Type Here to Get Search Results !

Ђакон Стефан Милошевски: Свете мошти – један од знакова присуства Божијег и у нашем времену


У нашем народу се усталило уверење како су свети људи искључиво живели некада, у далекој прошлости, и како у нашем времену и у нашим животним околностима свеопште „јурњаве“ једноставно није могуће живети светим животом. Но, Црква благодаћу Светога Духа, исто као пре стотину година, и као пре осам стотина година, успева у наше време, и успеваће надаље, да у срцима људи распали пламен огњене љубави према Господу којом су живели светитељи свих времена. Навешћу, за читаоце овог листа вероватно чак и сензационалан, пример као потврду оваквог дејства Цркве.


Наиме, на западној граници Русије са Естонијом се налази велики Псково-Печерски манастир у коме неколико стотина година постоји непрекинути континуитет монашког живота. И дан данас, тамо живи неколико стотина монаха који су своје животе посветили молитви Богу и послушности Цркви. Овај манастир је посебно познат по сплету подземних ходника-пећина који се километрима протежу испод огромног манастирског комплекса. У тим пећинама се, већ вековима, сахрањују сви монаси који су крај свог земног живота дочекали у манастиру. Притом, монахе не сахрањују закопавајући их у земљу, него полажући сандуке са њиховим „моштима“ у отворене усеке у зидовима стена, тако да се покојници могу видети, чак и додирнути. Према проценама из тог манастира, на том огромном гробљу је, засада, сахрањено између четрнаест и петнаест хиљада ових људи који су животе провели молећи се и благодарећи Богу на свему. Оно што је посебно задивљујуће посетиоцима овог светог места је чињеница да се у тим подземним пећинама, сасвим неочекивано, никада не осећа мирис трулежи, чак и када је неки монах недавно сахрањен, већ се увек осећа свеж и пријатан ваздух. Овај феномен је запањивао комунистичке идеологе који су, у оно време, туристичким водичима сугерисали да посетиоцима говоре како се мирис не осећа због специфичног хемијског састава стена од којих су саткане те пећине. Познато је да је монах задужен за отварање капија које воде у те пећине увек са собом носио марамицу напарфимисану француском колоњском водом како би, када чује за овакво објашњење, посетиоцима дао да помиришу ту марамицу како би се уверили да у тим пећинама човек ипак може осећати мирис.

Знаменита је и анегдота са бившим председником Русије, Борисом Јелцињом, који је приликом посете овог монашког гробља, неколико пута, запањен, питао присутне монахе чиме премазују сва та тела, јер се смрад не осећа, све док му монах није, врло вешто, одговорио следећим речима: „Ви сте председник, и вероватно, у вашем присуству не бисте трпели људе који заударају и који се непријатно осећају. Е, па, ови људи су у пратњи Цара Небескога, и зато њихова покојна тела не шире мирис трулежи око себе“. Није познато да ли је ово објашњење успело да убеди Јелциња који је био атеиста, али оно заиста објашњава шта се дешава са тим телима. То су тела људи који су се читавог живота трудили да са себе сперу сваку нечистоту греха како би чисти изашли пред нашег Господа и, стога, Господ Својом силом не даје да се из тела ових верних служитеља Божијих осећа било какав задах. Осим тога, тела многих монаха су сасвим нетрулежна, макар била сахрањена и пре седамдесет година. И, наравно, по среди није никакав поступак балсамовања, већ благослов којим Господ благосиља оне који су се упокојили носећи у својим срцима пламену љубав према Њему.

Овај феномен непропадања и незаударања тела светих људи се није прекинуо ни данас. Јер, и они монаси који се у наше време тамо сахрањују не испуштају непријатне мирисе из својих тела. Јер, у Цркви, као што рекох на почетку, и у ово време можемо живети таквим животом да читаво наше биће одише љубављу према Господу. Свако време је имало своје препреке које су се налазиле на путу оних који желе да живе искреним и истинским хришћанским животом, и, наше време, није у том смислу, ни по чему посебно. И, исто тако, благодат Божија која је увек била присутна у Цркви, и сада преображава наше животе.

За крај, навешћу догађај који је уписан у Летопису Кијево-Печерске лавре – манастира у Кијеву испод кога се, исто тако налази лавиринт подземних пећина у којима се монаси сахрањују: „Године 6971. (1463.) деси се у манастиру овакво знамење. У време кнеза Симеона Александровича, и брата његовог, кнеза Михајла, а при архимандриту печерском Николају, о пећинама бригу вођаше монах по имену Дионисије. На Светли Дан Васкрса он уђе у пећине да окади тела умрлих, па окади и рече: „Данас је Празник над Празницима, оци и браћо, Христос Васкрсе!“ И тада зачу из хиљаде грла одговор силан као гром: „ваистину Васкрсе Христос!“. То су људи који су живећи по Јеванђељу, ушли у Живот Вечни. Иста могућност се налази и пред нама у нашем времену…


Ђакон Стефан Милошевски


Извор: Епархија жичка

Рубрика