Протеклог викенда у храму Св. Саве у Берлину било је изузетно свечано, јер је своју крсну славу прославио храмовни хор ,,Свети Стефан Дечански”. Хор већ 28 година у континуитету редовно пева на Светим богослужењима у храму Светога Саве, на чему смо благодарни посебно диригенткињи хора госпођи Љиљани Шурдиловић, која од почетка рада хора добровољно води бригу и старање о хору.
Велику част, члановима хора на овогодишњој слави, учинио је својим присуством Преосвећени Епископ Диселдорфа и Немачке Г. Григорије. Славље је започето у суботу 27. новембра вечерњим богослужењем и благосиљањем славских обележја, а потом се у црквеном дому, а у складу са важећим прописима о окупљању, наставило са прослављањем у једном предивном амбијенту и атмосфери.
Сутрадан, у недељу 28. новембра на почетку Божићног поста, Свету архијерејску Литургију служио је Преосвећени Епископ Г. Григорије уз саслуживање берлинских пароха о. Вељка Гачића и о. Радомира Колунџића, уз складно појање хора ,,Св. Стефан Дечански”. После прочитаног јевнђелског зачала, беседио је Епископ Григорије:
У име Оца и Сина и Светога Духа. Свето Јеванђеље, драга браћо и сестре, увијек, изнова и непрестано открива нам једну благу вијест о томе колико је наш Бог Милостив и Милосрдан. Данашње Јеванђеље нам открива на један упечатљив и необичан начин какав је наш Бог и какви смо ми људи.
Наиме, када је дошао у земљу гадаринску која је била према Галилеји, Исус срете једнога човјека кога су мучили нечисти духови, који је, како Јеванђеље каже, некада тако био мучен да су га дуси гонили кроз пустињу и није се облачио у хаљине него је био наг а неријетко су га људи везивали оковима и ланцима али он је све кидао. Не знам да ли сте имали прилику да видите обузетог и болесног човјека који има неку надљудску снагу, надљудску бол и несрећу а којим има опет оно људско у себи јер је човјек, створ Божији и има божанско у себи? Шта говори обузети човјек Исусу: ,,Шта је теби до мене Исусе, Сине Бога Вишњега?“ Човјекова немоћ и слабост долазе до изражаја у поређењу са Божијом величином, јер присуство Бога разоткрива мизерност грешника, вјечност Вјечнога поред пролазности пролазнога. Већ другу реченицу, након реченице вапаја, изговара демон устима умоболног који каже: ,,Молим Те, не мучи ме!“ Исус се обраћа злим дусима питавши за име, а они одговарају да се зову Легион, јер их је много. Погледајте, браћо и сестре, зли дуси, нашавши се пред Оним Који је Створитељ неба и земље, знају да Му се морају покорити, те Га моле да их не пошаље у бездан, у ништа, у небиће. Не могу ни зло, ни зли дуси да функционишу без нас, они пребивају (као у човјеку из ове приче) у нашем тијелу или уму, пројектују своју злобу кроз нас, која се испољава у нашим поступцима и гријесима, кријући се у почетном импулсу који шаље сигнал гријеха, а ми то свјесно или несвјесно усвајамо. Исус допушта дусима да уђу у свиње које, истог момента, јурнуше у језеро и удавише се. Човјек је могао да носи много нечистих духова и тако чекао спасење а животиње, свиње нису могле да живе, да поднесу нечисте духове, него су јурнуле у језеро и тамо се утопиле. Гледајте сада какви људи могу да буду?! Једни су видјели шта се догодило и казали су свима у граду тако да се мноштво свијета скупило око Исуса за кратко вријеме. Тада су видјели некада бјесомучног а сада здравог човјека кога су добро познавали, како и бива у малим градовима. Исцјељени је сједио крај Исуса здрав и паметан. Шта су на то рекли људи Исусу? Умјесто да заблагодаре Богу на Његовом присуству и одагнању злих духова, они Га тјерају од себе јер их обузе велики страх, како каже Јеванђеље. Многе ружне и погрешне ствари, ми људи, чинимо из страха, у моменту ирационалности. Тај страх није страх од Бога него страх од ђавола.
Исцјељени, који је сада сабран, паметан, човјек без страха са искуством пријашњег бјесомучног живота, сада зна шта значи са Господом бити, те тражи од Христа да пође са Њим. Наш Бог није Бог који покорава и присиљава да му служе, него је Он Бог који ослобађа и поштује слободно вољу својих људи. Христос бјесомучног не ослобађа само од нечистих духова него и од самога себе и тако га чини човјеком. Он га шаље кући и не каже да свима разгласи шта му је Он (Христос) учинио, него да каже свима шта му учини Бог (Отац Небески). То је, браћо и сестре, наш Спаситељ. Богу не дугујемо услуге као људима, Он нас чини слободним и све што нам је подарио јесте незаслужен дар који не можемо отплатити. Тако треба ми да чинимо, да проповједамо о Богу као Богу слободе и љубави. И свештенство и народ заједно да служе Богу у слободи. А не као нека свештена лица која савјетују људе да сједе поред њихових ногу не радећи ништа без њиховог знања и сагласноти и тако чинећи од вјерних људи робове свога сопственог незнања. Нека вас све Господ благослови. Амин, Боже дај!
