараца. Прочитао је то у некој књизи.
Неко би се упитао – шта је у томе лоше. Ево шта. Ако би свештеник Василију саветовао нешто што му не би било по вољи, овај би се одмах бацао на потрагу за другим духовником, све док напослетку не би истерао потребне му “благослове”. Тада би се потпуно умирио а тога свештенослужитеља одмах проглашавао за исправног и духоносног.
На сваки начин настојали смо да га због овога постидимо. Али Василије је био префриган и на наше прекоре само се лукаво смешкао. Мада, руку на срце, његова је вера у те, на силу прибављене (а неретко, зашто крити, и даровима купљене) благослове била више него жестока!
Василију су у породици расле три малене ћерке, али он је дуго и страсно сањао о наследнику. Чак му је и име смислио – Васјењка. У част Василија Великог, наравно! Не би ваљда било у његову част, како би неки грешници, склони страсти осуђивања, могли да помисле…
Василије је сваки час улагивачки одлазио свим свештеномонасима у манастиру и мољакао их да му дају некакве нарочите благослове како би му жена најзад родила дечака. Сасвим смо му разборито одговарали да о таквим благословима не може бити ни говора, већ да Василије сам треба усрдно да се моли како би Господ, ако Му је угодно, испунио његову молбу. Али Василија овакви одговори нису нимало задовољавали. Биле су му потребне гаранције. Одводио је свештенике у страну, убеђивао их да му дају “исправан” благослов и шапатом уверавао у своју спремност да плати шта год да кошта, само да се у породици појави дечак. Пошто код нас није успео, отишао је у Печоре, али је и тамо добио исти одговор.
Сви су мислили да ће се најзад смирити. Али нисмо га добро знали. Василије се тада бацио у потрагу за “истинским” молитвеницима, духовницима и старцима. И, као што то већ бива, прилично брзо их је нашао.
Један мудар човек потпуно је тачно приметио: “Врло је лако постати старац: потребно је само пожелети.” То јест, човек треба да натушти обрве, заузме достојанствену позу, прочује се као неумољив, склон јавном раскринкавању, да почне мало-помало да пророкује и дели благослове лево и десно – за таквим ћудљивцем навалиће многи. Али, наравно, то није старац, то је обичан човекоугодник.
Укратко, Василије се у Москву вратио тријумфално, с гомилом благослова и пророчанстава о рођењу дечака. Његова жена убрзо је доиста занела.
Непосредно пред порођај Василије је намислио да оде на поклоничко путовање у Свету Земљу. И то обавезно утроје! Он сам, његова супруга, која је тада била у деветом месецу, и, наравно, дуго очекивани наследник – Василије Васиљевич, који је још био у материној утроби.
Лето је било у јеку. Ни здравоме човеку у то доба године у Светој Земљи није лако због неиздржљиве жеге, а да не говоримо о жени у последњем месецу трудноће! Али побожни Василије био је неумољив. Увртео је себи у главу да са својим још нерођеним наследником мора обићи сва света места.
Били су код Гроба Господњег. Попели су се, са сином, на Голготу. Василије, који је већ тада нежно комуницирао с наследником, тапкао је дланом по женином трбуху и, погнут, мрмљао:
– Василије Васиљевичу! Осећаш ли, ево нас на Голготи!
Упуте се затим у Јудејску пустињу. Лутају тако, лутају светим стазама жежени припеком. И пењу се на Гору искушења. Василије се и овде обраћа своме синчићу:
– Василије Васиљевичу! Ево нас на Гори искушења!
Пред сам повратак попели су се чак и на планину Тавор. Као прави ходочасник, Василије је, наравно, презрео арапске таксисте, који су позивали туристе, па је заједно с Василијем Васиљевичем врх Тавора освојио пешице. Онде је погледом обухватио чудесан призор који се пружао с висине орловог лета и узвикнуо:
– Василије Васиљевичу! Ми смо на Тавору!
На аеродрому “Бен Гурион” било је јасно да Василијевој жени сваког часа могу почети трудови. Али одлучили су да се породи, наравно, у Москви. Ствар се додатно искомпликовала тиме што нашег Василија израелска царина није пуштала у авион. У Светој Земљи он је одасвуд узимао светиње. А какве светиње може скупљати православни ходочасник? Камен с Горе искушења, вода из Генисаретског језера, вода из реке Јордан, песак из Јудејске пустиње, камен из Назарета, земља из Витлејема, и тако даље, и тако даље. Други ходочасници узимали су помало, рецимо, цветић из Галилеје или камичак из Јерусалима, а код Василија се тих светиња накупило бар тридесетак килограма.
Али док су то за њега биле светиње, дотле су за запрепашћене израелске царинике били узорци тла и воде са целе територије Израела. Нешто такво видели су први пут и категорички одбили да Василија с таквим товаром пусте у Русију. Но и наш Василије је категорички одбијао да се из древног Јерусалима без светиња враћа у свој Трећи Рим.
Напослетку цариници су схватили да је пред њима, благо речено, велик чудак. И да његова активност неће безбедности државе Израел нанети ненадокнадиву штету. Василије је пропуштен, а у Москви, право с аеродрома, његова жена пребачена је у породилиште, где је срећно родила – девојчицу.
Пренераженост нашег јунака није се могла описати.
Заменили су децу! – викао је. – Лекари-штеточине! Где је мој Василије Васиљевич?! Имам благослов! Старци су рекли да ће бити дечак! Вратите мог Василија Васиљевича!
На томе се ова прича завршила. Василије ми је ускоро нестао из видокруга. Не знам шта је сада с њим. Надам се да се уразумио и измолио себи наследника. Или се пак помирио с тим да је Господ благословио да се у његовој породици рађају само дивне представнице слабог пола.
